недеља, 17. мај 2015.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ
И ДУША
РАТНИКА
 роман
1.
Рат је једна велика најезда страшињака, страшњика и страшеника.
И тугоморна поворка Страхова.
Свако ће, на овим просторима, да каже да се у Рат не иде са страхом и бојазни. Овдје су Живот и животи навикнути на Рат. Рат је међуживот. Он је позорница на којој завјеса никада не пада. Само се мијењају глумци. У Црном и Бијелом. У Крвом и Мртвом. У Кривом и Правом.
Ни прије Рата, ни послије Ратова, нема Страха ни Страхова.
Ратова, јер се Рат увијек изроди и растићи у више њих па се свакипут догађа да се мобилише са једном капом а врати са другом, оде за једну државу а главу да, или прса за одликовања, за другу.
Кукњаве има. Али и она је, овдје, више обичајна.
Тако је у Рат, деведесетпрве, у том тешком и несретном двадесетом вијеку, отишао Доброчојек.
Отишао је тихо. Нико за њим није плакао. Нико није клетве викао.
Није ни имао бројне родбине. Много њих, пријашњих, изгинуло је у оном Рату, четрдесетпрве. На разним странама. Садашњи род, што га је било, раздаљио се некако, отуђио. Нису се пуно својали. Па је највећи дио њих само мирно закључио Узело и Доброчојека.
Отишао је као да иде неком на копање, у зајам. Па, ако се не врати вечерас, заноћио је, да и сутра ради.
Доброчојек није никако и ничим био за Рат.
Какво му је име било, такав је и он био.
Скоро нико у селу није знао како се Доброчојек заиста зове. А и ако би погађали, рекли би Драго, Драган, Милко, Милан. Нико не би поменуо Симеуна.
Јесте служио војску. Али је и тамо био као и у селу и у животу. Тих, радљив. Све је стизао, нигдје није брзао, никад нје каснио а никад није оставио неурађено.
Не зна се ко је и када Симеуна назвао Доброчојек.
Али, и у школи су га тако звали. Иако је био још дјечак. Вјероватно зато што се својим тишком и озбиљношћу, одвајао од других, разиграних, веселих и неукротљивих мушкарчића.

Од њега су неуколијенчивије биле и многе цурице и дјевојчурци.