ОД ЧЕГА СЕ

САСТОЈИ

ОПОЗИЦИЈА

► Ко неког напада јер је на нишану зато што је Власт, што је неко и нешто, што он није с њим, болестан је.

То је посебна врста колективне болести која је толико атомизована да се не може искористиоти као колективитет нити за било шта друштвено и политички важно и продуктивно употријебити.

Та болест се састоји од појединаца.

Који имају вјечну потребу да у нечему изађу на велику сцену, да се покажу, да дају себи важност која им не треба и која никоме ништа не значи.

Када је пропао Самоуправни Социјализам, ти људи су, једна од обимнијих подврста, масовно почели, умјесто Бога, да псују Тита.

Ти Људи су Против и никад нису За. Или су случајно и погрешно За.

Ти Људи су Против јер је Он тамо а не зато што су Они овамо.

► Ако неко напада Власт, или неког важног, јер жели да је промијени, не размишљајући да ли има боље Власти, и бољих Политичара, са изговором да од ових нема горих, дио је болесту Друштвена Чопоративност.

У Чопору је, код животиња, мало гладних.

Глад је сама потреба за Чопором.

► Ко напада Власт да је руши, он руши и све око Власти.

То су савремени Револуционари без конспирације, јавни рушитељи, ријалиташи, друштвени циркусанти, уличари, стритери. Револуционари без Идеологије. Умножене курве којих је превише за један угао, па се размиле по улицама и трговима. Слабо плаћени Мајданџићи.

Воајерски Садомазохисти.

► Коме је основни покретач Завист, због које је, скривајући је, увијек против оног горе, оног тамо, оног бољег, обног ко нешто ради уопште, и увијек жели да то сруши да би он дошао на то мјесто, уз повике Колико има бољих и паметнијих да раде тај посао, тај је неизљечиви деструктор, тихи и спори Рак који разара и себе и Друштво, и Државу, и Нацију.

► Ко не излази на Изборе, ко пролази поред Политичких Странака као поред Турског Гробља, кога не занима Политика и неки јавни ангажман, није ни против Власти ни за Опозицију.

► Ко се бори за свој Програм Напретка, за своју Идеју Бољег, ко људима прича о томе а не о себи и њима, ко не помиње рушење и ко није на туђим јаслама, коме рог није припет за предњу ногу, тај је прави Опозиционар.

НЕ ЗНАЈУ У ЧЕМУ ЖИВЕ,

НЕ ЗНАЈУ ПРОТИВ ЧЕГА СЕ БОРЕ,

А ХОЋЕ ДА ПОБИЈЕДЕ НА ИЗБОРИМА.

ОШКУРАЦ.

Свеопћетивна Незадовољативна Пучина, брзином свијетлости, ово је Босански Језик, поприма особине својих лидера, миљеника, идола и опозиционих глоговколацносаца.

Брзином свијетлости, иако им Политички Ум стоји у мјесту.

Ну. Кривица није на том Пучству, Приучству и Политикуму. У недостатку правих вриједности, људи се занимају Политиком.

Некад су Пичка, Лубеница и Телевизија биле сиротињска забава.

Данас је то Политика, Пинк и Политика.

Неуки Лидери Опозиције, и у Српској и у Србији, имају неколико заједничких незнања.

► Не знају да уобличе Политички Програм, реалан и разумљив Бирачима, ако већ не цијелом Народу и вацсијелој Нацији.

► Не знају да кажу За Шта су. Већ само против кога су.

► Не знају да организују Политичку Странку, окупе људе и створе организацију.

► Не знају Шта Оће али то хоће одмах. Што је поуздан знак незрелости. Стога и потежу за јевтиним савезницима, најчешће страним и манипулативним. Спремни су и на издају.

► Не знају како функционише Власт под којом су и којој су опозиција. Не знају како се она категоризује, па, онда, не знају, ни како се против ње борити и шта програмски предложити да се побиједи та Власт.

► Не схватају да својим укупним чињењем и нечињењем, само јачају Власт. И кваре је.

И у Србији и у Српској, на сцени су Избори. Демократски, вишестраначки. Што је нарочито важно, лажно и трагично. Али, на сцени су.

У Српској много бољи и вјеродостојнији него у Србији.

Што значи да је у Српској Политичка Сцена, као и Опозиција, много боља и увјерљивија.

Што се, кад је у питању Власт и Политички Систем, умножава у корист Српске.

Опозиција, и једна и друга, међутим, користе исте и погрешне катастарске наљепнице о стању и карактеру Власти.

► Режим.

► Диктатура.

► Кримкоруптивизам.

► Тоталитаризам.

► Аутократија.

Ништа од тога није тачно.

То су све погрешне дијагнозе. И на основу њих се не може прописати лијек.

Стога и имају универзални Политички Аспирин.

Масовни Протести и Рушење Власти.

А ни једно ни друго нема реалну подлогу.

Људи су масовно гласали за постојећу Власт. Рачунам и оне који нису изашли на изборе и тако се сложили са тим штагод одлучи оних двадесет и нешто процената који су гласали за Побједника.

Само будала може очекивати да сви они, дакле и они који нису изашли на Изборе, изађу на Протесте и руше Власт.

Власт која је изабрана на Општим изборима и парламентарно опскрбљена, не може се рушити Протестима и Улицом. То је анархија.

Малобројни слојеви сљедбеника Опозиционе Бореније, или Цуководије, попримају те синтагме и шире их у свом вртложишту, по кафанама, на друштвеним мрежама, у локалним скупштинама и на медијима.

Тај аматеризам, натуршчинство, приучеништво, за Политику и Јавно Политичко Дјеловање, не штети Власти, толико, штети Држави и Политичкој Сцени. То је као научен испит и купљен испит. То ће се даље тићити и светити свима.

Опозиција, која би била озбиљна, мора да се уобличи у јаку Политичку Странку, да се познаје покораку, да понуди реалан, прихватљив и разумљив Политички Програм. И да, упоредо, ствара потребу за њим. То је производ за масовну потрошњу. А нико Нивеу Боди Милк не продаје великим уличним протестима.

А они који хоће одмах.

Е, одмах се немере ни срат.

Осим на Интернету.

УЗДАЈ СЕ У КЉУСЕ

И У УЛИЧНЕ ПРОТЕСТЕ,

САМО УСЕ

НЕ УЗДАЈ СЕ

Краду побједници ал краду и Цензусаши.

Србија Јуче Данас Сутра.

Актуелна епизода са Цензусашима у Србији, каквих је формирано више него што сироти Цензус може да поднесе, долази до свог финала.

Неко од њих је запријетио да ће организовати Уличне Протесте. Ако их се децензусира.

То није оно Слабом Курцу и длаке сметају. Већ Кад немаш Курац трљаш длаке да расту.

Ако оставим по страни све могуће варијанте крађе и манипукације, јер са ове даљине то није могуће знати за какавтакав оквир тврдње или става, могуће је, само, сумњати у то да је прво објављено да Вучић и Србија имају 58% а остала сића није ни близу Цензуса а да се, касније, предзору, почело масовно цензусирати, најзанимљивији политички феномен у Србији је та пријетња Уличним Протестима.

Како они који не могу да скупе Пет Посто, могу да пријете Уличним Протестима.

Како то да Улични Протести постају Институција Система.

Како то да се Улични Протести потежу у ситуацији када се знало да ће Вучић побиједити. То што је била дилема колико није била дилема како. Свим расположивим приручним средствима које му Власт омогућава.

Тако се у Београду дошло у идентичну ситуацију као и у Бањалуци.

Они који не могу да побиједе на изборима, пријете побједом на улици.

Улица не може да буде рјешење у какотако организованој држави.

Јер та Цензусрана Опозиција у Србији годинама, као и сва јавност, гледа шта ради Вучић и не подузима ништа. Да барем смијешно штракује глађу, као ономад Николић. Ништа. Још и скоро сви саучествују са њим у уништавању Србије. Оног политичког, институционалног и економског дијела Србије.

Цијела та по трећи пут пропала опозициона булументарија, није прстом мрднула да покуша да уједини незадовољство, ако га има, да му нађе заједнички множитељ, да каже Народу и Јавности шта хоће, шта може и шта предлаже Србији.

Сада, када је Вучић потпетио Српску Напредну Странку, када је, како изгледа, шутнуо Дачића, када је остале размрвио ко сунце и мрмци балегу, када је себе изједначио са Србијом, јер Он и Србија побјеђују уједињени, сада би позвали Народ Сербски на 27и Март.

Нисам за то.

Кад дозволиш да те јебе Вучић, нек те јебе и Карић, и Љајић и Кркокркић.

Тако је и у Републици Српској.

Опозиција, по задатку и налогу Странаца, пуних десет година добошари Режим Лопови Криминалци Пљачкаши. Бирачи пуних десет година гласају за ту Власт.

Сада, у октобру који први дође, а Опозиција у Српској би да не дође још барем десет година, локални су избори. Нема назнака да ће се негдје, што се тиче Опозиције, убрати каква златна побједа. Нема ни Власт неку узгојицу, додуше.

Али, Опозиција би хтјела Уличне Протесте, пред изборе.

Очито је да желе да Властима Српске прије избора узму оно што би Опозиција Србије Властима да узме послије избора.

А ни глогиња немају.

ЗАШТО

НИ ВУЧИЋ НИ ДОДИК

НЕМАЈУ ОПОЗИЦИЈУ

А нису, ни један, на челу Великог Народног Покрета епских размјера и сломних времена.

Овдје морам да прецизирам. Опозицију сматрам унутрашњом политичком моториком која има путеве, барем у плановима и програмима, куда и како даље. Опозицијом се не може назвати неко ко продаје земљу странцима, призива странце, практикује политику издају срачунату вијек или два. Опозиција је краткорочна појава. Као и Власт. Срачуната на мандат, два, или можда три. Ни Власт ни Опозиција не смију чинити ништа што ће се морати да трпи вијек или два. Оно што засеру, треба да може да се трпи највише мандат или два.

Опозиција није кад је неко обичан Противник Власти или Режима. То је болест која се сматра уобичајеном.

Како стоји Вучић у Србији.

На Пинкуши и у таблоидима, феноменално.

На лицима људи, равнодушно или мрачно.

По земљи Србији, као Лажни Цар који је претвара у подгузњака Нато Пакту. Фашистима који руше земље по свијету. Ако баш не Фашистима, онда онима који су након двије хиљаде година, усред чистог мира, бомбардовали једну европску пријестолницу и једну Земљу Србију, зарад племенских хорди, дивљака и криминалаца којима треба направити државу, отевши Српску Земљу.

Како стоји Додик у Српској.

У медијима, државним и приватним, Како Тако. Више Тако.

На лицима људи, још увијек ведро подржавалачки.

По земљи Српској, као неупитни Цар. Јер нема на видику никога ко га може побиједити на изборима. Нема већ одавно. То је Додику створило илузију моћи која није стварна. Која је додата оној стварној моћи и од које он заборавља ту стварну.

Па је превише близу себи пустио тајкуне, мајкуне, бизмисмене, сјецикесе и лишајеве. И у странку их је листом пустио. Што доводи до деструкције некад здраве, политичкопородичне организације каква је Есенесде. У странку је ушло превише директора, јебача, парољубаца, електропривредаша, феудалаца, губара, мрмака и кртица.

Многи од њих сугеришу Додику да треба да постане Вучић.

Биће опасно када то и Додик помисли.

Јер, овдје услови нису исти а овдје Срби нису политички глупи као Срби у Србији.

Вучић, Службе и Амбасаде, што не значи да је Вучић на првом мјесту и да је најзаслужнији, раскрчили су Предсјендику СНС-а пут, и за СНС и за Власт, уништивши све што би могло да лане или кихне опозиционо.

Вучић иде путем Политичке и Територијалне Издаје Србије. Коликогод се то покушавало прикривати. Најбоље стање Србије, у том сегменту, неће се прочитати из туземних знакова и потеза Вучића, Дачића, Николића и ситњарије. Прочитаће се из потеза, реакција и става Русије.

Таквој политици је тешко бити Опозиција.

Зашто. Зато што не можеш бити Опозиција на крвотоку Нисмо за Нато, јесмо за Русију. То није политички опозициони програм. То је практична изведба. Занатски радови. Програм мора да постоји прије тога.

Да би се формирала Опозиција, у Србији, на унутрашњим путевима, путевима Самосталности, Напретка, Економије, које ће бити темељи Неутралности, што је реално и љепше друго име синтагме Ми смо за Русију, потребна је комуникација, масовно незадовољство, политичка конфигурација. А тога још дуго неће бити или неће бити услова који ће то омогућити. А биће оних који ће то спречавати.

Дакле. Док Вучића не оборе, они који су му направили крчевину, ништа.

Додик иде путем Самосталности Српске. Он није преузео Есдеесову Реторику. Није био Интернационалист па се преобратио у Националисту. Он је, код преузимања власти 2006е све њих зајебао. Мада је Чавић покушао да зајебе њега. Јер, Додик има талент за то. Ајнштајн импровизације а Гатузо система. Колико је Додик талентован за Политику, толико је Вучић глуп за Политику.

Зашто је Додик талентован. Зато што разумије шта Народ мисли па то стави на политичку траку, пакује у разним амбалажама и поново испоручје Народу.

Вучића не занима шта Народ мисли. Он је нарцисоидни политикоимбецил који од себе не види Народ.

Додик је убједљив кад препакује, што је саставни дио талента. Вучић је обични лажов.

Додик је имао Опозицију. То је била Српска Демократска Странка. Партија Демократског Прогреса никад није била ништа и њу овдје нећу разматрати, чак ни као дио Савеза За Промјене.

Слабост Есдееса што се, послије рата, није трансформисала у Политичку Странку, искористили су многи. Од Драгана Чавића до Неких Амбасада. И сад им служи за Издају Српске, Српства, за националну и територијалну издају. За исто оно за шта им служи Вучић у Србији.

Кад се сагледа цијели тај пут Есдееса, најбоље би им било да се прије првих послијератних избора расформирао. Тако би отворио више политичких могућности. Сад се довео у ситуацију да Српска нема могућности за више могућности. У Политичким Трајекторијама. Јер, Самосталност Српске нема алтернативни политички програм. Подсећијство Сарају, одлазак у Сарајстамбол, љубљење руке Бакир Хану, није политички програм, није опозиционарство и није идеја. То не може привући бираче, гласаче и масе. Може. Али ће им лица бити као на Вучићевим скуповима.

Као што Вучић свеобухватно лаже, тако је Додик овдје свеобухватно поклопио идеју Самосталност Српске. Ни они тамо, ни ови Босићеви овдје, немају ни путељка маневра и могућности за опозиционо дјеловање.

Што је, и за Србију, и за Српску, веома опасно.

Како разријешити то питање, и тамо и овамо.

Веома тешко и споро.

Србија има веће шансе да добије Опозицију. У Српској нема мјеста на спектру. А нема памети у Босићевом Есдеесу. Уз назнаку да се цијели Есдеес тешко може трансформисати.

Српска је, укупно, у бољој позицији од Србије.

Додик још има шансе да не обује Вучићеве ципеле.

Вучић нема више шансе ни за приглавке.

Вучић може да заврши чак и као Ђинђић. Србија се много узбудити неће.

Додик може да буде ухапшен, као Фахро. С тим што је то веома опасно. Није исто кад Фахру хапси Сарајево и кад Сарајево хапси Додика. Нарочито пред Опште изборе 2018е. Како би га спријечили да им јебе мамицу два мандата у Предсједништву БиХ. И јер немају друге могућности, пошто Сазап, Босић и његова гарнитура Есдееса нема муда. Има муда, али на расклапање, ко они кишобранчићи на протесту.

Ако до тога дође, покренуће се организација Есенесдеа, а и многи симпатизери. И Сарајево ће имати широке јавне протесте. Који ће бити мирни али ће имати ефект Првог Српскијанског Устанка за отцјепљење. Дабоме. Постоји могућност да је то пројекотавана посљедица која ће се искористити за инциденте и за оружано сламање Републике Српске, уз обезбјеђење околних, прекодринских погодности.

Према мојој процјени, Странци и Сарај неће се одлучити на то.

Заузели су курс економског исцрпљивања и уништења Републике Српске што би требало да резултира, у дужем времену, самопадом Додика. И уништењем Есенесдеа, који је њихов други велики незаобилазни противник.