субота, 06. јун 2015.

МИЛИВОЈЕ БОКИЋ,
ТВОРАЦ


Како сам упознао Миливоја Бокића, мостарског скулптора логорског заточеника фалсификованих усташа, европског излагача, требињског и билећког споменионика.
Тако што сам видио, у Требињу, здање, које је дошло из других свјетова, из фантазијске архитектуре, из ослобођене измисли и из главе сањара.
Питао сам Ко је то.
Рекли су ми Миливоје Бокић.
И сиђем код њега, на ријеку, под Скулптурално Здање.
Попијемо три лозе.
Добар си чојек, не бави се политиком.
Ја од тога живим. Живи од умјетности. Мало сам закаснио.
Онда сам гледао, у десетине наврата, чудеса из камена и дрвета.
Миливоје је спојио те двије ријечи природе, у једно. У своје снове из руке, главе и ока.
Излагао у Њемачкој.
Неки добри људи из те Европе, спасили су га усташког логора и одвезли му дјела изван ратовишта.
Онда се вратио, у Требиње, и више од петнаест година зидао своје Здање.
Сада је то слика Требиња. Нешто као Леотар. Као стари мост. Као Дучићева Црква. Као Платани.
Умјетничка Галерија Бокић институција је Републике. Такве нема нигдје. И нико је нема.
Као што нема облика које чини Миливоје. Отимајући од Природе право на облик.
Отимајући од Херцеговине, дјелиће њених њедара и показујући их нама.
Да нас чара, очара и зачара.
На отварању пјевала Јадранка Јовановић.

А званично је Галерију Бокић отворио Владика Григорије, говорећи своју Даровну Пјесму.

Љета ће двадесет скоро
Овдје над водом гради се споро
Не зида него се твори
Гледам је
Као да говори –
Овдје ћу бити
Задуго нећу проћи
Од пролазности нема страха
Кад љубав нешто твори –
Пуно је Божијег даха

Саливена од камена
У свјетлости што на длан стане
Скида ми бреме с рамена
Смијеши се свијетлећ из мрака
Док у даљини назирем чаробњака
Који је сазида
И који длијетом себи и другима ране вида
Видим му руке од алатки начињене
Тијело рањено од логора и прогона
Лице мирно чело замишљено
Шта бих му могао рећи
Запитах се у себи тада –
Још једно твоје дјело
Изустих
Обликовао си дрво и камен већма смјело
И док Требишњица нечујно и брзо
Доноси сјећања од Неретве и Мостара
Радосна и тужна ваја се прича стара
Ал нова је галерија ко Божија зиданица
Чуј – шапће ми – нема граница
Умјетник је најсличнији Творцу
Уживај вајаре у своме дворцу

Умјетник је најсличнији Творцу
Уживај вајаре у своме дворцу.

А онда му је, Миливоју Бокићу, мом другу, Јадранка отпјевала Многаја љета.