четвртак, 04. јун 2015.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ
И ДУША
РАТНИКА
роман


11.
А онда је почео да пуца. Мада су рафали по камионима и експлозије већ престали.
Држао је Калашњиков смртнички укочено, скоро утиснутог у гуму предњег точка, а прст на обарачу му је побијелио и помодрио.
Није ни примијетио да је истрошио цијели оквир метака.
Само још неколико војника је пуцало на ту лијеву страну пута, у дуги низ шумарака и шипражја иза којих су се настављале шуме храстова.
А онда је и то утихнуло, пошто нико није знао одакле се пуцало и шта треба да се гађа.
Тишина је пала на колону. Само се чуло пуцање лимова и гума на камионима који су горили.
А са тишином, кренула је и киша. Као да су у неком пару. Или као да су близнакиње.
Како увијек заједно иду тишине и кише. Чак и кад ударају по цријепу, док сам под кровом, на тавану, капи су нечујне.
Доброчојека су из тих тренутака тргнули јауци рањених који су се чули низ цијелу тужну колону. Неко је звао у помоћ а неко је само јечао. Није се чула никаква команда ни наредба.
Из кабине, изнад њега, која се у том прелому камиона скоро фаровима наслонила о земљу, нису долазили ни звуцу ни знаци да има неког живог.
Устајте људи, морамо помоћ рањенима. Устајте људи.
Доброчојек је почео да командује и први устао.
Прво да вадимо ове из камиона који горе.
Ишао је од камиона до камиона.
Устајте људи. Морамо нешто чинит.
Окренуо је оквире и пун уложио у Калашњиков, па га закочио.
Војници су устајали као у бунилу. Киша је већ приближила небо и земљу.
По двојица за сваки камион. Треба брзо, ова два горе ко луди. Извлачите и мртве и рањене, изгориће тјелеса.
Доброчојек је ускочио у онај свој осакаћени камион и тресао једног по једног војника, осим оне двојицу која су одмах погинули.
Јавио се да је жив онај који је сједио насупрот њему. Дрмао је остале. Нико жив. Онај који је сједио задњи у десном реду, добио је она три метка која су прошла крај Добрице, кроз цераду. Светри у главу.
Сачекај, људино, сачекај.
Искочио је и отворио задњу вратницу. Два мртваца су одмах испала. Повукао је и остале. Онда је ушао по рањеника. Већ је под остатком цераде било загушљиво а и врелина се ширила од гуме која је била у пламену.
Држи се мени оковрата, ја ћу напријед, да те вучем.
Отворио је нечије торбе и извадио шаторска крила, простро једно на ливаду, даље од камиона који је горио и рањеника одвукао на њега а једним га покрио.
Људино лези и ћути, доће неко, не знам шта ти је, нисам љекар.
Мртве је само одвукао на траву и трудио се да их сложи, као да спавају.
У сљедећем камиону су остала два рањеника која су јаукала а остали се разбјежали и полијегали по ливади. Када је завирио унутра, видио је да му треба помоћ око изношења.
Устајте, кру му јебем, устјте вас тројица. Брзо. Један са мном у камион.
Оћул умријет. Недајте, браћо, да умрем.
Нећеш умријет, само да те изнесемо.
Војнику је рафал прошао кроз стомак и само што га није пресјекао. Цријева су се још пушила.
Подбацили су шаторско под њега и умотали да га лакше дигну са пода.
Не бој се, не бој се.
И њега су положили крај оног из првог камиона.
Доброчојек је схватио да нико неће доћи. Нико и не зна шта се догодило. Везисте нису имали са собом. Као ни санитет.
Идемо у рат ко гладан срат. Мајку им јебем.
Имал возача, окрећите два задња камиона. Ускочите унутра, ти се подови могу поравнати. Да убацимо рањене и да се возе преко Саве, у прву болницу. Окрећи камионе.
Војници су слушали. Нико није ни знао ко треба да командује. Добри је схатио да је командујући капетан одавно мртав у кабини његовог камиона.

Убацујте, убацујте, вадите из оног запаљеног камиона, мртве ћемо послије. Један треба са мном. Имам двојицу мртвих у првој кабини.