2237.
НАПЛАТНА
РАМПА
ЗА ИГРУ
НАЦИОНАЛИЗМОМ
 

Један од феномена међунационалних ратова на простору Бивше СФРЈ јесте и погрешно схватање тих ратова од стране многих актера. Тако су се неки борили за Југославију, неки за Све Србе у једној држави, неки за вјеру, неки за демократију, неки за мултиетничност.

А, у ствари, одвијала се гола и крвава борба за нацију. При томе, борба за Све Србе у једној држави није била борба за српску нацију. Пошто су Срби у Хрватској и Срби у БиХ имали посве друкчије националне потребе у односу на оне које су формулисали Милошевић и глупанија.

Један учесник тих међунационалних ратова поставио је посве погрешан циљ – Држава. Муслиманска Држава. Тај циљ концентрисан је у политичком муслиманском самоубиству којег је изрекао Алија Изетбеговић. За БиХ ћу жртвовати мир.

Јасно је да Држава БиХ није могла бити национални циљ. Обзиром да су ту били Срби и Хрвати.

У сврху остварења тог циља муслимани су били у старту хендикепирани. Нејасна национална позиција и националне координате уопште, пред најездом радикалног ислама вјерског звјерства сваке врсте, онемогућавале су јасан национални циљ што је стварало простор за све друге опције. Од класичног дивљаштва и криминала до стварања вјерске војске и ширења општих лажи по свијету.

Муслимански национализам, коликогод да синтагма била немогућа и противрјечна, није успио да се изгради и да се постави равноправно у тим међунационалним ратовима. Као ни послије ратова.

Због тога се и након Дејтона наставило са сурогатима. Геноцид. Агресија. Српски Фашизам. Све су то штаке и протезе недовршеног и Немогућег Муслиманског Национализма.

Муслимани Босне и Херцеговине, и поред додјеле великог М, прије рата, нису успјели да се конфигуришу у нацију. Дијелом због своје историјске условљености. Јер, овдје није дошла никаква велика људска скупина која би прошла фазе нације. Дошла је само вјера и пала на људе. На неке пала, неки је прихватили. Али, прихватањем и наметањем вјере, не прелази се из нације у нацију.

Дијелом и због тога што је генерације и генерације муслимана управо Ислам учио да је вјера најважнија, као и њено ширење, размножавање, важнија и од нације, територије и државе.

Након рата који је могао да пружа каквутакву коперфилдовску илузију о постојању Муслиманске Нације, дошле су пошасти мира. Требало је и формулисати нацију, назвати је некако. Тад су наступила прва лутања и даља слуђивања поштеног и неуког муслиманског живља. Босанци, Бишњаци, Бошњани.

Једна од пошасти мира јесте и попис становништва.

Муслимански интелектуалци и политичари схватили су опасности пописа. Не само у томе што ће се показати гдје кога нема и на чију штету је ишло етничко чишћење, него и у томе што муслимани не знају како да се изјасне.

Зато су одавно почели ширити лаж о Грађанској Држави. Са Вјерском Већином.

Сада су у смијешној ситуацији. Попис се ближи. Као потоп Титаника. А још се пропагира нација као битно одређење пописа у муслимана. Немој да би ко реко Босанац. СТЈ.

Та својеврсна предвојничка, преднационална, обука муслимана, само је закашњела епизода трагедије једног народа у коју га је гурнуло политичко, вјерско и паравојно вођство.

Та агресивистичка конфузија код муслимана даље је подијелила БиХ, национално монохомогенизовала српске и хрватске националне обзоре и просторе. У толикој мјери да је БиХ дефинитивно потпуно раздијељена. Неспојива. Неповратива. И даље хендикепирала муслимане. Учинила их још неравноправнијима и немоћнијима. То је један од узрока дугогодишње конфузије у политичкој артикулацији Сарајевског Политичког Круга. Док неко не схвати да треба формирати бошњачку националну партију. Ако је коначан одговор Бошњаци.

Али то неће промијенити сљедећу чињеницу. БиХ је муслиманско Косово. И Косово и Косово Поље.