2282.
КАКО
УБИТИ
КОЧИЋА
 

Када у дубокој вечери, након дана у коме је организована Бодљавина Бакова за Награду Јаблан, у склопу Велике Културне Манифестације Кочићев Збор, побједник Црни Мудоња крене у своју камионску приколицу, да се врати својој штали, окренуће главу удесно, отклопити велико јебачко уво, и прозборити у ноћ иза себе Идеш Ли Роде. Идем. Идем. Рећи ће Петар Кочић, држећи се за Мудоњин скорени улитани реп.

А из шатора, и иза шатора, слијегаће се по бријежју змијањском, подригивања, штуцања и свакојака прдљавина, пробијајући се кроз миомирисе мушког зноја и женске ужеглости на које комарци долазе у ројевима. Завратове, међуноге и уз цјеванице.

Јебо аустроугарску власт, шта послијератна српска ради Кочићу.

Шта је већ урадила.

Некада Југословенска Културна Манифестација, која је имала својих три минута у заједничком недјељном дневнику, СТЈ, претворена је отрцани медијски шрот. Нема је нигдје.

А од оног што има, то је шачица људи која се скупи на неком отварању, књижевном повечерју, каквој додјели. И готово.

То је зато што су се код Срба врло рано, још прије почетка рата, намножили Комшићи у свим областима. Будалаши. Српски Комшићи се разумију у културу као и Онај Комшић у Политику, Државу и Рат. КМУК.

Кочићев збор се свео на букање, литање, сисотрз, продају шаторских и тезгарских мјеста и свемогуће карлеушење живота.

Нисам против таквих манифестација. Али јесам против тога да се мијешају са Кочићем, Културом, Традицојом и Нацијом.

Кочић треба, и то треба да уради Држава Српска, и Влада Српске, и Министарство надлежно, ако не жели да буде Министарство Бодљавине Бакова, да се отме од ситних страначких лидера, локалних кочијанера, дуванкеса и новчарника, ситних коришчија и препродаваца жеђи, јањетине, крметине и културолошке балеге.

И да се постави на своје право Змијање. А не на Смијање.