СРБИ.

УВИЈЕК ПОГРЕШАН

ОДНОС ПРЕМА

ВЛАСТИ И ПРЕМА

НАЦИОНАЛНОМ

ИНТЕРЕСУ.

И на примјеру Референдума Српске о наметнутим, неуставним и недејтонским законима у БиХ, видљиво је да Срби, као и други народи и народности са простора бивше СФРЈ, не разликују однос према Властима од односа према Националном Интересу, односно према НДД Сфери.

Видљиво је и то како се све, па и тај безазлени реферндум, користи за власт над Србима, покоравање и застрашивање, и како увијек постоји скоро половина Срба који ће то уважити и прихватити поробљавање. То је чак и добар постотак. Јер, код других је то много више.

Али све то ми није тема.

Осим неспособности да се раздвоји однос према Властима и према Националном Интересу.

Референдум је један мали корак на дугом путу у Независност и Самосталност.

Хрвати су лансирали тезу да су живјели са тисућљетном тежњом за државом.

Сви знају да то није точно. Али је тачно да пут у Независност скоро увијек изгледа и као пут кроз хиљаду година. И да се никад не догоди у једном чину.

Тако ни Срби Српске не умију да процијене важност Референдума на том дугом путу. Додуше, држава, власт и политика, није им то умјела, а није се ни трудила, да објасни. Медији то не умију и кад би се трудили.

Жалосна је чињеница да Опозиција, у лику тог Есдееса, Педепеа и оних Пчавића, уједињених са пчеларском задругом Јандрић, више бриге и памети дају Сарајеву, Странцима и Упитности Референдума него Српству. Српству као животној ствари Српске.

Као и Сарајево, као и Странци Усранци, тако је и наша врла Опозиција, све што постоји у Српској везала за Додика.

То је лакши пут.

Америчка Амбасада у Сарајеву је показала зашто је то тако. Криминализуј лидера, или га прогласи ратним злочинцем (Караџић), и све си ријешио. Потом сваког божијег дана, сваку политичку чињеницу вежеш за ту тезу. Караџић нема право ни воде да се напије јер је етикетиран као Ратни Злочинац.

Америчка Амбасада и Опозиција Српске, заједно, уз ритам секцију Сарајева, Референдум представљају као Референдум Додика Криминалца.

Добро за Ам Амб али Опозиција Српске би требала да раздвоји Додика Кириминалца Некриминалца од Националног Интереса Срба и Српске.

Додиков Криминал или Некриминал рјешава се на другом мјесту, не на Референдуму. Не у Народној Скупштини. Не тамо гдје треба чинити један корак на хиљадугодишњем путу.

То несхватање координата од стране Опозиције трагично је за српску политичку артикулацију Овдје.

Коликогод Власт мора да схвата куда иде, толико и Опозиција мора да разумије куда то води. Иначе ни једна ни друга не користе ничему.

Дабоме да је такво стање политичког духа историјски условљено.

На свим овим подручјима, нарочито на српским, власт је увијек била туђа. Људи су се увијек крили. И кад су јели, и кад су нужду вршили, и кад су у цркву ишли и кад су се женили, и кад су славу славили и мртве сахрањивали.

Стога је генетско наслијеђе Овдје такво да си увијек против власти.

Т је остало и данас. Када се власт бира од стране народа. Без ћотавих кутија или оних које звече.

Али то историјско искуство са Турцима и Аустроугарима, вјековно, тјера људе да данас гласају на изборима, изгласају побједника, а да се већ сутра према њему понашају као према Најцрњем Турчину или Крвлочном Калају.

Људи су овдје увијек против Власти јер су још увијек против Турака.

Власт је нешто прљаво и криминално. Прљава као секс код примитиваца из земуница. Она никад није твоја, увијек је туђа. Она ће ти узети све из куће, штале и сита.

Зато се на изборима, данас, не гласа за власт већ се свети властима. Гласа се Против Власти. Зато се не пази за кога се гласа па се већ сутрадан каје.

То се, на крају, сведе на константу да Народ, Срби, нема вјере у Власт што се резултује и чињеницом да нема вјере ни у себе.

Демократе, Умници и Јавносници то морају дугорочно објаснити. Ту погубност поистовјећивања Власти и Националног Интереса. Односно постављањем Власти тамо гдје јој није мјесто. Власт, ни најбоља, није биљег и симбол Националног Интереса.

Мада је у дневној политици, нарочито данас, у општој хиперубрзаној мјешалици информација и лажи, тешко сваког дана мислити на то.

И одвојити Референдум од Додика.

Ако то не могу да ураде присталице Додика, и Власт, то мора да уради Опозиција.

А она, у ставри, упада у шизофрену ситуацију. Да јача Додика и Власт, а пуже пред Америчком Амбасадаом која је против Додика и Власти Српске.

Тако дођем до тешке ситуације када се политичка свакодневица претвори у филозофију политичког егзистенцијализма.

Из празне главе Михајлице оде у главу Хегела.

Јебига. А напољу жега.