СУШТИНА

ОПСТАНКА СРБА

ЈЕСТЕ

ДРУГА СРПСКА ДРЖАВА

А НЕ ДЕКЛАРАЦИЈЕ

И ПОЛИТИЧКО ЗАЈЕДНИШТВО

Ако Срби немају Државу, ко да их и нема.

А ни са Државом нису баш вјешти и оћни.

То је видљиво на примјеру Хрватске, Црне Горе, Македоније. Нажалост и Косова. Јер и тамо Срби нису имали Државу, нису имали Србију, уназад и више од сто година.

Припрема се, у једној и у другој Скупштини, Ратификација Декларације о Опстанку Српског Народа.

Нисам имао увид у документ. А нисам га ни тражио.

Писао само томе. Ствар је озбиљна да би се дизала на ниво дневне политике и актуелног вођства Србије и Српске.

Помиње се неки Савјет, у који би ушли предсједници и премијери, министри, лук и вода.

Помиње се Ћирилица. Као важна трансверзала Опстанка. Што није тачно. Ћирилицу већ имамо. Ради се о томе да је не бацамо подноге. А то Срби раде. Нико Србима не брани Ћирилицу. Нити је отима.

Срби су данули душом кад је Обреновић формирао Државу. А и они прије њега.

Све између, и послије тога, било је отаљавање историје и пропадање.

Тако и данас.

За Опстанак Српског Народа, није потребно разумијевати Србију.

Србија је саму себе, разумјела и ми смо је разумјели.

Ради се о томе да се Србија уразуми.

Али то је тежак и скоро нереалан посао.

Јер. И послије Вучића, када би сутра отишао низ Београд На Води, политика Србије би била исто вињава или још вињавија.

За Опстанак Српског Народа, неопходно је разумјети саму суштину Републике Српске.

Као Друге Српске Државе.

Србија мора да узме ту чињеницу као Међаш.

И да има обавезу према Српској, економску, тржишну, културну, какву никад није имала према Српском Народу изван Србије. Па чак ни према Србима Косова.

И да ради све обратно од онога што је досад према и са Србима изван Србије радила.

Да ли то Србија може.

Не може.

Али ако почне јавно да говори да је Република Српска Друга Српска Држава, то ће промијенити приоритете. Неће јој Сарајево бити важније. Већ Бањалука.

Амбасаду Србије ће премјестити у Бањалуку.

Празна прича са Савјетима и слоганима Један смо Народ, превише је шаховска. Један смо род. Али то не значи да Шахисти имају Државу.

Никаква Слога, Декларација, Начертаније, Меморандум, не спашава Србина.

Само Држава.

Државу сваки дан треба узимати у шаке.

Пушку понекад. Државу увијек.

Ако ми то не знамо, Странци Усранци, Запад, то знају.

Зато толико разарају Србију. И траже да призна своје ампутиране поткољенице.

Зато толико смета Република Српска.

У Државу се, Србље.

Лако ћемо да братствујемо.

ЈАД И БИЈЕДА

СТОРИЈЕ

О ПОЛИЦИЈСКОМ

ОРУЖЈУ СРПСКЕ

Чак и неполитичка тема би требала да има одређену количину Политичке Продуктивности.

То се може догодити само ако је никла на великој њиви Политичких Тема.

Ако је све обрнуто, Политичари су принуђени да више буду Станија Усранија него Вође, Лидери и Стратези.

Тема 2.500 пушака за Полицију Републике Српске, само што није изазвала Трећи Свјетски Рат.

Да је Ангела Меркел успјела да формира Владу, мислим да би Рат већ почео.

Нападом на Бањалучко – Београдску Империју.

Може да се цијела прича о наоружавању и милитаризовању Полиције Српске тумачи специјалним ратом против Друге Српске Државе, блаћењем Срба пред нове европске инцијативе над Балканском Шестицом, узлетом слободарског новинарства под осовином Журнал – Гардијан.

Опасније је, међутим, право стање ствари.

2.500 Дугих Цијеви Српске знак су кратке памети Политике, Медија и Јавности.

И у Српској и у Несрпској.

Тема се користи на типичан ријалитистички начин.

Опозиција у Српској, узданица Сарај Чадор Ам Амб, дохватила се мрвица о томе да се купују турски радари а да ће полицију обучавати Американци.

Сарајевски медији то виде као јасан почетак Агресије.

С тим што Аваз открива Америку. Набавка је легална и сви су задужени дали сагласност. Што је, сугерише се, равно издаји Патриотизма, Босанства и Државе.

Мишестајци и остали лешинари, сугеришу да ће Режим Дуге Цијеви да употријеби против Опозције и за подршку Сецесији.

Медији се упињу да прате судбину Дугих Цијеви, као што велики медији прате судбину Певачице Са Насипа.

Ријетки покушавају да дају још неку слику, као Еуро Блиц, о неким набавкама у Федерацији БиХ.

Најсмјешнија је Опозиција у Српској.

Пошто се сва сарајска јавност избудаласала на тему како ће Полицију Српске, у Бази Залужани, да обучавају Руси, једва је дочекала да неко јави да ће то бити Амери.

Па подигли грају за издају.

Депримирајућа је та празнина Политике.

То непрестано продуковање Таболидиотизма.

Дизање Трача на ниво Политичких Тема и спуштање Јавности на полигон печењаре са дволитром пластичне пиве.

Понижавање Бирача и Јавности.

Спуштање љествица и критеријума.

Потпуно одсуство смисла и плана.

Бацање Националног под ноге.

Насједање на јевтине спинове обавјештајног и медијског подземља. Којем је Јелена Милић и Ћамил Дураковића врхунски оријентационизам.

Већ сам констатовао да неквалитет Опозиције урушава и квалитет Власти.

Сада морам да констатујем да је Опозиција у Српској, дјелујући у дуљем времену на журналско-гардијански начин, коначно пружила увјерења да би она, кад би дошла на Власт, кад би побиједила на Изборима, имала исти Избор Тема.

То је невјероватно јак темељ за сумрачну прогнозу.

ГАВРИЛОВЦИ

СЕ НЕ ПОТУРЧАВАЈУ,

ЊИХОВА СУДБИНА,

ВЈЕРА И ЗЕМЉА,

ЈЕСТЕ ОПСТАНАК

И САМОСТАЛНОСТ

Дабоме да су различита национална бића унутар Српског Народа.

Срба Книна, Баније, Кордуна, Билогоре, Вуковара, напримјер, од Срба Козаре, Требаве, Пребиловаца а, поготову, од Срба Шумадијског Рок ен Рола.

Тако смо и прошли.

У Српскоме Роду има једна генетска слабост. Превелика доза толеранције, заједништва, весеља, слоге са свима, све до, да би се преживило и остало у заједништву, до одрицања од Вјере и Нације.

У сваком Србину вјечна је борба измеђ Душе Дјевојке у Руке Крваве. Некад, у неком дијелу Срба, надјача једна, некад, у другом дијелу, друга моћ. Али увијек је јача она прва. Та српска Рука Крвава, не зна за освету, истребљења, као што знају руке оних који немају Душу.

На ту карту играју непријатељи и истребљивачи Срба.

Зато примјењују Силу. Дио ће да се превјери а дио ће да побјегне. Највећи дио ће у Јасеновац.

Република Српска је случајно остала послије матице Ратова Распада. Одржала се зубима за обалу. А овдашњим Србима је био намијењен нестанак и одлазак, као и онима из Хрватске, из Федерације БиХ, са Косова.

То је из угла практичне историје.

Из угла Српског Националног Бића, није случајно.

Коликогод то митски и небески звучало, Република Српска је један скупни потомак Гаврила.

Убиј Злотвора, не убиј своју Нацију.

Исте су врсте Душе Јасеновачке. Као и Душе Пребиловачке. Као и душе Бораца Српске.

Зато је опстала Република Српска.

Свако има своје право да оде, побјегне, напусти, изда, потурчи се.

Има. Али, само као појединац.

Српски колективитет, Овдје, нема то право. И не раматра га. Оно не постоји у Старим Ккњигама Права.

Зато су се обиле, о Српску, све навале, све подвале и сва неправа.

Сва каменовања и катранисања која су подузели и која нам спремају.

За то је одговорност Политике и Цркве, Овдје, огромна.

Мора издржати а не помислити да узме себи Право одласка и издаје које има Појединац.

На том путу није само један Исусов Крст и једна Крвава Круна.

На том путу се страда. А нема сахрана и маузолеја.

Јер се, на том путу не смије стати.

На том путу топови увијек туку.

И данас  се чује тутњава њихова.

Сваки бјелосвјетски трачер, лажов, ћоркан, превјерник, отишао је ту артиљерију против Срба.

Подмећу нам да се наш нови Гаврило зове Мектић. Или неки други Пиздић. Подмећу нам Сероње умјесто Дрзника.

Ситни је то шићар. Фишели. Као и сва њихова филозофија, заснована на Шићару.

Српска је пуна Гаврила.

То је Земља Гаврилова.

Од тих Гаврила се не регрутују измећари.

Не пријетите нам за двије хиљаде и четиристотине легалних пушака. Не турајте своје главе пред њих. Јер ће их пасти много више него што је пушака.

Гавриловци живе на Опстанку и Самосталности.

То је њихова Вјера.

То им је Име и Презиме.

То је њихова Земља.

АНЕМИЈА

ПОЈЕДИНАЧНИХ

КАНДИДАТУРА

У СРПСКОЈ

И ИЗ СРПСКЕ

Како сада ствари стоје, Додик ће бити Кандидат за Члана Предсједништва БиХ.

Он са собом, у ту Котлину, носи ореол Сепаратисте, Руског Мрког Међеда, Противника Босне и Херцеговине, Референдумаша, Милитанта који наоружава Српску...

Ја, као озбиљан аналитичар, кога цитирају медији у Припољицу, Чанпушици и Грбаљовцима Доњим, морам да нагласим да Додик са собом у Предсједништво носи и Лијевчанску Прагматичност.

Што је, за мене, већа опасност од свих претходно поменутих особина.

Ну.

Како стоји ствар осим Додика.

Република Српска нема више никога са Српским и Српскијанским Ореолом. Нема Рационалног Националисте за било коју од двије појединачне кандидатуре. Ни из једног Политичког Блока.

Што је најнеповољније, нема га СНСД и блок око њега.

Нико се није профилисао као Националист.

У Есенесдеу Додик је, ко расаду, изгазио и потро све што ће се показати као катастрофална стратешка погрешка за Српску.

У Савезу За Промјене, такав кандидат и кад би био, он не смије да прдне ни да главу промоли изнад Мектићеве Љествице Геноцида.

Они су се сви ућутали у Катарзи, ко кокоши у кокошињцу, кад наиђе Твор.

Младен Иванић, тај бард компромиса, помирљивости, несускоба, остављања тема у подруму, шпајзу и под тепихом, што се у Сарајеву изузетно цијени, доживио је разочарање својом лошом прођом и позицијом у Предсједништву па му је седиментација стално између 270 и 300.

Он би, сада био срећан пресрећан, да буде кандидат за Предсједника Републике. Да му то Додик некако омогући, или директном подршком или кандидодањем губитника, а и да избјегне Додика у трци за Предсједништво.

Тако да у појединачним кандидатурама у Српској, сада није утакмица међу Националистима већ у петобоју Кога увалити да изгуби.

У тако лошој ситацији по Српску, опасност је да се сав Српски Национализам пресели за Додиком, у Сарајево.

А он је потребан у Српској а не у Сарајеву.

За Сарајево је довољан Дејтон и оно што је досад постигнуто у Предсједништву.

Након Додика, Република Српска је у опаности да остане са Двије Брнабићке.

На мјесту Предсједника Републике и Предсједника Владе.

При чему ће терет на Додиковим леђима бити превелики. Он ће дио морати да растерећује Лијевчанском Практиком.

А ефикасност Српске ће даље слабити јер ће сви чекати Шта је реко Миле.

Иако сам био поборник Додиковог одвајања од практичних политичких послова, премијерских, и његовог лансирања на државнички ниво у Српској, сада видим да се то није показало. Додиковом заслугом.

Најбоље што може да се извуче из ове кандидатске мозаичке анемије, јесте да Додик побиједи за Члана Предсједништва а да то мјесто препусти неком из посланичких редова ПС. Ко ће у Предсједништву бити ортодоксни бирократа и ништа више.

А да се Додик врати на мјесто Предсједника Владе.

Онда ни Иванић, као Предсједник Репблике, не би могао да нашкоди.

Када Додик избаци кандидата за Предсједника Републике, ствари ће постати јасније.

И у погледу даљих Додикових намјера на политичкој сцени, и у погледу судбине СНСД, и у погледу Политике Самосталности Српске.

СРБИ СЕ НЕ РАЗУМИЈУ

У ПОЛИТИКУ.

СКУПЉАЧИ

ГЛАСОВА

ПРОТИВ.

Срби се не разумију у Политику.

Ни ови који гласају, ни ови који се кандидују.

Најбоље се  разумију они који не излазе на Изборе.

А ови што излазе, много боље се разумију него ови што се кандидују.

Чим се заврше Избори, почиње Девета Офанзива.

Рушење Режима.

А Режим изабран на демократским изборима, на којима су учествовали и Желиоци Рушења.

Такозвани ЖРР. Желиоци Рушња Режима.

У обје Српске Државе, Српској и Србији, стално је на демократском столу Рушење Режима.

Само да срушимо Милошевићев Режим. Па, само да срушимо Тадићев Издајнички Режим. Само да срушимо Вучића.

За сво то вријеме, у Српској, на столу је Само да срушимо Додиков Режим.

Та темељна погрешка у схватању демократских процедура, одређује судбину губитника.

ЖРР, по европском демократском и парламентарном рјечнику, Опозиција, наметнула је, тиме, себи обавезу да скупља гласове Против.

Против овог или против оног, који је у средишту мете.

У томе им и Странци Усранци помажу, разни Шарпови, Мустрови, Срђе, Милери и Курцокилери.

Они се наслађују да ће из свега, једино могуће, настати Анархија. Која њима највише одговара.

Пошто нису, на изборима, добили довољно гласова За, За себе, своју Странку и свој Програм, они, ЖРР, покушавају да тим добијеним гласовима придодају Гласове Против (Додика или Вучића).

То, међутим тешко иде. Јер такви гласови не постоје.

Да постоје они би се показали на Изборима.

Стога стално гледамо како Опозиција иде Гладна Срат.

Скупљају и манипулишу разним групама у друштву, како би их убиједили да су они Против.

То, дабоме, не пије воде.

Никад нико није добио Изборе окупљајући Гласове Против. Већ само окупљајући Гласове За.

А и ако јесте добио, онда је то Анархија.

Каквом се показао Пети Октобар, само након неколико дана.

А показује се и данас.

Једина демократска, парламентарна и процедурална Побједа јесте она која окупи Гласове За Политички Програм.

У чему и јесте проблем.

Програм је тешко оформити. Треба много времена. Лепеза је попуњена. Играча за Тим је све мање. А још више времена треба да се Јавност, а онда и сваког појединачног Бирача, убиједи да је то Програм који је много бољи од Владајућег.

Лакши пут је да се Политичким Програмом прогласи Рушење Режима.

Бирачи то виде.

Ако су неписмени и незаинтересовани, нису слијепи.

У тој ситуацији, када се Политичка Борба са терена Политичке Артикулације, преноси на терен Анархије, на полигон за Рушење, гдје се, дакле, примјењују анимална средства и тактике, Лидери који су означени као мете Рушења, видјевши да је ђаво однио шалу, почињу да се бране истим таквим методама. Животињским, инстинктивним, крволочним.

То трајно загађује Политичку Сцену и снижава важност Политичком Програму.

У многим ситуацијама, то снижава и квалитет и референце НДД Сфере.

Угрожава Нацију Државу Друштво.

У таквој рушилачкој атмосфери, нормално је да се појави један Мектић са бљузгањем о Геноциду. Или један Вулин, да брани Шефа до посљедњег капилара.

Када се пријеђе одређни праг Рушења цртица Анархије, тешко се више вратити на Полигон Политичког Програма.

Вучић је већ отишао са тог Полигона. А и Додик се удаљава. Мада покушава да нас завара, да је он сам Политички Програм.

Вучић је знатно испред те фазе. И покушава да их завара да је он сам Судбина и Историја.

СЕР ЛАГУМЏИЈА

И ЛОРД КОЈОВИЋ

- БРИТАНСКЕ МОДЛЕ

ЗА БиХ ЋЕВАПЕ

Лагумџија и Којовић имају толико кредибилитета и минулих успјеха, да предлажу како би изгледала БиХ, као и ја, као редитељ, да освјежим Балет Лабудово Језеро, новом кореографијом Муда Од Лабуда.

Мада сам ја Ајнштајн за Релативна Муда Лабуда, у односу на Лагумџијино и Којовићево образовање о Друштву, Политичком Систему, Уставном Праву...

Други проблем генетске природе је синтагма која се, поводом овога, појавила. Умјерена Социјалдемократија у БиХ.

Која би, овдје, одиграла исту улогу као и Шубаре за подне, у Сахари.

Тај Британски Модел, по угледу на Британију, предвиђа Државну Владу. И на нивоу БиХ Голи Унитаризам.

За три федералне јединице, на средњем нивоу, предвиђен је Осиромашени Федерализам.

Укидају се Домови Народа.

Што је логично. Шта ће, кад Бошњаци држе све.

Јер се Предсједник Државе бира тако што добије 51% а да има и 25% распршених гласова.

Да су Стари Грци знали за тај термин, Распршени Гласови, Богиња Атина би још била жива.

Федералним јединицама се смањује број министарстава.

Не требају им. Јер је на Државном Нивоу спољна политика, безбједност, тероризам, тајне службе, спољна трговина, просторни планови, здравство, полиција.

Не знам како је Индивидаулни Пољопривредни Произвођач Лагумџија заборавио Државну Пољопривреду.

Влада Државе БиХ се не фомира по националном принципу. Већ по програмском. Ко има већину у Државном Парламенту.

Мислим да су требали овдје додати и услов 45% подршке међу амбасадама.

Да се спријечи да Срби формирају Државну Владу.

Цијело ово Политичко Сраније, балегање и литање овако лијепо окрчене БиХ, зове се Сублимација етничког и грађанског.

Пошто је то практично немогућ модел, и пошто је потпуно супротан Дејтонском Споразуму и Уставу, није јасно како постићи његово усвајање.

Како поништити Дејтон и како гарантовати да ће било шта од овога функционисати.

Никако.

Шта је, онда, позадина цијеле иницијативе, коју су подржале, кажу, америчка и британска амбасада, и ОХР.

Циљ је генерисање даљих сукоба и страхова у БиХ.

Циљ је куповина времена.

Циљ је етаблирање Инглеза, на Балкану и у БиХ.

Циљ је увлачење Србије и Хрватске, у проблем БиХ, али под диригентском палицом Амера и Инглеза.

Циљ је одстрањивање Русије. Пошто су Николај Додик и Драган Фјодорович одлучили да формирају Крим и припоје се Русији.