3572.

ФАРСА И ФАСАДА

У РЕЖИЈИ ЗАПАДА

Хашко питање о Кулину Бану открива сав апсурд Збигњев Театра којим смо преплављени.

Мада је та глупост интернационалне правде погодна за неограничен репертоар зајебанција.

Ја мислим да то нама дух Кулина Бана шаље поруку да је направљена грешка што он није унијет у Дејтонски споразум.

А госпођа из Хашког Трибунала открила је, у ствари, сву фарсичност међународних институција. Открила је огромне размјере међународне сценографије и костимографије којима је основни циљ да се заклоне и маскирају процеси који имају другу, паралелну, стварност и циљеве.

Америчани су формирали Хашки Трибунал како би овјековјечили ЦБС, Црно Бијели Свијет. И како би, овдје, на Балкану Србе учинили кривцима а њихову кривицу оправдањем за све. А то, да ли ће бити осуђен Кулин Бан или Радо Ван, то није битно питање.

ФИФА, Фарса и Фасада, одиграва се и сада у случају Украјине и споразума у Минску.

Збигњев покушава да минимизује договор и тако настави рат, као што је то било у случају БиХ и Лисабон.

Америчани од Минска желе начинити велику позорницу како би Путин, Меркел и Оланд постали промашени глумци. И тако цијели догађај искористити као сценографију за своје процесе.

Загребачка Инаугурација такође је врхунска представа ФИФА.

Предсједник Владе Србије иде у сусједну, упола мању, земљу ради Стабилности. Њему, Вучићу, а онда и Србији, изгледа да је важнија та нека вјештачка регионална стабилност него унутрашња србијанска стабилност. А да о положају Срба и не говорим.

Нејасно је која је сила од Инаугурације КГК направила медијски, политички и регионални догађај.

Да није иста она која је од ДСК напрвила свјетског јебача.

А побједа Колинде Грабар Китаровић, нови је вал сумрака за Хрватску. Врхунско је понижење када се за Пресједника Државе бирају Нато Намјештеници.

А, онда, околни, мањи, Намјештеници, хрле тамо, на јевтини политички селфи и самозаваравање. Сви смо ми Колинда.

Главно питање није Како прекинути тај ток Фарсе и Фасаде. Већ, Докле Широки Сиромашни Слојеви могу издржати иза те непровидне и непробојне кевларске завјесе.

НАЈЕЗДА

АМОРФНОГ

УНИТАРИЗМА

Реублика Српска неспремна је почела овај мандатни период.

Унутрашња политичка тектонија није довела до опасне политичке и народне поларизације и подјела, како то приповиједају поједини маргиналци који су незаслужено избили у први план, Иванић, Босић, већ је довела до једне много опасније дијагнозе. До гранулације.

Политички блок којег предводи Есенесде ослабљен је. Падом скупштинског рејтинга Есенесдеа, Захтјевима коалиционих партнера и Сталном тијесном скупштинском већином, гдје је сваки народни посланик Четрдесетдруги.

САЗАП, Самостална Занатска Радња За Промјене, вјештачки је политички балон иза којег стоје гласови у броју али не стје гласови у политичкој снази. Што значи да не стоји ни обавеза према бирачима.

Њихова стварна политичка моћ је као и политичка моћ оног Млатиновића у Градишци. Који је за начелника дошао на исти начин како су и Иванић и Босић отишли у Сарајево. На плашту пироког отпора Режиму а не на директној подршци.

Стога ће Сазаповци у Сарајеву да буду кооперативнији више него што је сулудо. У мјери свог комплекса мање вриједности. По основу тога што су Срби у Сарајеву и по основу тога што десет година нису у власти. А овдје десет година није у власти само онај ко је у затвору.

У Сарајеву, пак, замке су, и гвожђа, већ постављене.

Да се Власи не досјете, лансирана је теза Нема уставних промјена. То би било безопасно да је стално не понавља Иванић. Стари добровољни давалац.

Изјава, око које се толико борило, иако изгледа као празан папир, скрпљен збрдаздола, веома је опасна порука. Толико да и сарајмедији у врх вијести стављају ону да је и Додик потписао. Што је толико важно да је потпише Додик Четник Режим, ако не Изјава.

Политичке Странке у БиХ обавезују се Бриселу и Предсједништву БиХ.

По томе је опасна Изјава.

Она је опасна и по томе што је пихтијаста, пластелинска, неодређена, неконцептна. Јер се, онда, иза ње може појавити све и свја.

Не помиње се, около, као грешка, случајно, јединствено образовање, државна матура, један глас према Бриселу. И слично.

У Републици Српској власт је формирана брзо и успјешно. Али она не одаје Стабилност.

Опозиција и медији баве се ситницама, трачевима и подметањима. Баве се и својом непрофесионалношћу, неукошћу и подаништвом.

Министарски ниво у Влади пада. То је тренд који је почео именовањем Џомбића за мандатара.

Министри који падају с неба, и не зна се да ли су крштени или уврштени, нити се зна којој вјери, нацији и странци, односно странцима, припадају, објектвно не могу одговорити потребама тихе инсталације Самосталности Српске.

Нису учни, нису оћни и нису моћни.

А када се погледа дубље, у Владину Адмнистрацију, мрак не пада само на очи већ и на подсвијест.

Политичке странке, нарочито Владајућа, нису ресорно организоване. Као што је то Комунистичка Партија Кине. Па да имају тијела, људе, ставове, мјере, којима ће се кретати владина администрација и сами министри.

Од Кадровске Политике до одлука у Сл Гл, све гола импровизација.

Дабоме. Не мислим да овдје треба инсталисати Комунистичку Партију.

Али знам да Администрација нигдје на свијету не може да постоји сама, да буде неуправљана и да донесе напредак НДД Сфери.

Стога сам, данас, на Петак, Тринаестог, песимист за све Петке овог мнадата. Осим Свете Петке.

КОЛИНДАУРАЦИЈА

СУСРЕТ СРБИЈЕ И ХРВАТСКЕ

СРБИЈА.

ВУЧИЋЕВА ЕРА

ПОНИЖАВАЈУЋЕГ

БЕЗДРЖАВЉА.

Бездржавље Србије није почело са Вучићем. Не треба грешити душу.

Али и он је, раније, допринео томе. Вировитица Карловац Карлобаг један је од маркера Србијанског Бездржавља.

Бездржавље Србије није почело ни за време Милошевића. Ни за време Тита.

Бездржавље Србије почело је са замком званом Југославија.

То ће се касније показати. Јер се та прва Југославија, и све касније, могла искористити и другачије.

За губитак Косова није крив Вучић. А ни Дачић, Тадић, Николић.

У његово време је само званично, папирно, бриселски, капија Србије премештена посве близу кућним вратима Србије.

Још за време Тадића, писао сам Поставите Границу према Косову. И завршите то мучење једном. Боље је да неко то уради за један дан него да се цела Србија, и сви Срби муче деценијама.

И понижавају.

У низу свих ових које сам набројао, рачунајући и оне пре Милошевића, Вучић је најлошији ђак.

Са болесном потребом да увек има све петице.

Кад другој деци Ружна Учитељица да песмицу да је науче напамет, неки науче, неки не науче. Кад Вучићу Ружна Учитељица, и пар Учитеља Дрипаца, дају да научи песмицу, он је научи и испочетка и одострага. И схвати да треба да је рецитује и у Влади, и у трамвају, и у Бриселу, и у Обреновцу, и Америма, и Ангели, и Рами, и у Фекетићу.

Сад ће и Колинда да чује песмицу.

Прво сам Предсједнику Николићу одрецитовао песмицу. И ником, али ником, је нисам више рецитовао.

Србија ми је прво била смешна. Прво са Тадићем. Па ми је била смешна са Вучићем.

Сада ми Србија постаје жалосна.

Постаје ми је жао.

Није ми жао Хрватске. Хтела је Неовисност. Ето ти Неовисност, јебла те Неовисост. И најебала је. Скоро пропала.

Србија није хтела ништа. Није знала шта хоће, што се сведе на исто, само са мало више претходне трагике. Па је опет најебала.

Искључиво због одуства вођства.

Вучић је најсветлуцавија слика у том тужном низу лидера Србије.

Вучић је оличење и овековечење Понижавајућег Бездржавља Србије.

Дабоме да знам да у сваком раздобљу, за време сваког вођства, постоје кораци који се не могу избећи. Ни кораком на страну, ни кораком назад.

Али и такви кораци морају да се подузму на државни начин.

Одбацујући као потпуно стендап тачке, представе типа Фекетић, Диковић на Насипу, Космајац кога не смемо да поменемо и слично, треба само обратити пажњу на Бриселски споразум, од његовог Дачићевог почетка па до некидањег потписивања неког папирчета с ногу, на столу, у некој гардероби. Чиме Србија није постигла ништа осим да се каже да на Северу Косова има Срба.

Можда и није могло да се постигне више.

Али могло је да Србија као Држава седне за сто са Бриселом. А на столу заставе. Уговори, протоколи меморандуми, посушивачи, пиз дале пематере. Може и Тачи. Нека седи негде у углу, са Госпом Могерини.

А не да се правосуђе предаје Косову у нагуженој пози преко стола.

То је понижавајуће саопштавање. Не да Србија нема Границе. Већ да није Држава.

И. Тек објављено. Вучић иде на инаугурацију нове Предсједнице Хрватске.

Болесна болест за присуством на сваком сеоском прелу.

Баш да и није рекла Војводина и Србија, нико од вођства Србије не треба да иде тамо. Због Олује. Због тужбе за Геноцид. Због Ћирилице.

Србија на тој инаугурацији ништа не може да добије.

Осим понизности.

И осим што ће Колинда и Колиндићи имати прилику да виде једночинку смешне патетизације једног Председника Владе Србије.

Србија мора да стане пред огледало и погледа себе у правом светлу. Кажем Србија. Јер кад стане Вучић он не види себе. Види само Историју. Види Државу. Види Србију. Он мисли да је он све то.

Србија мора да се умије, зачешља и уозбиљи.

И да схвати да нема другог пута осим оног који је пред њом.

Али њиме мора да иде ко човек.

Нажалост. То неће моћи за време Вучића.

Вучић се не може променити.

Терет пада на све друге.

Србија мора да изнедри вођу.

Што није нимало лако.

Јер. Ако то успе, биће то први пут после много, много деценија.

Овако ће то, до краја, за који нико не зна какав ће бити али сви знају да ће бити, бивати све смешније, све тужније, све патетичније, све јадније.

ЗАШТО

СИРИЗУ

АУТОМАТСКИ

И ПОГРДНО

ПОВЕЗИВАТИ

СА ЉЕВИЦОМ

Живимо у вијеку без идеологија.

Марксова пројекција је остварена.

Бескласно друштво је на сцени.

С тим што се цијела друштва претварају у аморфну социјалну твар хомогенизованог сиромаштва а од класа само остаје до 1% екстракта коме припадају сва богатства, сва моћ и све полуге.

Поред синтагми Радничка Класа, Средњи Слој, Широке Народне Масе, Радници, Сељаци и Поштена Интелигенција, Плави Мантили, Чиновници... више не стоји ни ознака Бивши.

Ишчезли су и из стварности и из језичке употребе.

Политичка артикулација, интернационална жандармерија и политичка социологија понашају се као да Широки Суромашни Слојеви не постоје.

Та чињеница се покушава прикрити сјенилима као што су Грађани, Цивилно Друшто, Невладин Сектор па чак и Геј Популацијом.

Дабоме да се не ради о наглом сљепилу и сумраку социологије и политикологије.

Са оба ова тренда, трендом екстрахованог богаћења и умасовљења сиромаштва, као и трендом језичко-политичке мистификације, настоји се прикрити уништење демократије у њеном макар и демонстративном и празно појавном облику а на њено мјесто инсталирати свеопшта Тоталитаризација.

Пола стољећа западне борбе против Комунизма, Социјализма, Стаљинизма, Црвене Петокраке и Љевице, оставило је огроман гадљиви траг у колективној свијести у цијелом координатном систему. Томе је допринио и девијантни социјалистички ген али би трендови текли тако и да га није било, да је све био Самоуправни Социјализам, који је у односу на ортодоксију Српа и Чекића, био социјализам са људским ликом.

Социјализам је остао на великој сцени још само у Кини. Али он више није мета Запада јер је превасходни циљ срушити Кину.

То ће бити тежи процес него у случају есесесеровског комунизма. Гдје је најприје срушена држава. Овдје је држава толико ојачала да она чува Социјализам. Док је у СССР социјализам чувао Савез Совјетских Социјалистичких Република, дакле Државу.

Крајњи демократски и идеолошки термин, термин који сугерише да постоје Широки Сиромашни Слојеви, јесте Популизам. Али и о њему транзициони јавственици, под огромним утицајем Запада и његове планетарно распрострте Весткаиде, говоре као о нечему што је фекално. Популизам.фуј.

У Грчкој су бирачи, недавно, одустали од двије традиционалне породично-партијске династије и дали гласове Партији Сириза која је у западњачкој медијској радијацији, јер друга и не постоји, означена као Радикална Љевица. И као нешто што је пало с неба, неки социјални цунами и антиевропски црвени политички шеријат.

А Сириза је, у ствари, процес који траје петнаест година а сама Партија је формирана прије десет. У почетку су, према Википедији, ту били:

·        Синаспизмос (СИН);

·        Обновљена комунистичка еколошка љевица (АКОА);

·        Интернационална радничка љевица (ДЕА);

·        Покрет за заједничку акцију љевице (КЕДА) (фракција Комунистичке партије Грчке);

·        Активни грађани;

·        Остале независне љевичарске групе и активисти;

Јасно је да овдје нема заметака Радикалне Љевице.

И јасно је да је Радикална Љевица, по западном вокабулару, свако ко аутоматски не скида гаће и не изврће џеп.

Свако ко се супротставља Тоталитаризму, Територијализму и Финансијеризму Запада. ТТFW.

Није било стварније медијске демонстрације Европског Политичког Стаљинизма од оног којег је у посљедњих пет година демонстрирао троугао ББВ, Брисел, Берлин Вашингтон, према Грчкој.

Грађани, Грци, Бирачи, осјетили су да више немају излаза и да им је једина шанса да посљедњу шансу дају некоме ко није упрљао руке ниучему. То није било Лијево Скретање грчких бирача, грађана и јавности. Већ посљедњи вапај за спас.

Означавање цијелог процеса Радикалном Љевицом, објава је рата Грчкој Демократији. То је аларм другима да се не играју ни површне бирачке воље. Осим оне пројектоване, предвиђене и инцениране. По западним тоталитарним пројектима.

Широки Сиромашни Слојеви, осиромашено и десуверенизовано становништво, једна нација, не може се ни на који начин повезати са Љевицом.

У случају Грчке и Сиризе, ради се о опстанку.

Љевица уопште, а Радикална Љевица не постоји у овом страшилачком а ни у масовном оптикуму, посве је нешто друго. И у теорији и у пракси.

Услова за Љевицу у данашњим друштвима нема.

Јевтино падамо под западне усране сатене.

Капитализам као безочну пљачку НДД замијенили су Неолиберализмом, готово поетским изразом. А онима који се дрзну да само провире испод плашта ТТFW, плашта Нато интереса, Америчких Националних Интереса и Емемефизма, намијењене су етикете Радикална Љевица, Радикални Ислам, Тероризам.

Мени је Грчка навјештење новог друштвеног, националног окупљања. Нове цивилизацијске колективизације. Знак клице Социјалног Савеза као нове политичке артикулације Широких Сиромашних Слојева.

 НОВА САЛА

А МИ СМО ЈОШ У РАДУ

СТРАНАЧКИ

ПРОГРАМИ

У РЕГИОНУ

Интернет је измишљен у једном селу, ту у околини. Измислио га је Мали Перица. Мада је настао тако што је, прво, формиран хардвер који онемогућава крмке и кокоши да излазе на цесту. То је била такозвана Тараба. Много напреднија технологија од Плетера.

А онда је Мали Перица Генијалац, украо креду из школе и на тараби написао п и ч к а. И тараба је, у то парама сиротињско доба, постала Јавно Мјесто, Проширено Јавно Мјесто, Огласна Табља, Дневне Новине,  Медиј, Твитер, мада није тад био птичица већ, како рекох, пичица, Инстаграм, мада су Оне Ствари углавном цртане, дакле, Цртаграм. И то.

Е. Кад је Мали Перица креирао тај историјски софтвер, он је одмах постао доступан свима. Па и будалама. Као и данас Интернет. Одмах је, нпр, на тачно одређеној тараби, освануо твит Знаш ли ко ти је синоћ јебо жену. Човјек, Пружни Радник, баш био кренуо на посао. Врати се и убије жену у богу. Била је тако мрка да је ни краве нису познале, кад је ишла да их помузе.

Како тад, тако и сад.

Може на Тараби све да пише.

Као и у Уставу. У страначком програму. У стиховина Марине Туцаковић.

Центар за Хуману Плитику из Добоја, СТЈ, Хумана Политика, па још у Добоју, ко Сораја Часна Сестра Међугорја, тражи од политчких странака Програме. Ко је усвојио и кад је усвојио.

Момир Дејановић зна да има на страначкој Тараба.инфо али тражи још детаља.

Како да мом земљаку кажем Момире, брате, то што је на тараби, то је до прве кише. Мислим до првих избора.

Јер, Стварност се врло брзо одвоји од Страначког Програма.

Хумана Политика, Центар, хоће да прикупи све страначке програме у региону и да их анализира.

То је, дабоме, још једна идеја Странаца Усранаца. Даће и мало пара. Као и оне идеје о томе да се израчуна постотак реализованих предизборних обећања. Или као да се успореде парламенти по броју донијетих закона. ККБ.

Каки Курчеви Будалаши.

Програми Политичких Странака у Региону, на згаришту и згазишту Бивших Југославија, можда се и разликују.

Али живот се не разликује. Стварност. Економија. Сиромаштво. Демокртија. Тоталитарија. Медији.

Та разлика између нормативног и стварног, између политичких програма и политичке ставрности, Велике Политичке Странке, не могу ријешити иновирањем својих програма.

Програми имају ту особину да су увијек одвојени од Стварности. Иако су њен дио.

Страначки Програми и Стварност су као и Сирутка и Сириза.

Једини начин да Велике Политичке Странке нешто ураде, јесте да се провуку кроз те тарабе. Међу људе.

Повратак Људима.

Странка Социјалног Савеза.

Нема бољег Програма од Људи.

МЕТАК УГЛАВУ,

НЕ ЗАЈЕБАВАЈТЕ

ЉУДЕ

Сиромаштво, дуго и непримјетно деформише људе.

Рат их деформише брзо и видљиво.

Под деформисањем подразумијева се да је нагоре.

Из сиромаштва и опште сиротиње излазимо ногама напријед. Али остајемо људи. Иако су нам душе и лица изрезбарена.

Из рата излазимо унакажени, унезвијерени, тешко настављамо као људи. Наше мале, закукуљене животиње, у нама, нарасту и преузму све у своје руке. Преузму наше душе, наше очи, наше ријечи, нашу нову окрутну шалу, нашу безобзирност и крволочност.

Сви ми постајемо Монструми.

А то се преноси и на млађе, послијератне, па се, онда, деценијама циједи кроз цједиљке, док се потпуно не отклони. Ако не буде новог рата.

Рат је једна добро организована и масовна расподјела несреће у људске душе и главе. То је Кухиња Црног Крста. Свако добије своју Црну Здјелицу и Црну Кашику. Само се изоставе они који су дали рецепте за главно јело. За Рат.

Они једу устомак и у џеп.

А Поратници и Изратници, једу несрећу, у своју главу и у своју душу.

Треба добро да се загледа у Људе. Па да се види колико су несреће појели на тој Кухињи Црног Крста. Након година и година, види се како тешко ходају. По томе познајеш Изобличене Унесрећенике Рата. Ходају као да им је сва тежина смјештена у душу. А сва празнина отишла у главу.

Унесрећеници Рата нису само они који су били у рововима, који су пуцали, који су убијали и које су убијали. Њих је, можда, најмање. Њима је најлакше. Они знају шта носе у себи и на себи. Други, они који су били између ратишта и ровова, ходају по земљи натореној тугом и несрећом, лијепе се за њу, кораци им све краћи и све нестабилнији. А не знају због чега. Ходају као у тешким ланцима и гвожђима. Све им се више чини да ни до гроба неће стићи.

Унесрећеницима Ратова тешко се може помоћи. Нема тих пара и добара. За душу нема ростфраја и фасадне цигле.

Али. Може им се не одмагати. Не пристајати на муку. Не солити рану. Боље је пустити и да месо отпада са ње, него је чистити чешагијама.

Плати му пиво, шути све и не питај ништа. Каже један мој другар из Дебељака.

У Лукама, у кавани Трио, Грачаница, није могло да прође са пивом, шутњом и без питања.

Преко Љубише исто прешао рат. Из рата, кажу изашао као Мухамед. Иначе је дијете из мјешовитог брака. Што је горе него да га је сам Ђаво направио и истовремено родио.

Љубиша се оженио. Али тако да се то зове удајом. Не зна се да ли је прије престао бити Љубиша или послије.

Радио је у породичном послу своје жене. Кроз силну тугу и несрећу, у души и у глави, понекад му проникне мало људско задовољство. Па оде у лов. Имао је пушку и печат за њу. Тако се бранио од Рата и оних гвожђда и ланаца.

Зијад и Самир, исте вечери се задесили у Кавани Трио. Они су друга врста Унесрећеника Рата. Њима се чинило да не ходају кроз ланце и гвожђа. Чинило им се да језде кроз мед и млијеко. Дрога, прекршаји и то. Пишу новине.

Љубиша Мухамед дошао из лова и навратио да плати себи пиво. А Зијад и Самир нису знали савјет који сам ја добио у Дебељацима. Па почели да зајебавају Мухамеда. Узочас, у кавану је ушла и Мухамедова жена. Ајде кући матер ти јебем. Није тако рекла али је тако изгледало. Боље да га је одмах заклала пред цијелом биртијом. Понеко би и заплакао. Овако, осоколила је Зли Дуо из Каване Трио. Душу су му вадили, силници.

Љубиши Мухамеду се све скупило у један прегршт црнила, није било ни за завежљај. А и да је било, куд би. Скупило се тако да је имао снаге још за само један пролазак кроз врата.

Отишао је кући, скинуо ловачку пушку са ламперије у предсобљу, вратио се у Трио и пуцао им у главуше.

Ето шта је рат.

Главу дајем, да је Нуркић, био он Љубиша, био Мухамед, у рату, код рова, требао да убије двојицу заробљеника, да не би имао храбрости, можда не би могао ни да стоји на ногама, можда би позеленио и пао у несвијест. Можда би само повраћао и упишао се. Није лако убити чојека. У тугу се много лакше пуца.

А од Зикине и Самирове главе направио је Стаљинград.

И, онда, мирно отишао у Полицију.

Не знам да ли је жена, ту ноћ јаукала. Дјеца јесу сигурно.

Службена верзија је таква да је Полиција дошла на лице мјеста и установила да је Мухамед убио двојицу, као што је и рекао у станици.

Ратна верзија је оваква. Жена Мухамедова и два госта из Каване Трио, убили су и Љубишу и Мухамеда.

НЕПОТРЕБАН

ОБРАЧУН

КОД ОК ДУЕЛА

Немогући и непостојећи Теве Дуел Додика и Босића као да су смишљали Колопања, Трагедик Маркетинг или Ноћаут. Или сви заједно.

Нејасно је због чега се Јавност, заједно са ПЈМ и љубитељима и противницима Зајарма, толико занимала за неизведиви Теве Дуел који је на крају одржан на двије различите планете.

Прво. Ни Додик ни Босић немају, у овом постизборном времену, шта да кажу за квалитетан Теве Дуел.

Друго. Додик и Босић нису из исте категорије. Колико сам схватио, ајнштајни из Ертереса су звали обојицу у емисију и тако начинили тај први непрофесионални гријех. Не зовеш у расправу о припитомљавању црва, узгајивача папагаја и дресера слонова.

Треће. Ако се то и занемари, да је Додик Предсједник Државе а Босић, шта је Босић, Сунце Му Јебем, која је њихова заједничка Тема.

Четврто. И Додик и Босић су све већ рекли од онога што би могли рећи заједно и што су поновили одвојено на најгледанијим телевизијама сунчевог система, укључујући и ненасељене астероиде. Једино је Босић неколико мјесеци закаснио око Џаферовића.

Пето. Трагеџици цијеле идеје довели су до тога да једнак третман и важност у јавности и интересовању добију и РТРС и БНТВ.

Шесто. Босић је више поена добио код свог бирачког фанства него Додик код свог.

Седмо. Стратегија јавних наступа лидера великих олитичких странака, а нарочито Предсједника Државе, ђаволски је и компликован посао. То не могу да раде аматери, безискусњаци и дневнополитички воајери. Нити ти то може да ради појединац. У пракси то је, најчешће, управљање Формулом 1 помоћу српа и чекића. Најчешћа грешка је претрпавање наступима и појављивањем, лопатање тема као у кампањи шећерне репе, скакање са теме на тему по нивоима важности, бављење бајама сјајама док прегоријевају рефлектори од по десет хиљада вати и цијели свјетионици.

Оба наступа спадали су у те аматерске припреме.

Осмо. Телевизија не служи Предсједнику. Предсједник служи Јавности.

Девето. Не постаје се Лидер Опозиције тако што ће те Бентеве прогласити за то.

Десето. Нисам гледао ни једну емисију. Имао сам неког посла у Атељеу.

 НОВА САЛА У АТЕЉЕУ

РАЗМЈЕШТАМО СЕ, ГУРКАМО, ЧЕКАМО ДА НАС ЗАВРШИ

ГРЧКА ЈЕ

ЕКСПЕРИМЕНТ

И ПОЛИГОН

ТОТАЛНОГ УНИШТЕЊА

ДРЖАВЕ НАЦИЈЕ

Дабоме да су многе варијанте у оптицају.

Да је Грчку и периферне земље ЕУ и Еурозоне, напала Америчка Територијализацијска Фимафија. Да на примјеру Грчке, Њемачка жели да покаже да је Нови Господар Европе. Да Америци не одговара Еуро као једна валута Европе. Да Америци одговара Еуро као једна валута Европе у борби против Русије и Кине.

Дјеловање Територијалистичког Финансијерског Запада, пак, синхронизовано је и не треба бацати све карте на једну чињеницу, једну посљедицу или један став.

Америка и Њемачка, од капитулације у прошлом вијеку, дјелују синхронизовано. Њемачка је увијек била инструмент Америке у владању Европом. Није то била Велика Британија.

Њемачка је увијек била најистуренији Амерички Ров у фронту против Русије, СССР. И сад је.

Стога је Случај Грчка занимљив за дубљу анализу одгонетања трендова и намјера за цијели овај вијек.

Јасно је да је овдје концентрисана сва памет неолибералног запада, од оних силних економских нобеловаца, као на траци, до механизма задуживања.

Након којих се појављује Брисел и ММФ са готовим рецептима.

Као да су знали шта ће се догодити. Тако изгледа.

Дабоме да су знали.

Рецепт тог знања једноставан је:

·        Константно задужење и одвраћање од идеје да се дуг врати

·        Продаја државне и националне имовине, од медија до лука

·        Политика штедње која ће погодити најшире масе и највише запослених

·        Латентно незадовољство становништва којим ће се нестабилна власт бавити како би јој се сервирали готови пакети финансијарне помоћи и вјечна гвожђа

·        Успостављање механизама за једноставно инсталирање власти у корист Интернационалног Финансијераја.

Циљ овакве политике није финансијка добит запада. Барем не на једном мјесту, у Грчкој, на примјер. Неколико циљева је битније:

·        Онемогућити било какву самосталност Државе Нације

·        Становништво потчинити до понижења и губитка сваког пулса суверенитета и ангажмана

·        Тотална дедемократизација

·        Преузимање трајног националног богатства, од фреквенција до војних база.

У Грчкој је тај пројект најзаокруженији.

Говорим о Европи. Има десетине и десетине земаља по свијету које немају ни С од суверенитета.

Ну, Пројект се проводи, убрзано и успјешно, и у Србији. Као и у БиХ, мало дручкијим технологијама и у друкчијим предусловима (Дејтон). Пројект је почео и у Украјини.

Појава Сиризе, која је потпуно законита посљедица Пројекта, а није нека љевичарска сабласт или инсталирана демократска алкаида, омета Пројект. У Украјини су то Руси, држављани Украјине. У БиХ су то Срби, држављани Наметнуте Државе.

Мало је недостајало да Пројект Грчка потпуно успије.

То би онда била расада за друге.

Мада ништа још није завршено.

За нас је срећа што можемо да изблиза гледамо како се догађаји одвијају. У двије лабораторије у којима су отишли испред нас. У Грчкој и у Србији. Ниједан од путева није за нас. Нити за било коју малу или велику Дражаву или Нацију.

Грчка има два велика проблема.

Да изборну демократску енергију каналише у практичне и реалне оквире, убјеђујући је да мора да саучествује у мукама и да је изабрани политички мозаик неће изневјерити. И да се одупре најезди Пакета Финансијске Помоћи. У којима је закамуфлиран цијели арсенал уништења.

Србија, засад, има само један проблем.

Да довољно слуди грађане и јавност, да не би дошло до Сиризе. Србизе.

Ми имамо проблемчић. Да сви схвате да је НДД Сфера важнија од сарај измећарства и да не спада у релације позиција – опозиција.

КАКВЕ

РАЗЛИЧИТОСТИ,

ПРИХВАТИМО

ПОДЈЕЛЕ

На Твитеру се појавило чуђење. Цурица ошамарила цурицу јер не иде у њену вјерску школу. Гдје ми живимо, пита одрасла, чини ми се, рођака.

На Ратишту.

Одувијек смо живјели на Ратишту.

Није то само због тога што су овим људима и њивама, протутњали ратови, прије двије деценије.

Има простора који су сами по себи Ратиште. Сукобиште. Крвилиште. Много више него неки други простори.

Али сви су простори Простори Подјела.

Само глобалистички хомогенизатори говоре о различитостима, разликама. Као да се ради о ситницама. Прихватимо хомосексуалце и све је ОК.

Ствар је, међутим, озбиљнија.

Подјеле су озбиљнија категорија од Разлика.

Цурица с почетка је невина. Она је такво понашање усвојила и научила на основу околине и понављања. Као што се све у животу и учи. Понављајући оно што видиш.

Али. То што је научила нису Разлике. То су дубоке Подјеле Друштва.

Подјеле су Оперативни Систем.

Нису узалуд они Титини Интелктуалци измислили синтагму Мирољубиве Коегзистенције.

Добро. За унутрашњу употребу имали су Братство и Јединство.

Сваки комунизам има дозу Идеализма. Само је питање на коју страну је окренута. Да ли на људску или тоталитарну.

Треба признати да је Идеализам Братства и Јединства био окренут на позитивну. На нереалну страну.

Површни социолог би рекао да су Подјеле посљедица сужене могућности избора. На сиротињу све лети.

Није. Исте су подјеле и у богатм друштвима. Само што нас наше више боле а њихове нас мање сврбе.

Површини историчар би рекао да су Подјеле посљедица нагомилане и фреквентне вишевјековне историје.

Није. У Африци није било толико историје колико у Европи. Па опет, мајмум мајмуна не може да гледа а камоли људи и државе.

Шта да се ради.

Треба цурицу одвићи од примјене силе на Јавном Мјесту. Јер, ако тако настави, кад одрасте, упашће у неки Шарли и побити и цртаче и карикатуре.

И треба узети озбиљно то што је рекла малим шамарчићем.

Што прије прихватимо Подјеле, мирније ћемо живјети. А можда ће и Мир стићи на Наше Мало Ратиште.

Ја сам то давно формулисао као политику Подијелити Све Што Се Може Подијелити.

Па су рекли Мрзитељ.

А ја исто цурица ко и ова из вјерске школице.