TREĆI ENTITET

NIJE U PITANJU
Nekoliko stranih diplomata je govorilo o tome da Treći entitet nije dobra opcija.
Dragan Čović je rekao da otcjepljenje i stvaranje Trećeg entiteta nije na dnevnom redu.
Nebojša Radmanović, iskusni i realni političar, tihi praktičar, rekao je Dnevnom listu da je taj projekt komplikovan i da treba, za početak, spriječiti preglasavanje u Federaciji.
Internetska javnost se našla u nedoumici. Naročito poslije Čovićeve izjave. Internetski mudžahedini likuju.
Ali, treba uzeti u obzir još dvije činjenice:
• O trećem entitetu Ozbiljno Političko Sarajevo ne govori ništa
• ZLO, Zlatko Lagumdžija Oglu, je sve nervozniji. Njegovo, njihovo, saopštenje povodom izjava Ive Mire Jovića, izleglo se iz drskosti seoskog binjadžije.
Da pođem redom.
To što stranci pričaju o Trećem, samo je kupovina vremena. Tako su i Amerikanci kupovali vrijume prije raspada SFRJ. To može i da znači da je vrijeme potrebno za nalaženje formule i koraka. A ovdje, ni bilo gdje u svijetu, ništa se ne može riješiti preko noći. Previše je jakih igrača okupio Dejtonski sporazum. Sve njih, na neki način, treba priupitati. Ne bih dao ruku u vatru za tvrdnju da angažman Njemačke i Angele Merkel nema neku, barem posrednu, vezu sa Trećim, ili položajem Hrvata u političkom sistemu i političkoj arhitekturi Federacije.
To što Dragan Čović priča da to nije na dnevnom redu, nije nikakva vatrogasna činjenica. Najbolje bi bilo da je Čović sumanut i da odmah proglasi Treći. To i čekaju u Sarajevu i pod ZLO Čadorom. Onda bi sve bilo riješeno za pet minuta. Zato ima onih koji idu trnjem. Ivo Miro Jović dovoljno zbori o tome. Peticija zbori o tome. Javnost je, ne smao široka, već i intelektualna, potpuno saglasna. Ako mogu pomoći, i ja stalno pričam da je Treći jedino rješenje i za Hrvate i za BiH. Ako ne bude Trećeg, Hrvati će opstati u nekom drugom teritorijalu, ali BiH neće.
ZLO. To je već usamljena figura. Rast njegove agresivnosti i drskosti povezan je sa njegovim ogoljavanjem na političkoj sceni. Mislim da treba suptilnije pratiti preslagivanja i dominanja na političkoj sceni Sarajeva i Federacije, među intelektualcima i neortodoksnim aktivistima. Nekada neki mirniji potezi, kao što je istup Radmanovića, otkrivaju više od agresivističkih stavova i mobilizacija.
Kratka povijest novobosanskog totalitarizma, pa i jugoslovenskog sloma, uči nas da politika nije stvar ishitrenih poteza. Totalitaristi samo to i čekaju. Republika Srpska je upornim, strpljivim, svakodnevnim radom za šest godina odagnala granicu propasti koju su joj bili primakli Esdees i Pedepe nakon tri usrane vlade na vlasti. Jeste da je nekada bila vrlo blizu oštre ivice žileta, nekada i hodala po njoj, ali je uspjela da ne podlegne ishitrenosti i da ne povuče pogrešan potez koji je PIC, ovaj ili onaj u Evropi, Ešdan, američki atomski diplomati... čekali svakog trenutka.
Hrvatska politička artikulacija mora tako da praktikuje politiku. Mora uvijek imati inicijativu, uvijek biti konstruktivna, uvijek biti određena, uvijek imati prag preko kojeg se ne prelazi, uvijek biti realna za taj korak i to vrijeme.
Dabome da sam u opasnosti da pametujem.
Ali, najbolje što se moglo, maksimalno, već je postignuto. Ujedinjena je hrvatska politička scena. I to poslije izbora. Hrvatska je promijenila svoju politiku. Novi Beograd je pridobijen. Priča se o hrišćanstvu u BiH. Pomenut je Stolni grad. Samo prokletima je malo. Strpljenje radi u međuprostoru. I što je najbitnije, ZLO je, odnosno Sarajevski Politički Krug, doveden u situaciju da govori o Trećem entitetu. Jer i to što radi po županaijama oko Doma naroda i drsko saopštenje sa prijetnjama, govori, u stvari, o Trećem entitetu.
Prije četiri godine se govorilo o nekoliko novih ministarstava u Savjetu ministara. Da su uvedena i ozakonjena to bilo nekoliko spratova niže za Hrvate u Federaciji i u BiH, i za Republiku Srpsku. Špirić, i cijeli SNSD, izborili su se protiv takvih tendencija. Uspjeli su da izbjegnu efikasnost koja bi značila unitarizaciju. A unitarizacija zauvijek zatvara vrata za Hrvate, pa onda i za Srbe.
Ali, trebalo je četiri godine. Teške godine.
Dakle, sve ide sporo. Politički procesi se sastoje od malih pomjeranja. Mikrometrom mjerljivih. Zato moraju biti svakodnevno podržavani.
Osim ZLO i Sarajunitardžija, niko nema potrebe da bude nestrpljiv.

MEDIJI,
15 GODINA
TEŠKOG SRANIJA
SA UDIVLENIJEM
U Sarajevu, vidim, OSCE organizovao Krsnu slavu povodom 15 godina svog rada u BiH. Priča i o medijima. Pojavio se Denis Latin, žrtva Slobode. Pojavila se i Tanya Domi, nekad bila portparolka OSCE, sada vanredni profesor na Kolumbiji, STJ. Zločinac se vraća na mjesto zločina.
Kada sam, onomad, na jednu novinarsku podvalu, beogradska agencija, ovdašnja dopisnica… reagovao tako što sam rekao da novinari koji smišljeno objavljuju dezinformacije treba sudski da odgovoraju, dotična Tanya, tad je bila malo deblja, ne znam danas, organizovala je konferenciju za štampu i jebala mi po nekoliko spiskova.
Sada vidim, odbranili su novinarstvo i medije u 3LPM. Umjesto ministara, koji ih javno, pod imenom i prezimenom, upozoravaju na dezinformacije, njima upravljaju, “postali su plaćenici” rečeno je, tajkuni, političke oligarhije, ratni profiteri.
OSCE je tada zagovarao slobodu medija. Dovodio razne eksperte koji nemaju pojma o novinarstvu i medijima. Možemo reći da su proveli reformu medija. Moj pradjed Toman mi je jednom rekao: Sinko, kad ti neko pomene reformu, ponesi komad kuruze i komad slanine, prošarane bijelim lukom i odmah bježi u planinu, dalje nego što su bježali Dražine bradonje.
Reforma je urodila plodom. Vidim. Latin, živi medijski odstrelnik, došao da priča o medijima. Kako novinari moraju da budu dobro plaćeni i da ne zavise ni od koga. Zašto Latin misli da su novinari bolji ljudi od sudija. I sudije su reformisane, nezavisne, dobro plaćene. Pa ubice po BiH ubijaju svakodnevno. Ko Naser nekad oko Srebrenice.
Znam da je 15 godina lijepa godišnjica. Ali ja je, zarad tih medija, ne bih organizovao. Bilo bi me stid.
Kako su stvorili medije, takva im je namjera bila i sa BiH. Opšta deregulacija. I obje namajere su uspjele. Ti mračnjaci su mislili da se na kursiću, mada može i neko drugo srednje slovo da se primijeni, od dva tri mjeseca, u nekom media centru, STJ, obrazuju novinari. I da znaju kako funkcioniše politički sistem a da pri tome ne znaju gdje je tuta. Po njihovim reformama, novinari počinju svoju karijeru kao istraživači. Obavezno imaju svoje tajne izvore. Sada su, kaže Dunja Mijatović, u poziciji da ne smiju da kontaktiraju sa svojim izvorima. A ko je stvorio TD. Tajno Društvo Bosna. Ako je društvo demokratsko, reformisano, javno, što će medijima tajni izvori. Koji li je tajni izvor rekao Batku H. da u Republici Srpskoj rastu mafijaši a u Hercegovini fašisti.
Mediji ne mogu da budu nezavisni. Oni odgovaraju društvu. Pri tome su krivi ako uđu u protivprirodni blud za Zlatkom. ITD. Oni ne mogu da budu opozcija jednoj Republici, niti Dodiku, niti Esdepeu. Dok su novinari. Mogu, ali neka formiraju političku stranku.
Ali, pošto su Oni, prizveli i Medije i Zlatka, protivprirodni blud je prirodan. Ne treba zbog toga zvati Latina da im kaže ko kome skida gaće.
I plaćati dnevnice Tanyi. Ni one nije odradila kako treba.

KRATKE SKIJE

Kako se, vremenom, sve skraćuje. Nekad sam skijao na 2.05 skijama, a visok sam 173. No, dosla nova tehnologija, nova tehnika skijanja. Moj drug Milan i moj drug Stole su me ubijedili da probam ove od 160 cm. Dobro, probao sam. Mnogo manje znanja i mnogo manje tehnike treba. Ja ih zovem lavorima - idu na sve strane.

ČETIRI BRKATE NJUŠKICE

СИРОТИЊА КАО

ГЕОСТРАТЕШКА АЛАТКА
Дабоме, да се капитализам, што није идеологија него скуп добро умрежених и интересно уклијештених моћних појединачних пунктова, капиталиазам је начин стицања и отимања а комунизам је начин мишљења и рушења, толико борио, више од пола вијека, да затре комунизам у свијету.
Није то била идеолошка борба, него борба за концентрацију капитала и добити. Нарочито није била борба да се да шанса бољем рецепту за живот широких слојева становништва, радничке класе, сељака и поштене интелигенције. Била је то борба да се сиротиња одржи у сиротињском статусу, перманентно, вјечно.
Широка сиротињска потка је вишепримјењив инструментаријум за управљање друштвима, државама, процесима, регијама па и цијелим континентима. А у свим тим процесима, тржиште остаје недирнуто, тоталитаризам капитала царује несметано а рудници јевтиних људских ресурса настављају да се експлоатишу.
Мултипрактичност се огледа у неколико сегмената:
• Сиротиња је богомдана за полутоталитарне режиме. А такви режими су увијек пријатељи Великог Режима, Режима са највећим Националним Интересом, најраспрострањенијим. Кад затреба нека иновација Велики Режим пусти низводу мале режиме, у пакету или појединалчно (види случај: Стабилна Сјеверна Африка). А полутотални режими су погодни за управљање. Изнутра су неутемељени и нестабилни јер никада не могу позвати народ, бираче, сиротињу да их брани, бранећи и себе и државу и друштво. Извана су рањиви: људска права, слободни избори, укључивост...
• Сиротиња је богомдана као пријемник свих достигнућа Свјетске Демократије, од кока-коле, кока-ина, кока-ња... сиротињи се лако каже да су им наднице мале и да им њихов режим поједе душу. Сиротиња, такође, лако напамет научи пар демократских фраза: Мубарак мора да оде. И слично.
• Сиротиња је увијек масовна а масовност је добра за површне и управљиве револуције. Велики Режим зна да је Лењин, друг, извео Револуцију са мало људи, без масовног дивљања по тундрама и руским широким проспектима. Што је револуција масовнија, њени циљеви су скривенији.
• Сиротињски протести су заразни. А заразама се лако управља, као и сваком епидемијом.
• Сиротиња је подложна дуготрајној осмози. Може скоро бесконачно да упија чињенице о својој сиротињи. Добољно је имати Слободне Медије, Јавне Сервисе, пардон, Јавне Послужавнике, Центре за истраживачко новинарство... па сваког дана сиротињи говорити да је сиротиња и да Влада за њих није урадила ништа. Тако се ствара 1. Апатија, 2. Сужена перцепција, 3. Хомогенизована агрегатна маса, 4. Потпаљива критична маса и 5. Свијест Камере обскуре (сиротиња, тако препарирана, све види наопако). Када дође вријеме, дође Сиенен. Или онај други, чију су новинарку дивљи сиротани силовали на тргу у Каиру. А они шаљу намјерно лијепе новинарке да извјештавају из масовних сиротињских срања. Онда препарирани Сиротвановићи, сваки за себе, каже: Види, коњу, како људи живе, како демократе сексуалишу, а она моја нема за сапун да се мало плахне.
Кад све прође, кад оде Мубарак, кад се комира Бен Али... све остане на свом мјесту. И овце, и вукови, и чобани. Сви мисле да су сити.
Сиротиња је основни ослонац Великог Режима у многим регионима. Она је зато стална јер је драгоцјена. Не влада се помоћу Мубарака, њему се само тако каже, влада се помоћу Сиротиње.
Сиротиња је основно барутно пуњење дуготрајних ратова у регијама.
Сиротиња је главни кисеоник унутрашње нестабилности друштава богатих неким ротшилдијанским стратешким артиклима.
Сиротиња је основни разлог постојања експортне демократије.
Сиротиња је основни и највећи, и најтрајнији, потрошач оружја.
Јасно је, дакле, зашто се капитализам толико бори за сиротињу. А само наивни мисле да се бори за капитал.

SRPSKO-HRVATSKO

NARODNO VIJEĆE
Ako još nekome nije nešto jasno oko Hrvatskog narodnog vijeća, trebao bi malo da se pozabavi Srpskin narodnim vijećem. I to postoji u Sarajevu. Kad se pomene SNV, Sarajevski Srbi se nadmu ponosom ko oni golubovi grivaši pa liče na lavove, šepure se Baščaršijom, organizuju svatove u dva, u četiri, u šest, u osam, ko kino, STJ. Nek neko stisne pa nek ubije svata. Tu je SNV.
Dakle, nije u pitanju samo Markešić. Postoji cijela jedna sojta i rojta hrišćanskih izmećara iz koje islam regrutuje slugane. To su genetski kodirani i selektovani hibridi, takozvani Bosančići. Oni nisu još dozreli da prime islam, ali mogu da prime druge stvari. Oni služe ko ukras, ko brada na kuruščićima, ko resica na fesu. Njima se ugradi kateteter, jedan u guzje da ne seruckaju i zagađuju Kotlinu a drugi u glavu, da misle u kesu, ako bi, slučajno do toga došlo.
Markešić samo ne pušta poziciju. Kao i Kemotrojica.
Ne znam šta su uopšte tamo radili Lasić i Lovrenović. Za Lovrenovića znam da je pametan čovjek, načitan, izfilozofiran, nezao, zavičajan, odakle je, izgleda, i ponio tu varcarsku dobrotu i poštovanje Sarajeva. Pa je onda godinama salijevao strave Republici Srpskoj, valjda, kao dio opšte klime u širokspektralnom, demokratskom, multiduhovnom, multikateterskom Saraju. Tako je, nesvjesno, najbolje uništavao Hrvate i njihovu šansu.
No, sarajevski Brod Narodnih Vijeća tone. Zato ga napuštaju. Sam Markešić, kao i onaj Markešić, kako li se zove, u SNV, nemaju više kud, kao ni Divjak, ni onaj profesor Mirko, i onaj novinar Rajko... sve isluženo i odbačeno.
Koliko je trebalo ljudima da shvate da su dio opsjenarskog projekta. Služinčad.
Mada ima nekih koji nikad neće shvatiti. Komšić. Ni kada bi imao još dva mandata, i tri ljiljana, ne bi.

BAUK SIROTINJE

KRUŽI PLANETOM
Nije mnogo vremena proteklo otkako je Bauk komunizma kružio Evropom a sada su se pod Baukom našli svi na kugli. Drug Marks im je lijepo objasnio kako stvari funkcionišu i kako nije moguće do koštane srži cijediti radničku klasu. Onda društvni odnosi dovedu do popizditisa i iz dijalektike, to jest revolucije, nastaju novi odnosi i na scenu stupaju nove klase, najšire, sirotinjske. A onda se višak vrijednosti troši u skladu sa potrebama.
Uostalom to svi već znaju jer je služilo za opšteškolsku zajebanciju.
Nisu Marksa ozbiljno shvatali ni drugovi Staljin Brko ni Lenjin Ćelo. Kinezi su najdalje otišli u prebiranju marksizma. Malo šutnali ljudska prava nogom u guzicu ali su uspjeli da ni jedna od milijardu i trista miliona usta ne budu danas gladna. To je komunizam. Sve dotada su bile diktature, totaliture i brevijature.
Danas se cijala kapitalistička svijest preobraća. Kenet Rogof, nekada glavni ekonomist MMF, poznate svjetske gulikože sirotinjskih zemalja za račun nabujalog kapitalizma, piše kako je stanje postalo neizdrživo. Kako sitrotinja tetura našim meridijanima. Kako malo kapitalista ima mnogo para a mnogo sirotana ni posla ni para.
Drugi, kao i Rogof, već dolaze do pameti i iznose teze da sirotinja Tunisa i Egipta nije samo njihova sirotinja. Tunis je imao dobru ekonomiju, rast BDP od 5 posto, bio je turistička meka, kao i Egipat. I to je sada propalo. Egipatski demonstranti uzvikuju Vratite se turisti, mi samo turismo Mubaraku, za vas se ne važi...
No, Tunis i Egipat su zamagljenje stvari. Svi su poneseni revolucijom, slobodom, svrgavanjem diktatora. Nemam kada da im objašnjavam, ali o tome se uopšte ne radi.
Amerika je bolji primjer. Bogaćenje malog broja Rotšilda, Rotšildi su svi oni koji se bogate samo zato što su bogati, na račun sirotinje i deficita budžeta, vjerovatno je došlo do zida. Ne znam koji će mađioničar spasiti Ameriku. Da li to može da se pokuša sa svjetskim ratom, kao što je njemački mađioničar to pokušao 41. Ne vjerujem. Da bi se neka propala ekonomija riješila sirotinje, kao što je se riješio Hitler, potreban je kopneni, nožni rat. Plejstejšnvor ne odnosi toliko mnogo glava. A troši pare. Opet, dakle, sirotinjarenje.
No, danas čitam zanimljivu vijest iz Beemvea.
Bavarišen Motor Verke otvara fabriku za stare, islužene radnike. Tu se neće izluđivati produktivnošću, rasvjeta će biti bolja za obnevidjele, ergonomija će učiniti svoje za slabe kičme, ritam će biti prilagođen poznijoj dobi. Cilj je da se iskoristi iskustvo jer svima nedostaje iskusnih radnika, kažu u bavarskom gigantu.
Bez obzira na motive BMV-a, prepoznajem u tome klicu epohalnog rješanja. Ljudska zajednica mora omogućiti svima da rade i da tako zarađuju barem za svoju egzisteniciju. Države moraju natjerati gigante da zapošljavaju mnogo ljudi. Propao je fol sa jevtinom radnom snagom istoka ili sirotinjskih kontinenata, van svoje zemlje. Svako mora zaposliti u svojoj zemlji. Što više.
U tome će najveću ulogu imati nacionalna država. U ovom vijeku će države morati postati nacionalne. Jednostavno, neće više biti vremena da se rasipa na međunacionalne zajebancije i rasprave. Multikulaturalnost košta. Da li ima ko da zaradi za nju.
Umjesto rotšildovanja, Nacionalna Država mora stvoriti uslove da svi rade. Rad jedini, pored egzistencije, može da obezbijedi rasterećenje društva od svih tenzija. Tada bi se obustavilo prelijevanje sirotinje iz glavnih generatora, Amerike, prije svega. Jer, ne znam baš da li je sva egipatska sirotinja egipatska, odnosno, koliko u njoj ima internacionalne.
Pa onda, koliko ko radi, tako i živi. Kinezi danas najviše rade na svijetu. I zato najbolje stoje. Drugi se bave berzama, akcijama, kokainom, ljudskim pravima, slobodom govora, otvorenim društvom, vještačkom oplodnjom, nakurnjacima... niko ne radi.
Sirotinju nije moguće opskrbiti stopom rasta BDP, privlačenjem njegovog veličanstva Investitora, berzama, finansijskim derivatima, očuvanjem nacionalnih interesa van granica... nije je moguće riješiti socijalnim poklonima. Sirotinji treba omogućiti da radi.
Eto kako svijet nazaduje. Prije sto i više godina, govorilo se o radničkoj klasi. Danas se to zove sirotinja.

MONSTRUOZNI STVORITELJI BOSNE
Najgori su istoričari bez istorije.
Svi drugi moraju da lažu. Oni moraju da izmišljaju istoriju.
Vanvaseljenski zadatak, kao destilovano šehidsko intelektualstvo, da se stvori Bosna, MJJ, trajno izobličuje i deformiše ljude.
Potpuno su izobličeni lideri Sarajevskog Političkog Kruga. Treba se sjetiti izobličenja Harisa Silajdžića, od nasmijanog, samouvjerenog i elokventnog političara, koji se na Novom mostu u Mostaru okreće za Komadom, preko lažova o milion silovanih Bošnjakinja, do skamenjene face mrtvog indijanca kome iz očiju liju crne poeme o Državnoj imovini. Treba se prisjetiti izobličenja Sulejmana Tihića, od lotonasljednika Alije Izetbegovića do unezvijerenog zamorčeta u kavezu punom Lagumdžija. I samog Lagumdžije, od finog američkog Dečka sa Baščaršije, perspektivnog socijaldemokrate kod Tamjandžije, do dresera hrvatskih članova Predsjedništva i delegata Doma naroda i novog Fatiha, pokrovitelja ustašoidnih partioida.
Sada se izobličuju i intelektualci i naučnici. I oni sa i oni bez navodnika.
Izvjesni direktor Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava, Smail Čekić držao je govor u Bošnjačkom institutu. Čekić je inače staro tursko prezime. U tom svom govoru iznio je tvrdnje da su nad muslimanima diljem bivše Jugoslavije, koja ih je pretvorila u Muslimane, sa velikim M, izvršen genocid i drugi oblici zločina protiv čovječnosti. Sve u 19. i 20. vijeku i sve zaslugom kolektivne velikosrpske fašističke ideologije. Čekić je naučno objasnio da je osnov srpskog fašizma u samoj srži agresivne srpske nacionalne kulture koja je filovana ogromnom mržnjom i zločinima. A sve su to organizovali Ćosić i Ekmečić. Srpska osobina je i osvajanje tuđih teritorija i istrebljenje naroda.
A STJ. Ne znam ko je na čiju teritoriju došao. I da li da naučno ustvrdim da su se mnogi Srbi koji se nisu slagali sa fašizmom Ćosića i Ekmečića prije petsto, šesto godina, spasili bijegom u islamsku vjeru.
Ta priča o velikosprstvu, velikopravoslavlju, velikodržavlju, velikonacionalizmu, kojeg sada Čekić, starog turskog prezimena, anadolskog, takorekući, naziva fažizmom, proizvod je komunističke uravnilovke u jednakom nacionalizmu pred Titom i Partijom. Da bi se zapretao fašizam Nezavisne Države Hrvatske, kao latentna otegotna okolnost napretku Bratstva do Jedinstva, forsirani su jednaki nacionalizmi svih. Jednak je bio nacionalizam Ustalog bana i Drmajućeg cveća. ITD. Tu komunističku priču prihvatili su i neki srpski idioti tipa Šešelja.
Ta vještačka storija inficirala je i intelektualoide poput Čekića, starog turskog prezimena. Diskrepancija između njihove svijesti i činjenica o vlastitoj naciji, stanju nacije, bolje rečeno, želje i stanja Države Nevinih Patriota, koji su jedva preživjeli od krvožednih Srba, sve je veća i izaziva sve veće poremećaje u dioptriji, optici i uvidu u realnost.
Logično je, u takvom stanju kolektivne i pojedinačne svijesti Bošnjaka, ne naroda, Bošnjaka koji su umislili da su Tvorteji Pobjede, Patriotizma, Države i Nepogrešivosti, da se politička odluka Srba da ostanu u Ostatku Jugoslavije proglasi rušenjem Patriotske Države, da se to podgrije genocidom, samo srpskim genocidom u opštem međunacionalnom ratu, da se to umnoži u fažizam koji niče iz pravoslavlja, iz države, iz nacionalne kulture.
Čekića, Smaila, starog turskog prezimena, treba pustiti da radi svoj posao. Ne treba ga pobijati i polemisati s njim. Najmanji argument je da je nemoguće narod koji je bio žrtva njemačkog i ustaškog fašizma proglasiti fašistima.
Treba ih pustiti. Oni i svom narodu šalju poruku da je nemoguć zajednički život u ovoj Naseobini.
To im i ja stalno poručujem. Kao jedan zadojeni fašista. Zadojen romanom Daleko je sunce. SMJ.

ODE DRŽAVA U 3LPM
Svjetska poštanska unija dodijelila poseban kod Poštama Srpske.
A izvjesni Mirness Ajanović iz stranke BOSS, to je Bosanska Stranka, zavapio kako je to protivdržavna djelatnost, kako su svi znali da se radi protiv Države, naročito oni u Agenciji za poštanski saobraćaj, kako svi šute o tome, te, velike stranke bošnjačke, kako su licemjerne.
Ako je Mirness shvatio da je mnogo veća opasnost u poštanskom kodu nego u nepostojanju državne imovine za koju se zalaže Haris Zabih, situacija je krajnje ozbiljna. Dejtonski sporazum je na probi. Država je na probi. Funkcionalnost Državnih institucija je sudbonosno na raskrasnici.
Poštanski kod za Republiku Srpsku je potpuno logična posljedica raspada SFRJ, rata u BiH, Dejtonskog sporazuma i nakon toga ustanovljene sklopljene naseobine. Da li je neko zaboravio da smo se, u prvoj Dodikovoj vladu izborili za poseban predbroj mobilne telefonije, o65.
To što je Sarajevski Politički Krug lagao o Državi, Bošnjacima, Hrvatima i nekim neopreznim Srbima, uz sufliranje visokih predstavnika, i samom sebi, to je prepoznatljiva osobina balkanskog življa, od Slobe Nikonesmedavasbije do Franje Stoobitelji.
Sarajevski politički krug je imao još jednu koperfildovsku iluziju. Formirati što više Državnih Institucija. Dobronamajerni Srbi su ih prozvali Zajedničke. A Srbi se u svakom zajedništvu zajebu do balčaka. Mislili su, bošnjački političari, svi redom Age Čabarlije, da će mnoštvo agencija stvoriti Državu. Samo ih je potrebno nazvati Državne agencije i samo je potrebno formirati ih što više.
Eto im sada Agencija za poštanski saobraćaj. Zalud sve, kad je najefikacija Agencija za međe. Iako nije ni formirana.
A moram da priznam da je bilo i naivno, od strane tog Kruga, nadati se da će Državu stvoriti Ešdaun, Silajdžić i Tihić. I da će uvijek na vlasti kod Srba biti Nudiguz Čavić i Nudiguz Ivanić. Na Ale, na Pedi. Jel Ale, jest Kapetane.
Molim Aleksandra Džombića, predsjedatelja Vlade Samostalnog Poštanskog Koda, da požuri sa tim obilježavanjem, trasiranjem i geometrisanjem Granica Republike Srpske.
Može se dogoditi da Sarajevski Politički Krug prvi uđe u posao. Da se obezbijedi to Bosne što je ostalo. Jer, kod po kod...
Molim braću Hrvate da počnu slati dopisnice i razglednice iz Hrvatske Hercegovine, Srbima, na bilo koje ime. Bez pošte nema koda a bez koda nema samostalnosti.

BAKIR BATKO
Nisam gledao ni jednu emisiju tog Javnog Čudovišta koga je mama iz sažaljenja nazvala Bakir. I nad kojim ZLO ima moć da ga može ubijediti da jedve živu kezmad za doručak. Ako će to naškoditi Republici Srpskoj i Dodiku. A i zašto bih gledao. Barem ja znam šta je televizijsko novinarstvo.
Kada je onomad voz sa parnjačom kao lokomotivom, Hasi odsjekao noge i kada je, došavši iz bolnice kući, čuo čajnik kako pišti na fijakeru, sa obje štake je razbio i čajnik i plate i kolesa. Šta uradi, bolan Haso. Čudovište treba ubiti dok je malo.
Sa Bakirom je sad kasno. Mnogima je u Republici Srpskoj godinama bilo milo što Bakir balega, fekalira, ejakulira, po Republici Srpskoj, aktulenoj vlasti i Dodiku, naročito. Razne Čavice, Mihajlice, Ivanice, Esdeesice, razni inatelektualci kupljenih diploma, kupljenih položaja, poresvučenih članskih karata, mediokriteti svake vrste, medijkriteti, usužnjenja novinara, učmale individue koje se brinu samo za svoju guzicu a društvo okrivljuju i za smjenu godišnjih doba, čekale su da padne vlast, da padne Dodik, da se jetrvski slaste preko plota.
Nisu reagovali. Tako su se sa Bakirom slagali. Tako su ga podržavali. Sada je čajnik izrastao u zvijer.
Zato ja mislim da odmah treba reći. Odmah secirati. I to zarđalim crtalom. Ako propustiš danas, sutra će se pojaviti nova budala i imaćeš ih dvije na vratu. Znam da je teško svakog dana. Seks je težak svakog dana. I čokolada. I med. Svakidan ima svoju cijenu. Razni anonimni bolesnici po internetu izmišljaju svašta, vrijeđaju, fašistiraju, rasistiraju, iživljavaju se. Čitam nekidan, na nekom brčanskom sranju, kako je neko u Doboju, prije rata za mene intervenisao da pišem u Oslobođenju. Jeblo mu Oslobođenje mrtvu babu, u trulu sisu, u ladnom grobu. Nikad nisam bio zaposlen novinar u usranom Doboju ni u usranom Oslobođenju. Osim što me je pokojni Vojo Garić, njihov fotoreporter, molio da mu pišem legende ispod genijalnih fotografija.
Ali trpim. Čak i uživam. Ako su gadosti i laži lijek za te male izbljuvke, onda dobro.
I sutra ću opet odmah reći i napisati kad nešto vidim.
Sada se mnogi zgražavaju kad Bakir, Teve Batko modernog Sarajeva i Grbavice Cijele, koji je sebe promovisao u Zlatanovo Batka a cijelu BiH, one koji ga gledaju, pretvorio u Grbavicu pa kolje, siluje i pljačka, drži javni čas vlastitog pomračenja uma, na javnom servisu, STJ.
Kad je trebalo podržati Hrvate u zahtjevu za trećim entitetom, niko. Kad je trebalo ustati protiv politike javnih servisnih kurvi koju je promovisao Ohaer i internacionalne kursadžije, niko. Kad je trebalo ustati protiv IMC, čajnika koji je postao čudovište RAK, niko. Kad je trebalo ustati protiv ujedinjenja bh novinara, niko.
Zakonita posljedica toga svega je Bakir Batko.
A sad ga treba pustiti da radi svoj dželatski posao.
On najbolje pokazuje kakva bi vlast bila kad bi pala u ruke Zlatku Lagumdžiji i Sarajevskom Političkom Krugu.
Kakav je mentalni sipljivac Bakir Batko, takav je i vlastoljubni tuberan Zlaja Zlatko.
Republika Srpska ima lijek.
Potrebno je donijeti zakon da se RTRS, kao javno preduzeće, finansira iz budžeta a da se pretplata ukine i da se sirotinja ne tuži za šest, sedam maraka. Na taj način prestaju sve veze sa tom Sarajevskom Kanalizacijom. Nema više odlijevanja prihoda od pretplate niti prihoda od marketinga. RTRS bi imao minimalna prava na marketinške minute a najaveći kolač bi pripao privatnim televizijama.
Na taj način bi Republika Srpska vratila svoje nadležnosti u medijskom segmentu.
A Bakir Batko neka i dalje preterano sere. To mnogo govori o sarajevskoj duhovnoj širini, kulturološkoj dobroti i maloazijatskoj aromi.

PEDEPEOVO UČENJE
SA NERAZUMIJEVANJEM
Pristao sam da oskrnavim svoje blogče. Donosim najveći dio fascinirajućih putopisnih bilješki koje je, po povratku sa sastanka lidera i predstavnika političkih stranaka Naseobine, načinio Evlija Borenović, Pedepeovac, na portalu onog Simića. BB je, inače predstavnik opoziciono najperceptivnije stranke Republike Srpske.
Сучелише се оба ХДЗ-а с једне, Лијановићи и ХСП са друге, али је свакако најинтересантније, бар у почетку, било хрватсвовање Лагумџије и посебно Додика који се више понашао као заједнички портпарол СНСД-а и СДС-а, ДНС-а, али и оба ХДЗ-а. Искрено, то ми је било чудно због чињенице да је наша ”најјача” опозициона странка имала, својим предсједником предвођену трочлану делегацију, а ДНС свог представника којег сам први пут видио, иначе замјеника министра у поменутом туристичком вијећу. Са толико ентузијазма и жара се предсједник СНСД-а ”упирао” покушавајући да докаже тезу како само ХДЗ-ови могу имати представнике најмалобројнијег конститутивног народа у законодавним и извршним БиХ структурама да сам и сам остао запањен, јер нисам знао да је карика Додик-Човић толико чврста. Познато је да прудско-бањалучки споразум о четири територијалне јединице, па касније и увођење трећег ентитета, одговара територијалном оживљавању Херцег Босне и може искључиво штетити постојању Српске у свом дејтонском облику, и да има нека ”тајна” СНСД и ХДЗ веза, али уплитање у унутрашње ствари Федерације БиХ се сутра може као бумеранг вратити Републици Српској. Покушај Додика да буде арбитар у формирању власти у ”економски слабијем” ентитету је беспотребан, посебно у случају агитовања да су хрвати из једне странке аутохтонији у односу на хрвате из друге странке, што може, ако примјењујемо на Републику Српску, да значи да министри из реда хрватског или бошњачког народа у Влади Српске, који долазе рецимо из већински српских странака, нису репрезентативни политички представници својих народа. А има их. Нпр. Касиповић или Селман, или мој страначки колега, бивши министар Пекић, по тој логици нису репрезентативни јер долазе из СНСД-а, односно ПДП-а, а не рецимо из ХДЗ-а или СДА. По Додиковом рецепту, могло би се десити, да сутра у Влади РС само СДА или СБиХ могу предложити 5 Бошњака министара, а само ХДЗ-ови 3 Хрвата министра. Формирање власти у Федерацији БиХ је ствар њихових странака које имају политички и математички капацитет да то ураде у складу са Уставом и законима Федерације БиХ и у ту ”нафаку” се не треба мијешати.

*
Сучелише се оба ХДЗ-а с једне, Лијановићи и ХСП са друге, али је свакако најинтересантније, бар у почетку, било хрватсвовање Лагумџије и посебно Додика који се више понашао као заједнички портпарол СНСД-а и СДС-а, ДНС-а, али и оба ХДЗ-а.
Borenović kao da se probudio iz duboke kome. Ni Lagumdžija ni Dodik nisu iskazali nikakvo “hrvastvovanje” već su samo ponovili stavove koji su u opticaju mjesecima.
Са толико ентузијазма и жара се предсједник СНСД-а ”упирао” покушавајући да докаже тезу како само ХДЗ-ови могу имати представнике најмалобројнијег конститутивног народа у законодавним и извршним БиХ структурама да сам и сам остао запањен, јер нисам знао да је карика Додик-Човић толико чврста.
Nije se Dodik upirao da dokaže to što se Borenoviću činilo nego je zastupao tezu da Predsjedavajućeg Savjeta ministara treba da daju hrvatske stranke sa najviše hrvatskih glasova. To je potpuno različito od “predstavnika najmalobrojnijeg konstitutivnog naroda”. Nije jasno čime je ostao zapanjen BB jer se ne radi ni o kakvoj karici, Čović nije ni prisustvovao sastanku, osovini, Tajnom Prudu… radi se o čuvanju srpskog reda. Mi se nadamo da će BiH trajati još osam godina pa da nakon toga mjesto Predsjedavajućeg SM pripadne opet Republici Srpskoj. Svima je poznato da je BB i Pedepeu, a naročito Mladenu Ivaniću, koji na tom Furuntalu, kako li se zove taj portal, ima percepciju među demokratskim komentarima, UPM, stalo do Republike Srpske kao konju koji prevrne kola sijena, do zadnje osovine.
Познато је да прудско-бањалучки споразум о четири територијалне јединице, па касније и увођење трећег ентитета, одговара територијалном оживљавању Херцег Босне и може искључиво штетити постојању Српске у свом дејтонском облику, и да има нека ”тајна” СНСД и ХДЗ веза, али уплитање у унутрашње ствари Федерације БиХ се сутра може као бумеранг вратити Републици Српској.
Nema neka tajna veza. Sve što je rečeno oko Pruda, rečeno je u okviru Federacije BiH. To je bila Čovićeva ponuda da se Bošnjacima, njihovim strankama, kako bi se odobrovoljili, ponudi Federalno Sarajevo kao district i još jedna federalna jedinica od dijela Federacije koji preostane od ujedinjenja hrvatskih županija. Tihić je u Prudu pristao na to ali je onda, pod najezdom Haris Hordi, počeo da bunca o Bihaću koji bi se priključio Banjaluci itd.
BB bi trebao da zna da je Republika Srpska Strana potpisnica, Strana sporazumnica, Strana tvoriteljica BiH. Ona, kao takva, ne može da se gricka i mrvi jer BiH nije vreća mekinja. Mada su ovi iz Pedepea najsličniji Miševima Mekinjarima. A i BB mi je na tom sastanku, dolje, kod Hasapina iz HSP, ličio na to. Pa tako gledaju i Republiku Srpsku i BiH. Šta je sve iscurilo iz vreće koju su progrizli Mekinjari Pedepea.
Republika Srpska može samo cijela u BiH i cijela iz BiH.
Покушај Додика да буде арбитар у формирању власти у ”економски слабијем” ентитету је беспотребан, посебно у случају агитовања да су хрвати из једне странке аутохтонији у односу на хрвате из друге странке, што може, ако примјењујемо на Републику Српску, да значи да министри из реда хрватског или бошњачког народа у Влади Српске, који долазе рецимо из већински српских странака, нису репрезентативни политички представници својих народа.
Dodik, ni Republika Srpska, nije se nikada, a ni na tom sastanku, miješao u vlast u Federaciji. Sastanak je, da li je to BB uopšte shvatio, bio o formiranju vlasti na nivou zajedničkih organa u BiH. Mi smo govorili o četiri ministarska mjesta za SDS i SNSD, Predsjedavajućem SM za dva HDZ-a i mjestu ministra inostranih poslova za Republiku Srpsku. Federaciju niko nije razmatrao, osim što su kukali o tamošnjem Domu naroda koji ne može da se formira pa su onda jedni drugima u toj raspravi okretali leđa i sl. Mi smo samo posmatrali.
A što se tiče ministara u Republici Srpskoj koji ne dolaze iz većinskog naroda, podjsećam Borenovića da je Republika Srpska Država Srpskog Naroda. Ovdje Bošnjaci i Hrvati ne mogu imati stvarni status kao Hrvati i Bošnjaci u Muslimansko – Hrvatskoj Federaciji. Imaju ravnopravan status ali ne konstitutivni status. To što je neko čaprkao po Dejtonskom sporazumu, to nije ustavno, nije u skladu sa Aneksom 10. To znači da Borenović ne treba da miješa babe i žabe. Osim toga, ministri su državni službenici, i ovdje i tamo. Ni na nivou BiH se ne radi o ministrima, radi se o učešću u vlasti najavećih hrvatskih stranaka, sa 90 i više hrvatskih glasova. O tome se ne radi u Republici Srpskoj.
По Додиковом рецепту, могло би се десити, да сутра у Влади РС само СДА или СБиХ могу предложити 5 Бошњака министара, а само ХДЗ-ови 3 Хрвата министра.
Zna li BB da ovdje nema toliko glasova za te ministre iz SDA i SBiH. Republika Srpska u stvari dobrotvorno daje tih osam ministarstava, kao čin dobre volje u očuvanju BiH. Ali to neće vječno trajati. Bojim se da će trajati mnogo kraće nego što je Borenoviću i Pedepeu potrebno da to razumiju.
Nakon ovog Borenovićevog izleta u Sarajevo, sreća da ga je dokumentovao, a i nekih drugih stranaka, kao što su Veliki Partneri Platforme, mogu samo da kažem da poštujem demokratiju i izbore ali mi je neopisivo žao što su ljudi svoje glasove dali takvim protuvama, neorijentisanim politikoidima i neshvatajućim individuama, i tako upropastili nešto što se zove biranje, opredjeljenje, biračka volja, izbor političkog programa…
Borenović, i cijela plejada, nikada neće shvatiti da se politika ne vodi na jednom sastanku i za jedan sastanak. Za jedno formiranje vlasti. Samo za sebe. Naprosto je čudnovato kako je Republika Srpska preživjela neke godine Nerazumljivih Protuva.
Ne znam da li je uljudno da kažem kako je dobro za Republiku Srpsku da se akteri Federacije bave sami sobom i Federacijom. A sada se njom, i njima, bavi pola Evrope. Da američki zvaničnici govore o tome da nije neophodna dalja centralizacija.
A ta teza Borenovića da se uplitanje u poslove Federacije može osvetiti Republici Srpskoj u teritorijalnom smislu, teza je starog Esdeesa, stara više od deset godina. Ne znam otkud se BB zalijepi za nju. Vrijeme ipak teče. I za one koji ne shvataju.
Neke političke stranke male protočne moći, malih opcija, sitnih interesa, ne bi trebalo da se bave politikom ozbiljno. Za njih bi trebalo formirati B Parlament pa da tamo, kao u predvojničkoj obuci, učestvuju na Radnim stolovima demokratije. Povremeno mogu da se pojave pred Ateveom, dok još nije propao, čekajući štrajkače koje ovi dozivaju svaku veče kao Indijanci kišu.
Za neke bi pomoglo da imaju političku ideju i politički program. Na osnovu toga nešto bi se moglo i shvatiti. Ali, kako Pedepe nema ni jedno ni drugo, osim ako ne prihvatimo da je Politički Program da Ja budem u Domu naroda BiH, Borenović i drugi su osuđeni na sveopšte čuđenje, polushvatanje i bauljanje.
Oni pametniji su otišli iz Pedepea.