САМ СВОЈ

ТВИТЕРАШ,

ПОЛИТИЧАР

И РЕВОЛУЦИОНАР.

А, УСТВАРИ,

ГОКУРАЦ.

Недавно је Оља Бећковић, која се не предаје послије укидања, Бећкаћемо Се Још, у некој телевизијској емисији, осула паљбу по Твитерашима. Јао Јеботе. Било је то из разних углова па је преопширно да препричавам. Углавном, рекла је да је то беспосличарење, да су недавно твитераши позвали на неки протест а дошао само један човјек, кум дотичнога.

Јавност, одраније, зна да неки тип у Инглеској ма 10 милиона пратилаца на Твитеру па је позвао да се гласа за неког а тај неко, свеједно, прднуо у чабар.

Углавном. Сага о томе како је ово или оно важно у Политици и Јавности, од Пара до Друштвених Мрежа, само је мало извраћено стање које народ описује као Слабом Курцу Длаке Сметају.

Друштвене мреже, и сав други виртуелни ангажман велике количине појединаца, посљедица је потпуне, дефинитивне, атомизације друштва, разарања на мање честице од Појединца, Индивидуе. Посљедица проласка кроз врата Алијенације.

То је велика популација Безичегаца.

Људи данас немају ништа. Немају чак ни једни друге. Немају своју Свијест, Самосталност, Личност. Немају ни најпрактичније ствари. Станови, аутомобили, фирме, на кредитима су и нису у власништву Појединца. Не постоји више Жена ни Муж. Равноправност полова је одвојила то двоје, једно од другог, као и њих обоје од дјеце. Дјеца припадају вртићима, бабама, школама, улици, дроги.

Политика, пак, као и Јавност уопште, али у много мањој мјери од Политике, ствари су колективизма.

Стога је сторија о утицају друштвених мрежа на Политику и Јавност потуно депласирана. То нису компатибилне ствари. То је као забијање ексера у вуну или паковање магле у ролне.

Утицај твитераша на Политку и Јавност исти је као и утицај обожавалаца Криминалицеце на рејтинг умјерене љевице на изборима.

Пошто је Политика колективистички процес, једини утицај на њу, на Јавност, на Трендове, могуће је оставрити неким обликом организационог колективизма који ће бити платформа за иступе у јавности и, на тај, начин стварања утицајних индивидуалних робних марки у оквиру неке групе, странке, покрета.

Други начин је тоталитарни манипулизам цијелим друштвом у чему профитира уска каста играча глобалних интересних сфера.

Све остало је предркавање из шупљег у празно.

ТЕОРИЈА И ПРАКСА

СТРАНАЧКИХ

САОПШТЕЊА

Као и сваки Хаос на земаљској кугли, и хаотична страначка саопштења међу Србе, увео је Есдеес. Српска Демократска Странка.

Та ослобођена енергија Национално Примитивних Будала и, све одреда, кобива, полазника комунистичих Голострва и свих могућих тортура, којима је било дозвољено само да кажу Мама, Гладан сам и Разумијем, продуковала је невиђену какофонију и најезду јавне лудости, да и данас одзвања.

Главни орден за успјешан, наступ, са сребреним зрацима, био је Јест Им Реко. А са златним зрацима био је онај који се изражава као Јебо Им Је Матер Усташку и Турску.

Они који нису положили све матуре, они су Јебавали Матер Сиенену.

Њих ми је и данас жао.

Послије су дошле Политичке Странке. Па су почеле, у ономе што су могле, у крађи и пљачки, нпр, нису имале приступа, да копирају Есдеес.

И у саоштењима.

Доласком Есенесдеа на власт, 2006е, неке ствари су се уљудиле. Па и страначка комуникација са јавношћу и са другима.

Моја стратегија била је једноставна.

Странку не потежеш за свашто. Не вадиш га на сваку будалу. Пошто нисмо имали портпарола, нако уједињења на љевици, а у великој странци то је немогуће имати, имали смо много људи у руководству странке, на свим нивоима, до заједничкх органа, и свако је давао изјаве о свом домену и борио се протов противника СНСД из његовог подручја. Ја сам давао изјаве као Извршни Секретар. Много изјава. Јер је много будала у сарајевским, противничким и страним редовима. Додик, као изабрани функционер и као предсједник странке, био је на врху са својом хиперпродукцијом. Не знам како се осјећала поменута тројка, Сарајево, Странци Усранци и Политички Противници, али нам да су неки, укључујући и Америчку Амбасаду, умјесто косе, сваки дан чупали своја муда од муке. Не пуштајући гласа при томе.

У Изјавама сам увијек ишао пола корака испред. Остављајући могућност да Странка, или Предсједник врати ствар на потребну мјеру. Ако не мора, онда је то пола корака напријед. И тако сваки дан.

Битно је да је изјава под именом и презименом. Јер Велика Политичка Странка не може сваке године да се враћа пола корака назад.

У Изјави је битно јасно и кратко рећи јавности о чему се ради. Шта ради конкретник. То се постиже једноставном и памтљивом синтагмом а не пластом контрабудалаштина које, обично, изнесе онај ко је предмет изјаве. Јавност и конкретни људи памте синтагме а не филозофије и бирократизије.

Позната је моја изјава да је Иванић продавао банке по цијени бостана у агусту.

Ну.

Све се мијења.

Сада, гледам, на сцени је поплава саопштења Есенесдеа. Некидан запазим једно које ни пас с маслом не би вуцао иза штале.

Саопштење се свађа са извјесним инокосним кретеном. Који ни по чему није предмет за активирање странке.

Такве кретене туку појединачни диверзанти из Странке, под својим именом и презименом. Јер се подразумијева да за сваки ниво будале и ти имаш играча.

Политичка Странка, Велика Политичка Странка, преозбиљан је колективитет да би се бавила ситним дупелисцима опозиције или манипулативима обавјештајних службица.

Страначко Саопштење се ријетко издаје. Њега ради Тим. Ако већ немаш некога ко је у Странци, у руководству, годинама и који не мора око свега да се консултује. Са органима. Или Органом.

Да би страначко саопштење било квалитетно и ефективно, мора полазити увијек од истих координата. А појединачне теме се, онда смјештају на икс пет, ипсилон седам.

Тако Јавност препознаје континуитет и једну политичку линију Странке, током мандата. А Бирачи то преводе у одлуку о гласању.

А лупати глупости о некој таблоидности извјесног Милинића, и то проглашавати Страначким Саопштењем, за Фарму је.

Кабинеташе и кабинеташице, комуниклошаре и комуникалаштуре, снсд-дабарчићке, треба одмакнути од Страначке Комуникације са Јавношћу.

Нити знају шта је Странка, нити знају шта је Страначка Политика, у дугом низу година, нити знају ко су противници, нити знају шта треба да постигну, нити су, вјероватно, чланови СНСД, не рачунајући оно што су се учланили кад су попрскани светом кабинетском водицом.

ПРИЧА ЗА ДВОЈЕ

РИЈАЛИТИ

БОСНА,

БАКИР ЈЕ

КРИСТИЈАН,

БОСНА ЈЕ

СТАНИЈА

Да би се разумјела садашња тектоника у Босни и Херцеговини, није довољно бити луд.

Поред свих других читања, потребно је прочитати и изванредну књигу Томислава Краљачића под називом Калајев режим.

Тамо је све записано. И о Босанском Језику, тај кретеноидни Калај је наручивао и слова арапског писма за штампање у БиХ, и о односима Срба, Хрвата и муслимана, о Мостару, Сарајеву...

Али. Да видим како стоји Садашњост.

Трећи пут, трећи мандат, импровизаторијум међународне заједнице, башчаршије и смрдљиве миљацке, доживљава крах у Федерацији. То је или зато што желе да избаце Хадезе и Хрвате из власти или зато што желе да убаце политичке богаље типа лијановићи, комшићи...

Ништа боља ситуација није ни са влашћу на Нивоу Миљацке. На Нивоу Заједничких Органа.

Башчаршијско-Бриселска подземна комбинација о стварању Пробосанског Таласа у Републици Српској и потапања Есенесдеа и Додика није до краја успјела. Успјела је само до Угра и до пред Добој.

Да би се остварио план о новој иницијативи, лажној иницијативи Брисела, Изјава, Реформска Агенда, потребни су сви играчи у колу. Савез За Промјене се показао као поптуни промашај. Једни, Златан Босић, желе само гузице, у фотељама, а друге, Иванића и Црнатка, боли курац за концепције. Имају право да до краја живота наплаћују то што су морали да оду од Есенесдеа и власти у Републици Српској, гдје су могли да узму неограничен колач.

Уз то, Сазап, односно Пробосански Есдеес не може ништа да учини у Републици Српској. Може онолико колико учини Тртоњак Дроњак у масовним протестима.

Процјене тајних служби су упалиле црвени аларм.

Ако се овако настави, СНСД Већина у Народној скупштни би могла имати 65 посланика. И Соња Караџић ће пријећи у Клуб.

Стога су подузете три велике операције.

·        Бакир да се изљуби са Фахром. Што је равно захтјеву да прошета градом Сарајевом, водећи кезме на зеленом гајтану.

·        Кила Злата.

·        Увлачење Есенесдеа у власт на НЗО.

Кирба Син ће то прихватити. Већ је изјавио да то што он ради није његов приватни бизнис већ Чување Државе. Примиће Фахрудина. У свему види шансу за даљу Унитаризацију.

Мало је већи проблем са Додиком. Бакир данас захтијева да Међународна Заједница повуче црвену линију и заустави Додика. То је порука.

Странци, пак, који су паметнији од Бакира, не ови који су овдје и који долазе повремено, рачуају да ће, ако Есенесде увуку у власт у Сарајеву, лакше прејебати Републику Српску за Референдум и за Структурални Дијалог.

Стога Додик не смије бити наиван око уласка у власт у Сарају.

Кила Злата, пак.

То је комбинација Босићевог и закашњелог Есдеесовог примитивизма, ситне рачунице да ће то донијети гласове Босићу а потопити Додика, а десиће се управо обрнуто, и начин да се Додика примора на одустајање од Референдума. Милинићем не управља Босић већ неки страни Служб. Можда чак није ни далек.

Додик ни у овом случају не треба да буде наиван и одустане од Референдума.

Кад уђеш у власт у Сарају, у Заједничке Органе, и одустанеш од Референдума, онда немаш више ништа.

ПРАКТИЧНА

ЗНАЧБА

ЗАЈЕДНИЧКОГ ИЗЛАСКА

СНСДДНССП

НА ЛОКАЛНЕ ИЗБОРЕ

У РЕПУБЛИЦИ

СРПСКОЈ

СНСД, ДНС и СП најавили су заједнички излазак на локалне изборе 2016е, у Републици Српској.

Знајући какво је стање политичког мозаика, то може да буде најава таквог компактног изласка и на опште изборе 2018е.

Једно вријеме је за Есенесде постојала опасност да ДНС и СП оду иза живице, са Есдеесом. Још увијек ми је сумњива Деенесова предизборна коалиција са Шукалом и то. СП би се, на сваки конкретан миг са валидног мјеста, такође прикључио.

Ну.

Одласком Пробосанаца у Сарај, њиховом очитом политичком издајом, мада је термин Издаја споран, јер ништа нису издали само су демонстрирали Нудигузарије, особину резервисану за наивне и примитивне провинцијалце, Есдеес је себи затворио врата за српску страначку сарадњу у некој другој комбинацији осим постојеће.

Педепе није валидна странка за такво разматрање. Након наређеног изласка из сарадње са Есенесдеом, њима не треба ни шити гаће. Нека ходају гологузи по Босни.

Најава заједничког изласка на локалне изборе конгломерата СНСДДНССП, мада још нема битних детаља, помињу се само заједнички кандидати за начелнике и градоначелнике, значи неколико ствари и, по Есенесде, носи неколико опасности.

·        ДНС и СП немају страначку струкруру која може да сарађује са Есенесдеовом. А и гдје нешто имају, нема компатибилности.

·        У многим срединама та сарадња није никад успостављена а сукоби локалних размјера онемогућују квалитетну коалицију

·        Заједнички кандидати у правлу значе да ће Есенесде жртвовати највише. Јер мора попуштати пред уцјеном истицањем кандидата друге двије странке, што би однијело гласове Есенесдеовом кандидату и значило губитак избора. Прихватањем неког другог заједничког кандидата, развија се опасност да Есенесдеова организација остане пасивна, што, опет, значи губитак.

У таквој ситуацији, Есенесде не може рачунати на нове квалитетне општине за повједу. Прије може рачунати на губитак и садашњих општина.

·        Договор око заједничког кандидата не рјешава пролем листа за одборнике. Веома је тешко и непрактично, у овом изборном систему, да оне буду заједничке. А ако су одвојене, онда имамо дискрепанцију у предизборном дјеловању, на једној њиви смо заједно, на другој смо противници.

·        Предизборни заједнички наступ не гарантује и постизборно држање договора.

·        Овим уступцима Есенесдеова организације се даље пасивизира, понижава и осипа, што за Опште Изборе није добро.

Есенесде треба да анализира то да је најбоље резултате имао када је добро стајао у јавности а изванредно стајао у организацији. Организацији која ниче из чланства а не оној коју продукује мрежа локалних феудалних менаџера, тајкуна и шефида.

·        Непремостив је, код таквих изборних технологија, практичан проблем заједничке кампање, изборног штаба и других структура.

Много је продуктивније ићи одвојено на изборе  и на начелничком и на одборничком нивоу. Постићи максимум а онда, послије избора, сарадњом избацити све друге из игре.

КОЛАЖ

ТРАКЕ ОД ЦРНО БИЈЕЛИХ ФОТОГРАФИЈА (У НЕГАТИВУ И У ПОЗИТИВУ). РАЂЕНО 1978. У ДОБА КАДА САМ СЕ БАВИО ЦРНО-БИЈЕЛОМ УМЈЕТНИЧКОМ ФОТОГРАФИЈОМ.

НА ТВИТЕРУ СУ ИЗБАЦИЛИ НЕКИ СЛИЧАН КОМПЈУТЕРСКИ КОЛАЖ ПА НИСАМ ОДОЛИО ДА ИСКОПАМ И ЈА ОВАЈ МАНУЕЛНИ.

У УЛИЦИ

МИЛАНА ТЕПИЋА

ДАНАС

ПАДА КИША,

ТМУРНО ЈЕ

И ХЛАДНО

Има времена и зала у којима нико не може да буде херој и јунак, кад не помаже, и немаш зашто, ни главу да даднеш.

То су времена када се све руши, када се све уништава, затире и прља, да ни сјеме у сјемену не остане, да ништа ново и боље не може да никне, да се ни камен на камен, послије свега, не може да постави.

Из људи тада не излази злочинаштво или доброта, крволоштво или људскост, анархија или хуманост.

Излази најчистије Зло.

Зло је један од главних састојака људи и те људске врсте уопште.

Кад му се отвори пут, Зло постане и врата, и прозор, и огњиште, и стеља, и кућа човјекова.

То су Доба Зла.

У њима нема Јунака.

Нема Јунака у бесмислу. Јер све што учиниш, бесмислено је.

Милан Тепић се деведесет прве, оног вијека, задесио у том Добу Зла. У Бјеловару. Као Мајор Југословенске Народне Армије. Једине Народне Армије која није остала без муниције, без оруђа, без материјално-техничких средсгава, али је остала без Народа.

Био је, са војском задужен за касарнске и складишне објекте. Поштовао је чињеницу да је старјешина ЈНА. Да постоји Држава. Да се у Хрватској дигла побуна у којој ће страдати Срби и Војници који нису Срби.

Када је двије хиљаде Усташа опколило касарну и почело полпотовски да се обрачунава са припадницима ЈНА, пиштољ углаву, одбио је вишу наредбу да се преда и преда објекте, оружје имуницију, повукао се у складиште муниције и експлозива, у једном селу, борио се док је могао а онда војску удаљио.

Себе и стоседамдесет тона експлозива и муниције дигао је у ваздух, уништивши при томе и двије чете Усташа.

Тај чин Мајора Милана Тепића може се тумачити и као ортодоксно поштовање правила службе. Поштовање Армије којој припада. И Државе која пропада.

Склон сам да тумачим то као снагу једног човјека да ни пред чиме не поклекне, не понизи се и не уништи људскост у себи.

Што ће данас свако прогласити лудошћу и будалаштвом.

Мајор Милан Тепић је минирањем себе и муниције смањио могућност а се све то употријеби против Срба у Хрватској. У том бјеловарском крају било их је много.

Дабоме да то није помогло. Јер Доба Зла кад крене, не иде путевима, иде попријеко, преко њива, преко гора и планина, преко очију, гркљана и глава. И не стаје нигдје.

Мајор Милан Тепић је проглашен Народним Херојем Југославије, земље које више нема.

За Хероја није теготно кад изгуби гроб, кад изгуби споменик, кад се не зна гдје су му кости. Непреболно је кад изгуби земљу за коју је био херој и земљу у којој је именован херојем.

Данас Мајор Милан Тепић има улицу у Бањалуци. И у многим градовима Српске и Србије.

И нема ништа више.

Његов гроб је негдје у небесима. Гдје је и његова душа.

И његова људскост.

Гдје је и Вријеме Човјековог Лица, које се тада посљедњи пут указало на брдовитом балкану.

И ко зна да ли ће се икад више појавити.

ПРОТИВ

РЕФЕРЕНДУМА

У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

САДА СУ КОЊЕВОДЦИ

И ТРЕЋЕПОЗИВЦИ

Михајло Михајлица, то је зато што се он нервира кад ми не знамо да је он Миланко, коначно пронашао Новину за коју је он Величина. Од које је већи.

Раскрилио се данас испод заглавља Ослобођења ко Кина испод Монголије. Ко некад Бранко Микулић. Предсједник Це Ка Ес Ка Бе и Ха.

А и бирократизовани наслов му је такав.

Референдум је пријетња миру у БиХ.

Једна друга сарајска новина, која је за Ослобођење заиста Новина, Аваз, објављује велики текст на исту тему. Извјесни Тоби Фогел, спољнополитички аналитичар из Брисела, каже да Само удружена реакција САД и ЕУ може зауставити Додика у Боб Стази Референдум.

Тако велике двије будале на два различита пола.

Непревазиђено.

Референдум није пријетња Миру у БиХ. Сама БиХ је пријетња Миру. Само њено постојање. Зато је и остављена да постоји. Јер је фини регулатор сукоба и затишја. На цијелом Балкану.

Михајлица се додворава Сарају и Америчкој Амбасади. И, преко новина, јавља Босићу и Иванићу да је он још увијек на положају.

А овај Фогел, спољнополитички аналитичар, како су га, ради важности, а и ћелав је, титулисали, што је исто и као да су рекли да сере поред рупе на чучавцу, даје спољнополитичке анализе за по двјеста еура.

Америка и ЕУ не могу да се удруже ни код издувних гасова а камо ли око Додика и Референдума.

Некидан је Обама тражио од ЦИА да му покаже на глобусу гдје се тачно припрема тај Референдум.

ЦИА увела четверобригадни систем. И опет јој је требало три дана и двије ноћи да обиљежи Републику Српску.

Истовремено се јавио 99. Круг Скелета, сарај асоцијација. Они су саопштили да је Референдум усмјерен на рушење темеља БиХ.

Све ово не говорим да би те три појединачне и индивидуалне сподобе зајебавао, мада уживам у томе, већ због тога што се Референдумом у Републици Српској баве углавном Коњеводци и Трећепозивци.

А то су они који се мобилишу кад си све битке изгубио.

Референдум је озбиљна ствар јер нико паметан неће да се бави њиме. Нема аргумената.

Само будале мисле да имају аргументе за све.

СВИЈЕТ

ЋЕ СЕ МОРАТИ

ВРАТИТИ

УНУТАРДРЖАВНОЈ

ЗАШТИТИ

ЕКОНОМИЈЕ

И РЕСУРСА

Одавно се говори о америчкој политици и предсједницима којима управља најкрупнији приватни капитал.

Тај капитал је данас изнад свега, изнад појма Капитал, не само изнад нација и држава, већ и изнад оног што се у Политици зове Интерес, и изнад обичног, примтиивног и питомог Профита.

Мало је заборављена улога Мултинационалних Компанија из седме и осме деценије прошлог вијека. Тај назив је био преварантски као што је и данас синтагма Евроатлантске интеграције.

Мултинационалке су рушиле државе и режиме као дјеца домине.

Оне су биле претеча оног што се данас у науци, већ, назива Корпоративни Фашизам или Корпоративни Тоталитаризам.

Ја сам сковао компликован термин, синтагму, дијагнозу. З&ФТ. Збигњев и Финансијерски Територијализам.

У чему Збигњев симболише Америчку Политику, њену чувену Изузетност и Национални Интерес, односно спремност да се под фирмом НИ уради било шта и било гдје у свијету, која је, АП, дакле, много шира, опаснија и разорнија од Нато Пакта. Нато Пакт Сједињеним државама служи само за интернационално покриће. Нато Пакт је приручна Мултинационалка Америке.

Финансијерски Територијализам је појам који је шири од Финансијског. Оне је у односу на Збигњева, као Кокош и Јаје. Некипут он диктира Збигњеву, другипут Збигњев диктира њему.

Укупно З&ФТ проводе америчку политику заузимања и запосједања Свијета.

Ради се о цијелим континентима. Појединачне земље ту уопште нису битне. Осим великих. Русије. Кине, Индије. Бразила. Али. Не уљуљкујмо се. Ради се на томе да се оне раситне.

Оно што може спасити свијет од З&ФТ политике или од Корпоративног Фашизма, није сила и рат већ регионална лабава интеграција која ће омогућити појединачним државама да затворе своје границе и заштите своју економију и ресурсе. Нешто слично може да се открје код интеграције БРИКС. ЕУ је добра концепција да није поптуно под чизмом Америке.

Тај повратак граница и протекционизма једини може спасити произвдњу, продукцију, стварање нових вриједности, као један од темеља националне егзистенције. При чему ће сви по различитим цијенама производити усисиваче али ће сви имати радна мјеста.

Државе, или Интеграције, могу у таквим ситуацијама договарати размјену, или размјену увозних линија, или клириншку технологију, и тако омогућити ширење тржишта за поједине производе из других земаља уз компензацију ширења властитих производа.

То и контрола рађања могу сачувати Свијет и његове ресурсе.

Иначе предстоји атомски рат.

Јер кад нестане нафте, неће нестати америчког дивљања по свијету. На ред ће доћи земље које имају сунца или вјетра. Прије тога оне које имају земљиште за храну.

И тако док неко не изгуби живце над нуклеарним тастером.

ЗАШТО ЈЕ

КИЛА ЗЛАТА ТЕМА

А ПРОДАЈА

ТЕЛЕКОМА СРБИЈА

НИЈЕ ТЕМА

Златан Босић напредује у својој Мисији. Рушење Додика.

Није спорно.

Спорно је што се рушење Додика, СНСД и Власти Републике Српске, одвија колосијеком Криминализације а не колосијеком Политичког Програма. Алтернативне Политичке Опције.

Спорна је, дабоме и криминализација. Али је опасна, и недопуствва, ако је проводе противнички, или позициони, политичари у садејству са медијима.

Криминализацијом морају да се баве институције по процедурама.

Све друго је Анархија. Долазила са стране Опозиције или са стране Власти.

Спорна је и Кила Злата.

Надам се, морао би, да ће Додик квалитетно објаснити ту Килу Злата, ако стварно постоји.

У Београду се, како кажу Власти, догодио Изоловани Инцидент. Једна политичка група и грађани, протестовали су против продаје Телекома Србија.

Сви остали су гледали ријалитије.

Шта је, дакле, заједничко овим двјема ситуацијама.

Србија се продаје и подаје.

И то никог не занима. Битни су вјештачки, патетични, фингирани, примитивни, гранични сукоби Вође и Пимпека. И ријалитији.

Српска је у опасности да нестане. Неће то бити сутра. Ни за мога живота. Али биће.

Ако важнија буде Кила Злата од Политичког Програма. И Алтернативне Политичке Опције.

Једно од најтрагичнијих мјеста политичке сцене у Републици Српској јесте теза да Додик и СНСД Референдумом скрећу пажњу са економске пропасти, криминала и корупције. Као што и Путин, ангажманом у Сирији, скреће пажњу са санкција и пропасти у Русији.

То исто се чини Килом Злата.

Скреће се пажња са Политичких Фесова које су натурили Савезаши За Промјене.

Савез За Промјене, Босић и Иванић, постали су Вучић Републике Српске. Само што та операција није изведена на цијелом подручју БиХ, већ само у Сарају.

Смета им још само останак СНСДДНССП на власти у Републици Српској.

Њих треба срушити Килом Злата.

Та Кила Злата данас је општа тема.

Један од најразорнијих пројектила који је упућен са Унитарне Подморнице именом Мисија Босић.

Додик и СНСД морају да се тргну.

Количина необјашњених и недемантованих Афера достигла је крајњи број.

Јавности се све оне морају објаснити. Без обзира да ли биле фабриковане или стварне.

Не може се унедоглед ходити балегом и мирисати љубичицу.

Не може Оставка због Копилади да ријеши све.

А Два Папка и Кила Злата иду даље као да ништа није било.

РЕФЕРЕНДУМ ЈЕ

ПОЛИТИЧКА

ФИЛОЗОФИЈА,

ТО НИСУ

САРАЈЕВСКЕ

ПОЛИТИКАЛИЈЕ

Сарајско, Инцково, Српскоопозиционо и Амбасадно шарање по Референдуму у Српској, дио је великог пројекта банализовања Политике, банализовања Политичких Одлука, банализовања Националног Питања и Банализовања Српске и Срба у БиХ.

Без обзира да ли се у том пројекту користе Инцкове Лажи Уједињеним Нацијама или АмАмб Игноранција, или сарајска медијска трулеж, или неуставност Референдума јер је тема Држава и тобожња њена надлежност, ништа од тога не може јаловином прекрити суштину Референдума.

Референдум је повратак у Демократију.

Овдје, на Балкану, у свему што се догађало у повијесној историји, никад се није питао Народ. Нација.

Зато је сада то проблем.

А није био проблем двонационални Референдум, пред Рат, против једне Нације, Српске.

Проблем је, у ствари, исти.

Јер је Референдум Српски.

Распад Југославије, сви Ратови Браства & Јединства, а и потоње, није уприличен да би Хрватска, или Словенија, добила неовисност. Не треба се нитко заносити. А ни да би настала свијетла трипут мулти БиХ.

Уприличен је да би се СФРЈ простор очистио од Срба и да би се Срби свели на ту Шумадију, Београд и јужније. Да би се лакше створиле мале управљиве државице, државуљци.

Борба против Референдума је борба против Срба.

Референдум, пак, неће ништа ријешити. Јер Референдум не доноси конкретне одлуке. Нити ће их омогућити након изјашњавања. Сваком је јасно да се конкренте одлуке доносе у институцијама и процедурама.

Али Сарајунима, Сарајевским Унитаристима није јасно. Стога и траже да Охаер, или неко, ухапси Додика или поништи одлуку о Референдуму.

Референдум је једно од начела Политичке Филозофије. Нешто као Битак и Вријеме. Нема Битка ако нема Времена. Али има Времена и ако нема Битка. Само је празно.

Референдум је Битак Српског Времена. Знак да Српска овдје постоји и омогућује га.

Онемогућавање Референдума, онемогућавање је Републике Српске.

Нажалост, Власт и Политика, у Републици Српској, нису и не умију то да, пријемчиво објасне. Нити умију да објасне да су Суд и Тужилаштво наметнуте и недејтонске, сарајевске туторске категорије против Срба.

Политика је, у својој суштини, исто као и Гологузи Ријалити.

Сви знају шта је гола гузица. Али им је сваки дан мораш показивати.

Суштинска важност Референдума је Глас о Постојању. Глас о Праву на Одлуку. Глас о Самосталности Републике Српске као Циљу Опстанка.

КАД ЈЕ БОГ ХОДАО

ПО ЗЕМЉИ.

СА ОБЈЕ НОГЕ.

Младен Драгојловић поставио је ову фотографију на Твитеру. 
Ја је немам код себе а и овај наслов ми је чудан. Сугерише на плакат, или је накнадно додано у компјутеру.

Давно је било. У сретно доба, много прије рата. Не знам која је година.

Неких имена се не сјећам. Неке знам по надимцима. И данас има људи с којима играм фудбал а не знам име или презиме.

Стоје, с лијева: Милан Шатара, покојни, један од старе Ударникове гарде, голман и врхунски зајебант. Боро Марић, новинар, покојни. Трећег се не могу сјетити, знам га добро, радио у Чајавецу. Четврти Маца, Марко, са Лауша, мислим да је радио у Топлани. Пети - не знам. Шести с лијева је доктор Лучић, па опет не знам а онда Мирко Седић са Петрићевца, сада у Задру, сљедећу двојицу не знам па онда је Пупан из Дворане Борик. Крајње десног такође се не сјећам.

Чуче, с лијева, Црнадак, не знам име, из Лакташа, био познати активни фудбалер, као и брат му, седми у том реду. Овог момка до Црнатка не знам, с брадом је Френки, играч Крајине, онда Миро Касиповић, префињен играч али се није посветио фудбалу већ прехрани и технологији, сада негдје у Истри, био технички директор Витаминке, до њега је Бошко Станишљевић, познат као Боле Терорист из Дворане Борик, правио нам љуту салату од мркве, са брковима је Божидар Петровић, Жоби, Свети Петар и Аждаја Крајине, онда Црнадак па Чедо Раковић с којим сам волио играти у тиму јер је био исто брз па у контрама, заједно, дајемо по десет и више голова. Крајње десно чучи Бера, мислим Жељко, радио у Космосу, био добар играч.
Лежи Слободан Бабић, дифовац и физиотерапеут, отац Милоша Бабића, играча Борца а и неких тимова у Србији и Грчкој, који је, Слободан, познат по томе што је у једној сезони Ударника дао више од сто голова. 
И до њега ја, са лоптом. 
Све је почело кад је неко предложио да новинари играју против ветерана Крајине. Вјероватно Жељо Тица којег нема на овој снимци. потом се то измијешало. Жељо, Брацо, Остојић, познати зајебант и центархалф Ударника је, пола у шали пола у збиљи, рекао Жобију, трнеру, да оног малог, мене, треба регистровати. Донеси двије слике.
Мени се допало да имам редовне тренинге и фудбал и тако сам се врзмао око Крајине, па и играо у Првом Тиму.
Био сам бржи од свакога, играо сам добро главом али нисам пуно знао. Зато су ме гурнули у напад. Тамо се најмање засере по властити гол. Но, временом сам старио и напредовао и постао бек. 
То је велико признање. 
Било је то Вријеме Чудо. 
Од Времена, остао само ја.
Никог од ових људи, осим Жобија, више не виђам.
А могуће је да више нико и не игра фудбал,осим мене.

УОБИЧАЈЕНА

БАЛКАНСКА

ДИЈАГНОСТИКА

- ПАРАДА

ГРАНИЧНОГ

ПОНОСА

У Европи, на Балкану, између Срба и Хрвата, на Блистоку, ништа се није промијенило за посљедњих Сто Година.

Само је Хрватска, и глупи Милановић, помислила да се граница Европе помјерила на Бајаково.

Није. Европа и даље третира Мађарску, Хрватску, Србију... као Предзиђе. Што би рекли Цивилизовани Западњаци Зокија Милановића. И повремено, са зидина, баце коју коску или какав отпад. За Барбаре.

Аматерски Гранични Рат Милановића и Вучића.

Милановић и Вучић не мисле на Хрватску и Србију. Мисле на изборе, на додворе. И користе Подворе. Као оно за сијено, гурнем ја теби, гурнеш ти мени.

Мађарска нешто више мисли на Мађарску. Као што је увијек и радила. Грчка не влада собом. Као ни Турска.

То је, дабоме, крајње поједностављена слика, која је важила и пред Други Свј Рат. И пред Први. Цијли један вијек.

Двије важне чињенице испливавају на видјело из цијеле ове Мигрантске Приче.

·        Србија је у подређеном, пониженом и неважном положају. Не ради се само о томе како се Курчић Милановић понаша према Србији. Користећи ријечи Барбари. Користећи пишајући израз Шарај. Инсинуирајући да је Србија правила тајни договор са Мађарском.

Ради се о цијелом третману. Од мађарске Жице и затварања границе, до односа Брисела, Берлина и Вучићевих пријатеља уопште.

Србија се у цијелој овој транснационалној и трансдржавној причи третира као приручни тор, некакав рурални господарствени објекат.

Србија је саму себе довела у ту позицију. Није крива Хрватска, Мађарска нити ЕУ.

И то још од Тадића и извињавања сваком ко наиђе путем. Зато је погубна институција Политичког Извињења. Она је сигнал, исто тако небитним и примитивним, да могу да се попну степеницу више.

Ту политику Бориса Тадића, наставио је интензивирао Вучић. Сада му се враћа његово понизно пузање по инаугурацији на Пантовчаку.

Само чекам кад ће га ударити понижење које је себи приредио у Сребреници у чијем је склопу и шаховски циркус кроз Кнез Михајлову.

·        Мигрантска тектоника прецизије одређује рејтинг Држава, а у том склопу и Нација, него било који банкарски рејтинг ризика, ниво Бидипија, обим извоза, стање на берзама или буџетска издвајања за војску и науку.

У овој кризи се све види. А то што примитивци, Балкански Педери, Милановић и Вучић, причају шта је било у Бриселу, шта је рекла Могерини а шта Меркел, ко је кога похвалио и одао признање, то су само нијансе девалвираних лидера.

Девалвираних, јер за Милошевића и Туђмана, ова двојица лажних међунационалиста обично су сеоско културно-умјетничко друштво.

Цијелу Параду Граничног Поноса платиће бирачи и у Хрватској и у Сбији.

Милановић ће добити дио десних националистичких, усташких гласова, што му је пријеко потребно јер губи у односу на Хадезе.

Вучић ће добити нешто гласова, јер их има много, али ће добити много више националног и националистичког мобилијара који недостаје његовој понизној гологузој политичкој фигури.

И нешто роба ће се покварити у камионима.

ПРОЈЕКТ

УНИШТЕЊА

РЕПУБЛИКЕ

СРПСКЕ

Републику Српску неће уништити Инцко и његови извјештаји Уједињеним Нацијама.

Уједињене нације више не значе ништа а вриједе само утолико уколико се у њима може евидентирати Руски и Кинески Вето.

Па у складу с тим, неће помоћи ни одлеђивање тужбе против Педија Ешдауна, у Лондону. Мада не знам кад је донешена одлука да се Тужба заледи.

Неће помоћи ни да Ешдауна осуде на Смрт Вјешањем.

Републици Српској неће помоћи ни Структурални Дијалог у Бриселу. Из два разлога. Брисел никад ником неће помоћи, нити је помогао. Друго. Нико не зна шта је Структурални Дијалог.

Сљедствено. Битка за Републику Српску води се Овдје. Једино је могуће ту битку добити у Републици Српској.

Пројект Уништења Републике Српске садржи неколико анекса.

·        Успоравање Политичког Времена. То је стара и тактика и стратегија која ефикасно одлаже кораке напретка. Она је видљива и на примјеру тог Структуралног Дијалога и на примјеру резултата Пописа становништва. И на стотинама других примјера.

Кад је Кетрин Ештон била у Бањалуци. У међувремену отишла са функције, потпуно се прољепшала а помака у Структуралном Дијалогу нема.

Попис је прво годинама одлаган а кад је прихваћено да се уради, онда се годинама одлаже објава резултата.

Резултати Пописа неће сачувати Републику Српску али ће знатно промијенити досадашње чињенично стање и отклонити сарајевску лажну представу о БиХ.

Структурални Дијалог неће сачувати Републику Српску али ће укидање Суда и Тужилаштв, или његово поновно успостављање на основама Споразума Страна, затворити један колосијек уништења Српске.

То Успоравање Времена једно је од најопаснијих оружја против Републике Српске.

Одговор може да буде блокирање сваког процеса у БиХ које може да ефикасно изведе Република Српска.

·        Финансијско исцрпљивање. Као и Успоравање Времена и ово је срачунато на дуги рок. То је видљиво у свакодневним вијестима и нема потребе да се посебно аргументује. Задњи случај је повећање цијена горива. Иако је јасно да БиХ, па и Република Српска има огроман регистровани фонд возила, потпуно у несразмјери са  сиромаштвом и прошашћу које пропагирају неки странци и домаћи опозициони усранци, и да такав стандард треба да подметне леђа ради оних којима требају буџетска средства за егзистенцију, то ће се онемогућити.

Сарајево ће жртвовати и Федерацију, која је одавно у много већим финансјским проблемима, само то тамошња и српска опозиција не желе да виде и не желе да кажу, и сам Град Сарајево, само да би пробушили један џеп са парама Републике Српске.

Одговор Републике Српске треба да буде окретање властитим снага и ресурсима. Омогућавање становништву да искористи погодности својих имања или малих предузетништава које постоје. То је такође дугорочна политика коју садашња учмала, преплаћена и курвањска администрација, од Републике до општина, не може и неће да подржи.

·        Разбијање Политичког Мозаика. И овдје се постижу значајни резултати. Што није тешко. Јер међу Србима се најлашке налази издајник. Њих не мораш нарочито ни да тражиш.

Највећи успјех постигнут је формирањем Савеза За Промјене. Чиме је Српска Демократска Странка постала измећар у Сарајеву. А промјене се огледају у промјенама односа Сарајева према Републици Српској.

Сада је интензивиран процес девастирања Савеза независних социјалдемократа и његово подвођење под Амбасадне принципе. Тај прицес је вођен неколико година и добро камуфлиран тако да је мало ко, и унутар Есенесдеа, разумио о чему се ради.

Ако се то успјешно заврши, Уништење Републике Српске је исколчено. Не зато што је Есенесде њен спасилац и гарант, већ зато што без Велике Политичке Странке, која има праву а не издајничку опозицију, не може да се сачува ни једна територијално-политичка национална цјелина.

·        Игнорисање. Када су схватили да не могу судским процесима или изборним процесима, промијенити власт у Републици Српској, Сарајево и Америчка Амбасада су отпочеле Удружени Злочиначки Подухват игнорисања званичника и институција Републике Српске. Тај сигнал се успјешно шири и на друге пришипетље и пришигузе што се предочава као изолација.

Све то, а и унутрашње политичке и економске снаге, довело је Републику Српску до Стагнације.

У времену опште кризе у Европи, то није толико погубно. Ако не прерасте у Неконтролисану Кризу у којој ће разни искорисници убрзати и обавити своје задатке и циљеве.

Српске, а не сарајевске издајничке, Политичке Снаге и Институције Републике Српске, морају изаћи из дефанзиве и круга у коме се врте већ дуље вријеме.

Само то може да поништи силнице статора у коме се налазимо и који нас стално успорава.