понедељак, 13. јул 2015.

ИЗЈАВЕ
БОШЊАЧКИХ
ЛИДЕРА
ПОСЛИЈЕ
СРЕБРЕНИЦЕ
ОБЈАШЊАВАЈУ
САРАЈЕВСКО
СТАЊЕ БиХ

Ћамил Дураковић, начелник Сребренице, који је у јавности, послије Меморијалног Каменовања, представљен као разуман човјек, мада то није у почетним изјавам изгледало тако, као и код Мајки Сребренице, којима је касније сугерисано да спусте изјаве на земљу, рекао је за београдски Данас, овако Ми у БиХ смо на удару што смо га пустили да дође а он је на удару што је дошао.
Мисло је на Вучића.
А под Ми, прецизирам, мислио је на политичко и вјерско руководство Бошњака, Сарајево, Есдеа, Организаторе Сребренице.
Та изјава од петнаестак ријечи, довољна је за анализу стања у Босни и Херцеговини.
За постављање суштинске дијагнозе да је на сцени Сарајевско Стање БиХ.
Било је, дабоме, много глупљих, безначајнијих и крволочнијих изјава, али оне нису погодне за дијагностику.
Шемсудин Мехмедовић је изјавио, отприлике, да се то морало десити кад Четници контролишу безбједоносни систем у БиХ. Какабу.
Онај колумнист фосилног сарајевског Ослобођења, данас, пише да је Вучић бацио први камен јер је забранио 7000 у Београду. Какабу.
Шта је, дакле, рекао Ћамил Дураковић.
Ми у БиХ смо на удару што смо га пустили да дође.
Ко је учествовао у Пуштању Вучића да дође.
На који начи Смо Ми у БиХ.
Кад је о томе, јавно, и анархично, одлучивао Бакир, Реис, Дураковић и још понеко. И то на начин непримјерен међудржавној комуникацији. Неко је чак рекао да Може да дође а може да и не дође. То је типична идеологија Чаршије. Добројтро, Ћаршијо, на свећетир стране.
Нико до Органа Државе, на коју се толико воле позвати када треба у главу ударити Србе и Српску, сецесионизам и равноправност три Нације, када треба девастирати Дејтон, није расправљао о доласку Премијера Србије. Нико званично није упутио позив.
Све се догађало на чаршијски начин и на нивоу Чаршије. Тако је деловао и Вучић са друге стране. Мада је, пред долазак, издејствовао одлуку Владе.
Ми у БиХ је синтагма која замјењује невидљиву Сарајевску Власт БиХ.
Та стамболска филозофија владања и не жели да влада, нпр у Сребреници, или Чајничу. Она је сама себи довољна, то је Чадорцентрична Власт која не мора нигдје да се на територији појави али све њу мора да се пита. Ми у БиХ.
Други дио је само наставак тог првог.
Пустили Да Дође.
Ми у БиХ смо га пустили да дође.
Признајем да је добри Ћамил, невјешт у језичким нијансама, у дипломатском опхођењу, у давању исклесаних изјава које нису подложне пукотинама.
Али је вјешт да осјети какво је стварно стање. Јер под тим живи на тој својој незахвалној дужности Начелника Сребренице.
Зато није крив што је дао дијагнозу тог Сарајевског Стања БиХ.
То Пустили Да Дође, мени је, као некадашњем сељачету, асоцијација на стоку и марву. Оставили, намјерно отворену ограду.
А тако су га и испратили.
То стање БиХ, у четрнаест ријечи Ћамила Дураковића, сва је слка њене трагедије, сва слика девастације Дејтонског Мировног Споразума, сва је слика насиља које Странци и Сарајево врше над Уставом, и над Републиком Српском, сва је слика циља којем Сарајево тежи.
То стање не разумију ни Београд ни други около.

И то је највећа опасност по Републику Српску.