среда, 09. октобар 2013.

2384.
СЕЈДИЋЦИГИШ
 

Шта мислите да се овако зове неки велики српски клуб у фудбалу. Као што се у Америци зову Редскинси.
Та наша множина од њихове множине значи Црвенокошци. То је клуб у оном њиховом спорту носања великог кожног јајета, гурања, трчања и обарања.
Не разумијем амерички практични колективитет и неодгонетиво ми је да се након истребљења Индијанаца, запосиједања њихове земље, уништења њихове културе и свођења на неке резервате, нешто панамерички јавно може звати по погрдном називу из доба тог истребљења кад су били Црвенокошци и Бљедолики. Не разумијем сврху.
То је само зато што цијели свијет не зна Америку. За цијели свијет је Америка Кокакола, Долар, Успјех. Земља Шанси. ЗКМ. Мога.
Десетине милиона гладних и бескућних, сваког дана, сви без минималне здравствене заштите, што је одавно цивилизацијско а не социјалдемократско достигнуће, тоталитаризам капитала, тињајући расизам над Црнокошцима... све је то Америка. И још много горег.
Ну. Све је то само њихов проблем.
Наш постаје када Та Америка почиње да сере о људским правима и пријети силом. Када почиње да, преко својих инструмената, нагони на штедњу а преко неолиберализма мами на потрошњу и извлачи не паре из џепова него национално богатство. Од читавог свијета. Када, преко тих својих алатки, цијели свијет угони у финансијске торове а код куће из провалије у провалију. Из дефицита у дефицит, опет на рачун цијелог свијета.
А онда неко дође овдје, у Насеобину, на импровизовану бину, и каже да је Сејдић Финци услов за еуроатлантске интеграције.
Шта је тамо био услов. Маму Му Јебем.