ПРЕТПОСЉЕДЊА
ГРОБНИЦА
ЗА
СРПСКИ
НАРОД
Може се
сваког једанаестог у мјесецу обиљежавати Геноцид у Сребреници, може се говорити
о паду Берлинског Зида који је својом свјетлошћу срушио мрачни Сфрј Комунизам,
може се озрачје зрачити тисућљетним тежњама ка Неовисности, може се распредати
о лажним свјетлима еуроатланстских интеграција, али се прикрити основна
чињеница не може.
Циљ распада
Југославије било је потискивање, на Исток, Срба, Славенства и Православља. Као
први корак ка његовом овдашњем истребљењу.
То је свуда
и остварено. Осим у Републици Српској.
У склопу
тих циљева су републике и покрајине у Сфрј проглашене, одмах на почетку,
државама а границе маркетиншког Авноја као неповредиве. У том склопу је проглашена
Шаховница на Дрини. У том склопу је Алија узвикнуо да ће за БиХ жртвовати мир
јер је неко, не он, он је био довољно глуп, знао да ће у тој жртви настрадати
Срби.
Муслимански
политички, вјерски и криминални врх није схватио Склоп Циљева Збигњева.
Мислио је
да је циљ свега да и они, муслимани, постану нација, истовремено кад добију и
националну државу. Њихов ПВК Врх у склопу тих циљева, ангажовао је и
муџахедински анархизам и радикализам, и тако на добре људе муслимане, Овдје,
навукао вишедеценијску биједу дивљаштва и главосјечштва.
Они,
муслимани, Бошњаци, и данас трпе посљедице тог несхватања а учествовања.
Они се и
данас боре за БиХ, унитарну, бошњачку, босанску. И против Срба и Српске. И не
схватају да им се прва борба не признаје. Већ само друга, ако могу да нашкоде.
Јасно је да
је Република Српска, и Српски Народ у њој, остао на овом подручју историјском
случајношћу. Било је и понеке намјере.
Јер. Преко постојеће
Републике Српске, лако се уцјењује и Србија. И игра Игра с њом и о њој.
То је мало
ко схватио. И у Београду. И на Палама. И у Бањалуци.
Сад је
постало скоро прекасно.
Политика
која је креирана Савезу За Промјене у Републици Српској, у коју се он укључује
и проводи је, мада им, по дневним политичким потезима, још увијек није јасно
шта треба да раде и која је њихова корист од тога, дио је дугорочног склопа
циљева против Српства и Првославља.
Суштинском елиминацијом,
испражњивањем, Републике Српске, увођењем БиХ у једносмјерну улицу бриселских и
натоовских интеграција, свођењем Дејтона на тај еуроатлантски циљ и праксу,
обавиће се добар дио посла Елиминације Срба.
За неколико
деценија, Срби Овдје могу доћи у политичку и националну ситуацију познату као
Север Косова. У географски појам Енклава.
Дневнополитички
изгледа смијешно да Бошњак из Републике Српске представља негдје, у Заједничким
Органима, Републику Српску. Док у Федерацији не могу да их скупе 17.
Седамнаест.
Стратешки,
то је шаловање Претпосљедње Гробнице за Српски Народ.
Посљедња је
предвиђена да се зове Србија.
Стога је
толико неразумљиво оно што ради Есенесде у тим заједничким институцијама, које
Гробљаници воле да зову Државним. Стога је толико неразумљиво обичној јавности
шта раде Сазаповци у Сарајеву. Неразумљиво им оно што виде. А неразумљиво им и
колико још не виде. Шта се иза Хасе ваља.
Стога се
потези Есенесдеа желе банализовати жељама за блокадом, љутњом што нису дио
власти, губљењем важности, личним амбицијама.
Практични појединачни
а издвојени потези могу се тумачити и овако и онако. Коцнепт, пак, кад се
погледа, јасно је да се ради о борби да се одупре тежњама да се Република
Српска измјести у Сарајево. Тенденцијама да Сарајево одређује и бира њене
представнике и сараднике Сарајева, да Сарај креира политику а да се Срби
уклапају као добри колаборационисти, прагматичари и компромисери.
У градњи
Претпосљедње Српске Гробнице, Београд не може много одмоћи али може много
помоћи.
И то ће
бити једна од најтежих дугорочних битака за Гавриловце у Српској.
Рат између
два фронта.
Ако у Србији,
убрзо а дугорочно, не препукне на стратешку националну трајекторију.
