четвртак, 05. јун 2014.

2968.
НАЗОВИ 1117
РАДИ ПОМОЋИ
СЕЈФУДИНУ ТОКИЋУ

Избори у Насеобини су постали једна велика Ћуприја На Дрини. Има нешто набијача на колац, нешто турака, али највише има Ћоркана. Недостаје Швабица, МИЈ.
Знам. Тешко је говорити о изборном систему и о страначком систему у условима безграничне љувави, среће и задовољавања двију и по нација на овако малом и брдовито-плавном подручју.
Пропорционални изборни систем, пошто већински овдје није примјењив, то је она хит парада Један Човјек Један Глас, сам по себи продукује много странака. Колико гласова освојиш толико колача добијеш.
Чанак мали а гладнијех уста много.
Други који продукују много странака су Странци Усранци. Њима то одговара јер лакше формирају своје контролне пунктове, као што је Педепе, и лакше производе комфорне и кооперативне лидере.
Систем дерегулације Свега Постојећег примјењује се и на страначки систем.
Трећи фактор, који поспјешује бројност и уситњавање странака, јесте Ћорканов Синдром. То је широка лепезе јавних психотичних поремећаја, од некадашње Селекторске Болести до тешких поремећаја типа Рођени Вођа или Харизматичан Лидер. Недавно је један од тих потоњих, који иначе може да добије 16,86 гласова, гласова а не процената, сам за себе рекао да је Харизматичан Лидер.
Ови кретеноиди који истражују Јавно Мнијење требали би најприје да утврде колико Харизматичних лидера имамо. Па да, онда иду даље, у истраживања.
Коме се не гади властито сјећање, могао би да врати филм мало уназад па да се присјети свих Ћоркана наших политичких сцена.
И данас су они на сцени. Од Трољка до Суљагића. Само што још нико није формирао странку Хаткине Њиве & Ливаде.
У ту Лепезу удјенуо се и Ћоркан Сејфудин.
Наводно, преселио се са породицом у Бањалуку. Добродошо Пријеседниће.
И нека се преселио. Ред је да и Токићи мало живе у једном европском граду.
Ну. Обзнанио је да ће се кандидовати за Предсједника Републике коју листом поклапа православизација. Како је изјавио. И што је опасан процес за Сарајевску Мултиетничност.
Додуше, Токић још није потпуно изгубио разум. Није формирао Странку. Није се пријавио Цику. Али, јест цикнуо.
Нашао је, каже, подршку сарајевских странака које ће га кандидовати за Предсједника па ће он бити муслимански потпредсједник Српске. Каже, сигурно ће проћи а ако буде за њега гласала и мјесна заједница Шкртоливци, можда буде и Предсједник. Муслимани ће се усрећити као и Хрвати са Влајкијем.
Изборна Клиника, дакле, има све више пацијената.
Некима онај позивни хуманитарни број може да буде претворен у шифру.
Само што се не треба заваравати.
Не ради се само о појединачним бољкама. У бољкама је цијело поднебље.
То самокандидовање Сејфудина Токића, за Предсједника Српске, тешко је насљеђе отоманског империјума. Он и они то схватају као одлазак У Санџак На Власт.
Није довољно бити само добра будала па се преселити негдје и кандидовати се за важну функцију.
Треба тако схватати простор, државе, људе и нације, као да припадају теби или вама, као да се ради о напуштеној ћаћевини која се, наједном, може за нешто искористити.
То схватање Отоманског Заједништва, ја теби власт, ти мени порез, овдје преведено као Ти мени мјесто потпредсједника, ја теби деструкцију, разориће и раздијелити овај простор много успјешније него Јасеновачке Усташе и Четници Кољачи.
Нема горих кољача од Токићеваца, Суљагићеваца...

Као ни успјешније шумске механизације од губара.