ФЕДЕРАЦИЈА ЋЕ

РАЗБИТИ БиХ,

СРБИ И СРПСКА,

ТРЕБА ДА ИГРАЈУ МУДРО

И ИЗБЈЕГАВАЈУ ГРЕШКЕ

Данас, опет, смијешне вијести изнад Босне.

Новалић и Милићевић изнијели стратегију развоја Федерације БиХ.

Амамб у Сарај Чадору, апеловала да се формира Власт у ФБиХ, а да се уски страначки интереси оставе по страни.

До прољећа постићи кандидатски статус за ЕУ.

Ову људи иду Шумом.

А Босна иде Муљом.

Мада то није исправно.

Исправно је, Муљем.

Ну.

◘ Федерација БиХ је настала, насилно, спајањем Хрвата и муслимана, који су имали дијаметрално супротне предратне и ратне циљеве, само како би се Српска задржала у каквојтаквој БиХ.

◘ БиХ је, склопљена, какватаква, само да би се Срби задржали у њој. И како би се Србија даље могла шурити и черупати.

◘ Срби су задржани у БиХ, јер се процијенило да ће их се тако лакше елиминисати. Пошто им се, као дијелу Србије, послије, не може дати самосталност као Косову.

◘ Шта је показао Рат.

Показао је да Срби, Хрвати и Муслимани, не могу заједно.

◘ То је показао и Мир.

*

У том контексту, највећи проблем БиХ, Сарај Чадора, Унитариста, ЕУ и Амамб, није пстојање два Ентитета.

Два Енттета нису тако супротстављена као Три Народа.

Највећи проблем је постојање једног Ентитета.

Федерације БиХ.

Проблем Федерације БиХ се не може ријешити.

Јер неког Новог Дејтона, нема и не може га ни бити.

За враћање на изворни Дејтон, нема довољно постројби.

Хрвати су доведени, и довели су се, у трајну потчињеност.

Они су у политичком и географском гету.

Њихова Лажна Принцеза, Комшић, постала је друга жена Бакира Изетбеговића. И тако, у лажни мираз однијела и Хрвате и Хрватску Херцеговину и други дио Федерације БиХ.

Да Федерација може да се ријеши, проблем Мостара се никад не би појавио.

Република Српска треба да се стабилизује, демократизује, економски јача... и да чека.

Федерација БиХ ће, кадтад, разбити Босну и Херцеговину.

Зато Срби, увијек треба да буду на страни Хрвата.

Чак и ако то са хрватске стране није искрено пријатељство.

Чак и ако ће их Хрвати, некада зајебати.

Јер је све то ситница на Путу Самосталности Српске.

И СРПСКУ ГРАНИЦУ

КОРИСТИТИ

ПРОТИВ СРБА

И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Срби у Савјету Министара, укључујући и Предсједавајућег Тегелтију, као и Српског Члана Предсједништва, треба да престану да причају о Босни и Херцеговини, о интересима БиХ, о томе шта ће урадити и шта би требало...

Као што Кошарац, данас, даје интервју о тим неким сегментима трговине и домаће производње, о провођењу Цефте...

И та Цефта је против Републике Српске.

Она је против свих. Али мене занима Српска.

Уосталом, Косово мртволадно уведе стопопостотне таксе а Цефта ћути.

Зашто би, онда, Репбулика Српска требала да се трза да то поштује.

Потребно је користити сва могућа средства против увозних роба које гуше наше.

А о томе ћутати.

Српски Функционерски Мозаик, мора да схвати да се све користи против Републике Српске.

Па и Српска Граница.

Јер. Граница на Дрини је чисто Српска.

Најприје је било да треба Федерална Полиција да помогне на Граници, против Миграната.

Сад је дошло да Полиција Српске не треба. Нема ко да плаћа.

Након тога ће се поново предлагати да нека Сарај Полиција чува Српску Границу.

Или да формирају нову. Или ОС БиХ.

Штагод се догоди, Сарај Чадору је добро.

Ако је њихова Полиција на Граници, то је добро за Унитаризацију.

Ако Мигранти пролазе, то је добро за повлачење Пара из ЕУ. И за останак Миграната.

Коликогод их остане, биће распоређено на Српску Земљу у Федерацији.

А каква је Вучић будала, у погледу Миграната у Србији, није искљуено да и Републику Српску, Додика, притисну да их удомљује.

Сарај Чадору треба још исламских инсана а и ако не треба, треба да запосједају велика српска подручја у Федерацији.

То трајно елиминише Српство.

Ако требадне, могу донијети и Закон о слободи одузимања српске земље.

Стога Република Српска, мора наћи начин да заштити Српску Границу.

Пошто Хрватска и Мађарска не отварају своју.

А Србија грли Мигранте.

Коликогод то кошта, улагање је у Самосталност Српске.

Али. И о томе треба ћутати.

ДА ЛИ

НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА

ТРЕТИРАТИ КАО

СЛОБОДНО

ПОЛИТИЧКО БИЋЕ

ИЛИ КАО

ЧЕТРДЕСЕТОГОДИШЊАКА

КОЈИ ЖИВИ КОД

МАМЕ И ТАТЕ,

КОД ЏЕПА И ПАРЕ

Еуроблиц данас разматра тему да ли Мандате, у Народној Скупштини Српске, дати Странкама и тако спријечити прелазне рокове и слично.

Нисам читао, али ми се свиђа начин размишљања.

Ну.

То ништа не би промијенило.

Политичке Странке, да могу да нађу, Надпосланике, већ би их нашли.

Не могу их наћи и да им дамо Мандате у власништво.

Ја, пак, као и увјек, имам генијалну идеју.

Јер сам учио код Кардеља.

Народне Посланике делегирају Скупштине Општина, из реда Одборника.

За сваку годину Мандата. А могу и да за сваку сједницу замјењују дотичне.

У том случају, Странке би много квалитетније ишле на Локалне Изборе и много квалитетније Одборнике предлагале. Чиме би се локална сцена уозбиљила. А сада је, дабоме, ко пијаца, бувљак, или самопослуга код Кинеза Ђуре.

Странке би имале много већу везу са Бирачима.

А делегирани Посланици би увијек били пред лицем Бирача. Нема сакривања.

Она Странка која има већину у локалној скупштини, добиће више једнократних Посланика.

Мало је рачуница компликована. Од 1300 Одборника, треба дестиловати 83, или 103, Посланика. Али у тој алгебри постоји заокруживање оних децимала.

Па ти брале купи Посланика. Кад не знаш којег ће делегирати.

Нема прелазака и папака.

Боље да Народне Посланике бирају локалне Скупштине него Бирачки Одбори.

Тако би странке биле унеколико, власници Мандата а унеколико не би.

Јест компликовано, али и сада је, само смо навикли.

Идеја да Политичке Странке буду власници Мандата, појачава одговорност Политичких Странака.

Која им је сада одузета. Као и Државама, Границе.

Без Странке ријетко ко може да буде изабран. А, потом, Странка нема никакав начин да га дисциплинује и колијенчи.

То је генерисање Анархије.

Анархија одговара онима који руше НДД Сферу, који руше Државе и Суверенитет.

Западу одговара, реци немој се стидит.

Дакле, Лијепа, мирисава, пиздава, ЕУ и Пет Амбасада, то никад не би дозволиле. Прије би заметнуле Рат у БиХ.

У квалитету кандидовања, Странке тешко шта могу да ураде. Или јебе Шеф Странке, или Шеф Станице.

Остали су Отправници Возова.

Било би квалитетније када би се Чланство изјашњавало о Кандидатима за Посланике.

Али. То може да организује само добро организована Странка. Остале би сјеле надвор и јаукале од муке.

Углавном, најоптималније рјешење би било подизање Цензуса.

Драстично подизање Цензуса.

Чиме би се смањила могућност куповине гласова преко Бирачких Одбора а и избор могућности за прелазак.

Уз укидање Независних Клубова.

Углавном, нико га не вади али оргазма нема ни на видику.

ШТА,

НА ПОЛИТИЧКОЈ СЦЕНИ

СРПСКЕ, ЗНАЧИ

БРИГАДА ОД

1332 ОДБОРНИКА

Па, значи да ли ће на Фрески бити, Свети Георгије убива Аждаху, или ће бити Свемогућа Аждаха сатире Георгија.

Одборници су најбројнија Политичка Структура.

Много бројнија од Министара и Народних Посланика.

Много бројнија од Страначких Актера.

Пошто иду Локални Избори у Српској, Странке би морале да обрате пажњу на структуру одборничких кандидата.

Иако се, већ, окаснило.

Структура Одборника, први је корак ка озбиљности Политичке Сцене.

Елиминисањем превртљивости, монопоплисања или ситнокорисничке практике, омогућава се сврха Локалних Избора.

Систем који је наметнут, у Локалним Заједницама, не познаје некадашње Извршне Одборе Скупштине Општине, као извршни сегмент Локалне Власти, већ су у један тор стјерани Одборници, Начелници Одјељења и Начелник Општине.

Та гужва и заједнички мирув у истој сали, просто мами на разне нагодбе, материјалне, позиционе, необразли, природе.

Интерес Локалне Заједнице, ту је задња рупа на свирали.

А Одборници би, поред Страначког Мозаика, требали да омогуће, да се боре, равномјерно задовољавање интереса општинских подручја.

Структура Одборника у Републици Српској, по образовању, по подручјима из којих долазе, по заступању слојева становништва, никако не одговара Животу.

Ту је највише оних из електропривреде, шумарства, фондаштва...

У једном мандату су, од четири стотине, и више одборника СНСД – само два имала везе са Пољопривредом. Један од њих је био Мићо Живић, Бијељина.

У другим странкама може да буде само горе.

Сређивање структуре одборничких кандидата, нема за сврху само онемогућавање превртљивости и јевтине продаје на одборничком бувљаку, већ се ради о искораку Представничке Демократије.

А највећи значај би био када би то био први корак у сређивању структуре посланичких кандидата.

Која је још погубније.

Данас, у Народној Скупштини, гледамо Народне Посланике, а они су најарлаучнији, који не представљају ниједан слој Становништва, Грађана, Гласача.

Ни једно географско подручје.

Читаве позиције треба елиминисати из одборничких и посланичких структура.

Директоре, власнике приватних послова, фондовске и бирократске ликове из шума, електропривреде, фондова... ограничити мандате на један... вратити Посланике на полугодишње свједочење у локалним заједницама из његове Изборне Јединице...

Тако би, многи, упознали много више људи од оних које знају из Бирачких Одбора.

Та структура кандидатуре, мора се законски регулисати.

Унапријед онемогућити да се кандидује Директор.

Ако хоћеш да будеш Народни Посланик, немој бити Директор.

Изборни Закон Републике Српске то лако ријеши.

Овако, Сукоб Интереса је прича послије приче, пост фестум. Која се лако разблажи и заборави.

Зато је 1300 Одборника битна Бригада.

Јер је на првој линији одбране.

 Bosna i Hercegovina

 – ustavni, institucionalni, 

i opći pravno-politički nered 

Dražen Pehar 

Današnja Bosna i Hercegovina svoj je ustav dobila u prosincu 1995., potpisom predsjednika RH, Republike BiH, i Savezne Republike Jugoslavije, kao i predstavnika tako-zvanih unutarnjih strana u BiH (HRHB, i Republike Srpske koju je zvanično, pismom potpisanim od strane Radovana Karadžića, u Daytonu predstavljao Slobodan Milošević); u to je vrijeme potpis na sporazum u ime HRHB dao Jadranko Prlić, zbog tobožnjeg neslaganja Krešimira Zubaka sa nekim dijelovima sporazuma (posebice sa pripajanjem Posavine, u širem smislu, Republici Srpskoj), iako je Zubak u Daytonu potpisao primjerice „Sporazum o implementiranju Federacije BiH“ (drugi dokument, iznimno važan za Hrvate, potpisan u Daytonu). 

BiH – hibridno ustavno uređenje 

U ustavnome smislu, BiH danas predstavlja hibridno uređenje koje je nastalo i opisom ustavnih nadležnosti, institucija, i pravila, Aneksom 4 Okvirnog mirovnog sporazuma, ali i mnogobrojnim intervencijama međunarodnih predstavnika, prije svih Visokih predstavnika, ali i OSCEa, koji je, prema Daytonskom sporazumu, bio nadležan za organizaciju i provedbu prvih demokratskih izbora u BiH. Te su intervencije upriličene posebice u razdoblju od 2000e do 2005e, iako je znatan broj intervencija upriličen i ranije, a i kasnije. Također, valja imati na umu da 'međunarodna zajednica' često u BiH djeluje i neformalno, putem poluslužbenih sastanaka, kako na bilateralnoj razini tako i multilateralno (primjerice, preko sastanaka veleposlanika zemalja-članica Vijeća za provedbu mira, PIC, čije ovlasti nisu izvorno opisane Daytonskim sporazumom nego je ono formirano ad hoc, tijekom londonske konferencije koja je slijedila potpisivanje sporazuma u Parizu). 

Dakle, u ustavnome smislu, i zvanično, BiH je zamišljena kao demokracija, odnosno zemlja sa jasnom podjelom nadležnosti, u klasičnome ustavno-pravnom smislu; također, zamišljena je kao zemlja sa tzv. „vladavinom prava“ (ili točnije „zakona“ – the rule of law). Međutim, u realnosti, i prema načinu na koji se tom zemljom upravlja, ona nije niti demokracija niti je označena 'vladavinom zakona.' 

Podjela nadležnosti ogleda se prije svega u činjenici da postoje i izvršna, i zakonodavna, i sudska vlast, i to na nekoliko razina. Izvršna vlast utjelovljena je u Predsjedništvu BiH, a zakonodavna u Parlamentu BiH; dočim je sudska vlast, razdvojena od prethodne dvije, instituirana u Sudu BiH te Tužiteljstvu BiH; no, pri tome treba imati na umu najvažniju 2 činjenicu: izvorno BiH je federacija, sa jakim konfederalnim elementima, koja se sastoji od dva entiteta; a dotični entiteti izvorno su konstituirani od strane nekih, ne svih, naroda BiH: Republika Srpska konstituirana je od strane srpskog, a Federacija BiH od strane hrvatskog i bošnjačko-muslimanskog naroda, tj. njihovih predstavnika. Dakle, BiH je označena ne samo horizontalnom, nego i vertikalnom podjelom ovlasti (vidi i Wikipedija 1). 

Drugim riječima, izvorno, isključivo prema slovu Daytonskog Ustava, BiH je tako-zvana 'konsocijacija,' složeno državno uređenje u kojem neki 'lokalni' entiteti sprovode zakon 'lokalno,' ali dijelom prenose ovlasti i na više razine što znači da surađuju oko nekih pitanja i nadležnosti nastojeći pri tome uvijek formirati konsenzus, odn. sliku o zajedničkome interesu; primjerice RS, kao entitet, zadržao je neke, zapravo mnoge, izvorne oblasti: obrazovanje, znanost, policija, i još mnoge druge; isto važi za Federaciju BiH. Neke oblasti, primjerice diplomatskog predstavljanja, prenesene su na viši, državni nivo. U tome smislu, BiH je izvorno zamišljena kao složevina od dva jaka entiteta i jedne slabe središnje vlade (vidi i Wikipedija 1). No, tijekom implementacije mirovnog sporazuma, ta je struktura destabilizirana, odnosno, promijenjena je, pri čemu izravne ustavne legitimacije, kroz ustavom predviđene strukture, prije svega je riječ o Parlamentu BiH, te promjene nije bilo. No, ipak se može reći da je ta 'promjena izvorne strukture' legitimirana u sljedećem smislu: domaće stranke, one koje sudjeluju u vlasti, neizravno su legitimirale 'reviziju Daytona' tako što sudjeluju u institucionalnome obnašanju vlasti sukladno pravilima sadržanim u institucijama kako ih je odredila viša sila 'međunarodne zajednice', prije svega visoki predstavnici. 

U tome smislu, iako je riječ o značajnom demokratskom deficitu u konstituciji kao realnome procesu, većinski narodi rijetko pokazuju svijest o činjenici da podržavaju strukturu koja je promijenjena na njihovu štetu. Izbor Želja Komšića, kao 'bošnjačkoga predstavnika Hrvata u Predsjedništvu BiH' u tome smislu izvrstan je primjer. 

Konstitutivni narodi i predstavljanje 

Prema ustavu, konstitutivni su narodi ti koji bi trebali biti primarno predstavljeni na većini razina vlasti, i to u za to predviđenim tijelima: primjerice, domovima naroda, ili Predsjedništvu BiH. Međutim, to danas nije slučaj. Prema trenutno primjenjivanom Izbornom Zakonu BiH, pitanje se 'reprezentacije naroda' rješava tako što se pojedini kandidat naprosto izjašnjava kao „Hrvat“, „Srbin“, „Bošnjak“ ili Ostali. Drugim riječima, individualna se deklaracija pripadnosti fiktivno uzima kao znak reprezentacije, neovisno o tome koji narod, većinski tamo gdje je to moguće (a moguće je još uvijek na mnogim razinama), bira određenog kandidata. Teorijski, posve je moguće da, u kantonima sa bošnjačkom većinom, „Muhamed Muhamedanović“ deklarira se kao „Hrvat“, a da ga onda većinski bošnjački glas izabere kao predstavnika Hrvata u kantonalni dom naroda. U tome smislu, od stvarne konstitutivnosti naroda nije ostalo ništa u tobožnjoj praktičnoj realizaciji 3 dotične konstitutivnosti (vidi i Pehar 2016). Za sada, to nije rezultiralo nekim većim poremećajima naprosto stoga što prešutna pravila igre, u RS i u Federaciji, idu u prilog većinskim narodima, kojima činjenica da oni biraju drugim narodima predstavnike očevidno ne smeta. Primjerice, u RS sve zamjenike Predsjednika RS, koji dolaze iz reda Bošnjaka ili Hrvata, mogu izabrati Srbi, a u Federaciji, ondje gdje se bira izravnim glasanjem, ta nepravedna konstelacija moguća je u smjeru „Bošnjaci-Hrvati“, ali ne i obratno. 

Upravo zbog navedenih činjenica, teško je reći je li, u suštinskome smislu, izborni sustav u BiH većinski ili proporcionalan. Ovisi o tome što uzimamo kao potreban izvor legitimnosti, odnosno, koja politička struktura jest predstavljena: jesu li to zvanični konstitutivni narodi, ili je to 'fiktivna nadnacija' (Bosanci i Hercegovci, ili građanstvo kantona, ili građanstvo entiteta u cjelini). Obzirom na to koliko je bilo intervencija međunarodne zajednice, i u kojem su smjeru išle, možda se činjenicu, da BiH u političkome smislu barem donekle, minimalno funkcionira, treba pozdraviti, i opisati kao čudo. Ključna intervencija dogodila se tijekom 2000e, odlukom Ustavnog suda U 5/98-III, koje predstavlja temeljno pozitivan odgovor na apelaciju Alije Izetbegovića; Izetbegovićeva apelacija išla je u smjeru proglašavanja konstitutivnih naroda konstitutivnima na cijeloj teritoriji BiH, bez kvalifikacija, i neovisno o ustavnoj strukturi koja je 1995., tj. Daytonskim Ustavom, realno dogovorena. Naravno da Hrvati i Bošnjaci, kao narodi koji su dogovorili stvaranje Federacije BiH, moraju biti primarno konstitutivni u Federaciji BiH što jednostavno znači da većinu ustavnih nadležnosti, osim onih koje su prenesene na državnu razinu, ti narodi trebaju realizirati na razini Federacije. Oni jesu konstitutivni (u izvornome smislu) i na državnoj razini, ali obzirom upravo na one nadležnosti koje su izričito odredili da se realiziraju na dotičnoj razini, a ne primjerice na razini županija, ili Federacije kao entiteta. U tome smislu, odluka U 5/98-III imala je štetne posljedice posebice po Hrvate jer je Hrvatima umanjena konstitutivnost na razini Federacije, a nije im pojačana konstitutivnost u Republici Srpskoj, niti je to načelno moguće (zbog malobrojnosti Hrvata u tom entitetu). Niti Srbima ova odluka nije išla u prilog zbog očigledne činjenice da je već sam naziv „RS“ u neskladu sa dotičnom odlukom – naime, ako su svi narodi konstitutivni u RS, onda bi se ona trebala zvati drugačije. No, ta komplikacija, za sada, nikoga ne brine. A o dotičnome problemu spekuliralo se i u relativno vrlo recentnome razdoblju. Kada se sve sabere i oduzme: čini se da je intervencija u obliku U 5/98-III zapravo povećala količinu apsurda u BiH, i samo dodatno zakomplicirala odnose (Više u Pehar 2014, i Lasić 2009). Kakvagod bila distribucija konstitutivnosti u BiH, očevidno je da Hrvati ne mogu konzumirati svoja tobožnja konstitutivna prava u RS, a to velikim dijelom važi i za Bošnjake, koji su odlučili ne vratiti se u dotični entitet u većem broju (što je relativno razumna odluka, obzirom na okolnosti). 

Trebamo također imati na umu činjenicu da su ustavne nadležnosti entiteta, u usporedbi sa državom, danas promijenjene, odnosno da država (u cjelini) drugačije izgleda od one koja je predviđena Daytonskim Ustavom. Primjerice, izvorno, ne postoji odredba o Oružanim 4 snagama BiH; postoje samo entitetske vojne snage; također, mnoge nadležnosti u sudskoj vlasti izvorno nisu predviđene Daytonskim Ustavom – to važi i za Sud BiH i Tužiteljstvo. Zanimljivo je da je, u nekoliko navrata, učinjen pokušaj da se, u BiH, uvedu i policijske snage, i to na središnjoj razini, sa nadležnostima na cjelokupnoj teritoriji BiH; taj je proces započet kroz široku interpretaciju daytonske odredbe o 'suradnji sa interpolom' te sa američkom podrškom 'formiranju bosansko-hercegovačke obavještajne službe.' Za sada, predstavnici RS uspješno su se odupirali dotičnim tendencijama. Pitanje je hoće li moći nastaviti sa uspješnom oporbom i u budućnosti. 

BiH – namjerno s onu stranu 'normalnih' ustavnih i pravno-političkih kategorija 

Stoga, sveukupno, može se reći da BiH i jest i nije demokracija: jest na papiru, ali u realnosti, obzirom na intervencije visokih predstavnika, nije; u nekome smislu, narodi izlaze na izbore, i legitimiraju 'predstavnike', neovisno o značajnim ustavnim promjenama, i nelegitimnim intervencijama izvana. Također, može se reći da BiH i jest i nije država za 'vladavinom zakona.' Nije riječ samo o tome da u BiH postoji jedna diktatorska instanca, koja može djelovati neovisno o ustavnim ograničenjima, tj. visoki predstavnik (vidi Pehar 2016); postojeće sudske institucije same su očevidno podložne političkome utjecaju: kako drugačije objasniti, primjerice, presudu u slučaju Naser Orić, i mnoge slične presude? Treće, može se reći i da je BiH federacija, ali, u nekome smislu i nije: politički predstavnici Bošnjaka vrlo su skloni zatvaranju očiju u odnosu na tu činjenicu, a i sama Federacija BiH, u nekim od svojih ključnih institucija (primjerice TV, kao javni servis), uopće ne funkcionira kao federacija. To, primjerice, ima značajne posljedice za strukturu diplomatskoga predstavljanja – onih koji bi stvarno zagovarali hrvatske interese u inozemstvu uglavnom uopće nema u veleposlanstvima BiH. 

Pri tome se upravo ono što su ključne činjenice o BiH uglavnom, i u pravilu, gubilo iz vida. Naime, rat je u BiH izbio kao simptom nedostatka zajedničkoga odgovora na probleme nastale nestankom ustavnoga konsenzusa tijekom 1991. i početkom 1992. Tijekom tog razdoblja, odvajanje od srpske matice uglavnom uopće nije dolazilo u obzir, a oni su se, s pravom, pozivali na Ustav SFRJ te svoj status u BiH kao konstitutivni narod. Dakle, za njih je promjena koja je uslijedila, osamostaljivanje BiH legitimirano voljom isključivo Muslimana i Hrvata, bilo neprihvatljivo (vidi i Wikipedija 2). Također je zanimljivo da tijekom 1991 Alija Izetbegović iznenada počinje govoriti o Muslimanima kao temeljnome narodu BiH koji, za razliku od druga dva, nema rezervnu domovinu pa mu, stoga, u BiH trebaju pripasti i posebna prava (više u Pehar 2011). I to je, naravno, značilo kršenje ustavnih pravila. BiH, najmanje od ZAVNOBIH-a, zamišljena je kao zajednica tri ravnopravna naroda sa podjednakim pravima. Zbog ovih kontradikcija u stavovima i dolazi do rata u BiH (vidi i Lasić 2009). 

Daytonska BiH, izdani kompromis? 

Daytonski Ustav značio je, u tome smislu, kompromis. I to kompromis između potpune podjele BiH, prema njezinom etničkom obliku, s jedne strane, i njezina očuvanja kao unitarne države, s druge strane; kao kompromis između srpskog 'separatizma' i bošnjačkog 'unitarizma.' Također, kompromis se ticao i odnosa BiH prema susjednim državama: budući da bošnjačka komponenta sebe vidi kao stup jedne 'neovisne, potpuno suverene države', i dio Daytona koji decentrira BiH prema vani, provizija o specijalnim paralelnim odnosima između entiteta i susjednih država, predstavlja kompromis. Također, treba imati na umu da je taj dio Daytona zamijenio sporazum o konfederaciji između RH i Federacije BiH, a zanimljivo je da se upravo Alija Izetbegović najsnažnije odupirao konkretnoj implementaciji dotičnoga sporazuma. I treće, i u konceptualnome smislu, Daytonski sporazum predstavljao je kompromis između ideje 'konstitutivnih naroda' (promoviraju ju i Hrvati i Srbi) i 'građanstva' i 'građanske BiH', kao etnički nemarkirane populacije jedne neovisne države (ovo promoviraju uglavnom Bošnjaci, uz pomoć 'kupljenih' Srba i Hrvata, jer je u skladu sa njihovom željom 'vladavine većine' u BiH, u etnički nepodijeljenoj državi). 

Zanimljivo je da su se jedno vrijeme Hrvati ponašali kao neka vrsta srednje spone, kao oni koji su skloni u BiH prihvatiti sve sporazume što ih je ponudila međunarodna zajednica. Pitanje je, naravno, koliko je to uopće bilo u interesu bih-Hrvata kao samostalnoga naroda, sa svojim vlastitim nacionalnim interesima, u uvjetima kada je proces implementacije Daytona usmjeren više ka unitarističkome polu, i na štetu i duha i elemenata kompromisa u samome sporazumu (Kompromis također traži specifičnu, nešto razvijeniju političku kulturu koja u BiH nije dovoljno, ili izbalansirano, razvijena). Čini se da su u jednome smislu bihHrvati pali žrtvom različitih potreba koje je diktiralo nekoliko faktora: potreba da se bude jedan ravnopravan narod koji će sudjelovati, na ravnopravnim osnovama, u izgradnji daytonskih institucija (ili bilo kojih) BiH; ujedno potreba da RH i BiH (zbog rata u RH) imaju osiguranu granicu, i samim tim zajamčenu državnost po bilo kojoj cijeni (ovo je potreba RH izražena posebno tijekom rata 1991-1995); te također potreba da se ne bude žrtvom bilo nepravednog tretmana od strane drugoga naroda bilo žrtvom loših odnosa između više drugih naroda u bilo kojem entitetu, uključujući i BiH kao cjelinu. 

Dobar je primjer u tome smislu 'Livanjsko pitanje' (vidi Wikipedija 3) od kojeg su se bihHrvati odrekli na svoju štetu, ali na korist RH – naime, tada je, u veljači 1992., RH trebala upravo podršku bih-Hrvata. Sjetimo se da je livanjsko pitanje tražilo da se referendumom narodi izjasne o posebnome konceptu BiH, kao zajednice ravnopravnih naroda, što bi onemogućilo kasnije preglasavanje bilo Srba bilo Hrvata, a možda i diktiralo usvajanje samo nekih, ne svih mirovnih sporazuma o BiH. No, neovisno o tome, jasno je da je, u to vrijeme bezuvjetna, podrška BiH od strane Hrvata išla na ruku više RH, i Hrvatima u RH, negoli bihHrvatima. To isto važi za postdaytonsko razdoblje u kojem je RH, pod diktatom asociranja sa EU, i istupila iz sporazuma o specijalnim paralelnim odnosima sa Federacijom BiH, a i bila prisiljena ne oduprijeti se odlučnije načinu na koji je Daytonski sporazum interpretiran i 6 proveden u razdoblju od 2000. najmanje do 2011. (RH je postala punopravna članica EU 1. srpnja 2013.) 

Dolazimo tako do ključnog problema: ako je u BiH daytonski kompromis riješio neke probleme, i ako je konsenzus moguć samo oko tog kompromisa, zašto je bilo potrebno odnose, i sam kompromis, ponovno destabilizirati? Drugim riječima, nakon što je stvorena jedna struktura koja je koliko-toliko zadovoljila interese svih unutarnjih strana u BiH, zašto je kasniji pokret išao ka 'vraćanju odnosa unatrag', ka njihovoj problematizaciji (vidi i Kecmanović 2016)? I hoće li hrvatski odgovor na tu problematizaciju biti poput onoga u vrijeme nakon odbijanja 'livanjskog pitanja': slijeganje ramenima i samoubilačko podčinjavanje sebe interesima snažnijih, ili „više bitnih“, aktera kako na međunarodnoj tako i na regionalnoj razini? Sudeći prema svemu, čini se da hoće. To, zajedno sa snažnim migracijskim procesima u regiji, znači da bi se bih. Hrvati mogli uskoro naći u situaciji da moraju prihvatiti svoj manjinski status, sa ustavnim pravima za manjinu, u Federaciji BiH, a u okviru nekih novih dogovora o 'konačnome rješenju' problema BiH koja je, u posljednjih nekoliko godina, čak i svom najvećem savezniku (SAD) čini se važna jedino kao pijun u igri globalne politike, odnosno, kao manji element unutar strategije za Novi Hladni rat (vidi Pehar 2017, kao i Pehar 2019). 

Bibliografija: 

Kecmanović, N. (2016), 'Kako su obmanjivali i zavađali u BiH', Politika 26. Novembar: http://www.politika.rs/sr/clanak/368628/Pogledi/Kako-su-obmanjivali-i-zavadali-u-BiH Lasić, M. (2009), 'Ustavna i stvarna nejednakopravnost Hrvata u BiH' (Portal Hrvatskoga kulturnog vijeća, 7. Siječanj): http://www.hkv.hr/izdvojeno/tribine/bih/3820-dr-sc-mile-lasi-ustavna-i-stvarna-nejednakopravnosthrvata-u-bih.html Pehar, D. (2011), Alija Izetbegović i rat u Bosni i Hercegovini, dvojezično izdanje, Mostar: HKD Napredak Pehar, D. (2014), 'Kritička ocjena interpretativnih aspekata Odluke Ustavnog suda BiH od 1. Srpnja 2000.' (IDPI, Mostar): https://www.idpi.ba/konstitutivnost-2/ Pehar, D. (2016), 'Daytonski sporazum – rijetko naglašene zanimljivosti', Dnevno.ba 24. Studeni: https://www.dnevno.ba/vijesti/drazen-pehar-daytonski-sporazum-rijetko-naglasene-zanimljivosti-65448/ Pehar, D. (2017), Novi „Hladni rat“ u Bosni i Hercegovini, Dnevnik.ba 1. Lipanj https://www.dnevnik.ba/kolumne/novi-hladni-rat-u-bosni-i-hercegovini-drugi-dio Pehar, D. (2019), Peace as war: Bosnia and Herzegovina, post-Dayton. New York, Budapest: CEU Press Wikipedija 1: 'Daytonski sporazum' (na hrvatskom jeziku): https://hr.wikipedia.org/wiki/Daytonski_sporazum Wikipedija 2: 'Politički sistem Bosne i Hercegovine' (na srpskom jeziku) https://sr.wikipedia.org/wiki/Политички_систем_Босне_и_Херцеговине Wikipedija 3: 'Livanjsko pitanje' (na hrvatskom jeziku): https://hr.wikipedia.org/wiki/Livanjsko_pitanje 7