недеља, 08. март 2009.

REPUBLIKA SRPSKA
TREBA SVOJU BANKU

Progresivni demokrati, usrani strani poluidioti i klasični lopovi izveli su operaciju Privatizacije Bankarskog Sektora u Republici Srpskoj.
Privatizacija Bankarskog Sektora se u našem narodu zove rasprodaja ćaćevine.
Mladen Ivanić i njegov Pedepe, raspredali su banke, što za euro što za dva, i to kakve banke. Tri banke koje bi i jačoj privredi finansijski značile kao nuklearka u energetskom smislu nekom selu. Kasnije, oni koji su ih kupili budzašto, preprodali su basnoslovno i zaradili velike pare.
Jedna od te tri banke bila je Razvojna, nasljednik bivše Službe društvenog knjigovodstva u kojoj su svi subjekti imali račune i najveći dio njih je ostao komitent kada je SDK prerasla u komercijalnu banku. To znači da je već postojala direktna veza sa ekonomskim krvotokom. Samo budala može da proda takvu banku. Slovenci, koji su kasnije, od engleskog fudbalskog srpskog lopova kupili Razvojnu banku, nisu prodali svoju veliku banku, koja je opljačkala stare devizne štediše, nego su je samo nazvali Nova lublanska. Nisu prodali ni mariborsku banku. Zašto Srbi uvijek ispadnu budale? Ili, da konkretizujem: zašto progresivni demokrati uvijek ispadnu budale?
Druga od te tri banke, bila je Banjalučka banka, dio nekadašnjeg socijalističkog sistema Privredne banke Sarajevo. Ona je, kao investiciona banka, imala ulaganja, kredite, u skoro svim privrednim subjektima koji su bili kostur industrije. Imala je i mnogo depozita koje je ostvarila tokom rata i poslijeratnog esdeesovog amaterskog tretmana privrede. Prodati takvu banku, značilo je upropastiti i ono što je moglo ostati zdravo u industriji.
Danas taj isti Mladen Ivanić, progresivni demokrat, predlaže aranžman sa MMF-om. Međunarodni monetarni fond je jedna od institucija koje su finansijski upropastile svijet a djelovale su pod američkom politikom koja je finansijski upropastila Ameriku a opljačkala sve ostale. MMF zna samo za fiskalnu i monetarnu presu što siromašne čini ovisnim o zaduženju i trajno nesposobnim da se nosi sa bilo kakvom konkurencijom.
Danas, kada G-20 govori o potrebi državne regulative, kontrole čak i hedžfondova i rejting agencija a ne samo centralnih banaka, jasno je da država stupa na scenu sa koje su je istisnuli neobuzdani profitni liberali i koji su doveli do toga da američki nacionalni dug iznosi devet biliona dolara i do toga da se sve to, i sva finansijska i industrijska katastrofa, može pokrpiti samo s vana. Jedina dobit će biti što će američkom privredom i finansijama vladati Kinezi i ostali. Dakle nije više kletva: Dabogda ti jedno jutro crnac iz NATO-pakta pišao pod prozorom, nego: Dabogda ti jedno jutro Kinez kupio akcije.
Republika Srpska ne može uticati na globane tokove. Može samo na svoje. Ali ne na način demokratskog progresa. Sada treba razmišljati o formiranju klasične „državne“ banke koja će se jakom kontrolom držati u okvirima sigurnog poslovanja. Inostrane banke koje sada djeluju u Republici Srpskoj, samo iznose profit, kao i Birač, a podložne su krizi koja ih može pokositi ili njihovo poslovanje svesti na minimum.
A za prodaju uvijek ima vremena.