недеља, 09. фебруар 2014.

2657.
РАТ ЈЕ БЛИЗУ,
БОШЊАЦИ СУ,
КАО И УВИЈЕК,
ГЛАВНИ ПРОБЛЕМ

Срби, и Српска, не треба да имају илузије. Као 91. И прије и послије. Имали су илузије о Братству и Јединству, о ЈНА, о добрим комшијама, о мјешовитим браковима, о Србији, о Милошевићу.
Рат је близу. Ако је икада и престајао.
Бошњаци су главни деструктивни проблем у БиХ. Муслимани. Људи без икаквог политичког оквира, без политичке перспективе, без циља. Само са сјећањем на отоманску империју која их је произвела зарад своје функционалности. Њихова перспектива није била ни Декларација Алије Изетбеговића, ни Независност БиХ и крњи референдум, ни Рат, ни Дејтон. Ни Мир. Њихова перспектива није ни њихово политичко артикулативно дркаџијство које се бави свим, од Државе, до торбе, само не оним што је муслиманска нација, колективитет и политичко-територијални оквир за то.
Рат је близу. Шуте Пичке. Што је поуздан знак.
Траже се ванредни избори као да је у хиљадугодишњој историји Босне пресудно пет мјесеци.
Ванредне изборе, што се мене тиче, одржите у Федерацији. Одржавајте их сваког мјесеца.
Рат је близу јер и Инцко призива стране трупе. Аустријске. А зна се на чијој ће страни оне да буду. Доведи и Фердинанда. Мамицу Му Јебем.
Све што се у посљедњих скоро хиљаду година догађа на простору који је сада празан а међународно признат, на простору БиХ, Замка је за Србе.
Тога многи нису свјесни.
Многи се уљуљкају, ушушкају, успавају. Живе у демократији голе гузице. На интернету, у бијелом свијету. А звијери вребају. Ни очи им не свијетле у мраку.
Битно је шта је рекао Вучић. Мада је требао доћи овдје. У Бањалуку. Битно је шта је рекао Милановић. Да ли су наступали декларативно и позоришно национално. Да ли су прихватили улогу поруконоша. Да ли су изјавили подршку.
Али. Најбитније је шта ће да уради Република Српска. Сва историја нас учи да је овдје Српски Народ увијек био сам. И кад је дошао онај султан који је пишао код Санског Моста. И кад је дошао Павелић. И кад су у Дракулићу Усташе и католички поп без метка побили 2.300 Срба, и кад је дошао Авној. И кад је дошло отцјепљење АлБосне. И кад је дошао Ешдаун.
Нико није примијетио да је помогао Београд, Брисел, Москва и Курац Мој.
Опстанак српског народа на овом подручју, уобличен у Републику Српску, израз је велике и дугостољетне патње, да би се сада олако препустило догађајима и њиховим посљедицама, очекивањима и историјској лутрији која је увијек по приципу Ко Набије Тај Добије.
Босну и Херцеговину, и све што се догађа у њој, Срби увијек требају да гледају као Замку. Као Гвожђда за животиње, чиме их и сматрају и како се према њима понашају.