ОЈ ВУЧИЋУ,

ЛЕПО ЛИЦЕ,

ОКАНИ СЕ

СРЕБРЕНИЦЕ

(Добро је док Ти певам)

Рат Србије и Хрватске око Границе и Избјеглица и Вучићево форсирање Сребренице, што укључује Бакиров шах.ба и шетњу Мрском Кнез Михајловом, те Вучићево бацање пара у Сребреницу, може да буде најава нове опасне судбине за Србе, Српску и Србију.

Јер би то могло да значи да је Србија одвојена од ЕУ, од Хрватске, од Хришћанства, и забачена у смрдљивији дио Балкана за који не треба да наводим катастар и спецификацију.

У том дијелу Балкана, Главна је Турска.

Чак и ако Русија преотме ту територијицу од Нато Пакта.

А да би Турска била главна и играла потребну улогу, за коју не мора до краја ни да зна реплике и кретње по позорници, Три С, Срби, Српска и Србија, морају мање или више да се подреде Босни. Сарају.

Арапска Браћа су већ ту.

Још да почнемо да наручујемо у дрвету изрезбарена слова арапског писма, за дневно печатаније.

Ну. Мало сам прелетио. Ал Џезвира је већ ту.

Доиста је симптоматична та Вучићева трилогијска представа Сарајево Сребреница Београд.

Знајући његов опсег дјеловања и спектар политичких боја у том патетичном, јапајашком и изајничком политичком ријалитију, то је неоспорно Пријатељски Аранжман. Неко од његових Пријатеља по Европи и Белом Свету, сугерисао му је такво понашање. Макса Вебера искључујем.

По понашању Додика, у дужем времену, анализа свјетлосног спектра открива да им Пријатељи нису никако исти.

А по понашању Бакирли Сараја, јасно је да су у цијелој сторији Сарајевски Бошњаци најприсиљенији на тај аранжман. Званично Сарајево, са лидерима доњег средњег нивоа, као и онај Вигемаркер, и слични бриселски дрипци, бацају салве одушевљења сарадњом у региону. Сарајли Бакир, пак, држи се приморано и уздржано.

Шта треба да ради Тројка С у таквој ситуацији.

Треба да учини све да је не одвоје од Хришћанства.

А Хришћанство је и Ватикан и Москва.

Процес који се одвија, све говори, има Одвајање за циљ. 

Тада би се Србија, и Срби, дефинтивно ослалбили и готово поништили, што је и био циљ Распада СФРЈ. И што је циљ постедејтонске демонтаже и девијаже Споразума који је паметним Србима и Хрватима омогућио практичну подјелу БиХ, кроз конфедерацију на једној и специјалне пралалелне везе на другој страни. А све без кршења међународног споразума.

Али. Пичке су се показале као пичке. По милионити пут на Балкану.

Чињеница да на попису земаља које нису признале Косово нема Ватикана, значајнија је од признања које су одмах истресле САД. Иако Ватикан није ништа у државном, територијалном и оружном смислу. Истовремено, знакодобно је да је Турска прва земља која је признала Косово.

Србија треба да ту чињеницу погледа из свих углова.

Ватикан сигурно гледа даље и види више.

Против нечег се Ватикан бори.

Србија би требала, као држава, да тихо потиче Хришћански Интрадијалог. А не да преко Патријарха мири крушке и јабуке, Издајнике и Криминалце у Српској. Јер и та помирба иде на воду Бакирли Сарају и одвајању Србије од Хришћанске Европе.

Србија треба да се окрене Хришћанској Европи, што није исто што и ЕУ. И Хришћанској Русији.

И да ту своју политику, онда, уновчава, и од Турске и од Класичног Запада, у који спада и Прекоокеанска Неман.

При томе не треба зазирати од неке бошњачке државице на Балкану, Сарајева. Која би де факто настајала све већим одвајањем Републике Српске. Што никако не укључује припајање Србији.

Таква државица већ постоји око Бонд Стила, дијелом у Македонији. У Санџаку. Нехришћанске Територијалне Заједнице.

Нуспродукт свакако би био и одвајање Хрвата о Сарајева. Што Хришћанству иде на руку.

Овдје у Сарају, пак, таква државица би имала великих проблема са оријентацијом и унутрашњом Сиротињом Рајом. Муслмански живаљ неће, дугорочно, прихватити радикализацију Ислама и реалног живота. Људи добро знају да им је то у Ратовима Распада донијело страдања, изолацију и Нинанебуниназемљи позицију. Тај отпор ће кадтад ослабити званично државничко Сарајево што ће Тројки С ићи укорист.

Дабоме да говорим о периоду који надживљава Вучића и сличне аматере.

И дабоме, да он, и они, из своје властољубне и свогалепоглица позиције то не могу да перципирају.

Неко ће морати. Док је вријеме.