2453.
ГАВРИЛО
И МИЛУНКА
 

Кад видим Хићу како славодобитно стоји изнад  Принципове плоче на којој пише да он навијести слободу, на Видовдан 1914., дође ми да му се, том гнусном одљуду Гитљеру, најебем мртве мамице, у трулу сису, у ладном гробу.

Иако могу да будем планетарно и ванвременски добар, и да кажем да ниједно убиство није потребно, морам да кажем да је суштина биологије, егзистенције и цивилизације само у једној чињеници. Док постоји Жива Глава увијек ће постојати и Мртва Глава.

Осим тога. Који ћеш курац у Сарајеву на Видовдан.

Ну. Јебеш Гитљера. Он и његови су кривци за два свјетска рата. Нису то само два велика рата. То су двије монструозне клаонице.

Јасно је да је Њемачка кривац за те двије клаонице. Нису то само били ратови против Србије, или против Славена, или за побједу њемачке расе изнад свих. Још мање су они узроковани Принциповим Атентатом или 27. мартом, што се Срба и Србије тиче, односно Краљевине.

То су били ратови за Истребљење.

Сада се, неким распоредом планета, догодило да се истовремено говори о Гаврилу Принципу и Милунки Савић.

И док фашистичке заоставштине санџачког и провинцијског распореда покушавају да затру икакву свјетлост на имену Гавриловом, да га американизују проглашавајући га терористом, и док млађе генерације, и они који су то били у Социјалистичком Самоуправљању, и не знају ко је Милунка Савић, дотле се ми боримо против неких бјелосвјетских вјетрењача, против којих се битка никада неће моћи да добије.

Томислав Николић, на сахрани Милункиној у Алеји Великана, каже да је Милунка Савић била безначајна за комунистичку Југлославију, јер није била југословенка и југословенски партизан. Па су је зато затурли. Несесер.

Милунка Савић била је дјевојка која се претварала у мушко да би са српском војском ратовала, и била рањавана, у Првом Свјетском Рату. Открили су је кад је рањена у груди.

Гаврило и Милунка су концентрисани докази велике људске моћи, храбрости, боривости и надвремености. Најмање су у томе били Срби.

Све те категорије, у њиховом случају, далеко надмашују оно што ми дневно, уторком и сриједом, подразумијевамо под тим. Мало је рећи Храброст за Гаврилов Атентат. Или за Милункине походе по албанијама србијанске пропасти и нестајања.

Пун је свијет таквих, не само српски. Пуна историја, осим код надмоћних, крволочних и златожељних. И геогладних.

Шта су, дакле, Срби учинили да славе Гаврила и Милунку. Јебеш сарајевски Есесфес, који је полетио да сарађује са односиоцима плоче Вођи Рајха. Јебеш Николићеве партизане и југословенске комунисте.

Ништа. Као што је и уобичајено. За посљедице не чини ништа осим што ћеш, епски, митомански, тражити кривца у свему около и у другима.

Како се није појавио неки србијански Мудоња па рекао Другу Тити да се у Београду, напримјер, подигну споменици Гаврилу и Милунки. Кад си могао оженити Српкињу, ПТМ, можеш дозволити и споменике.

Не. Таквог нема. Да не бу разљутили загорског металца и каплара. Да не разљуте муслимане у Сарају, да нас Међународна Заједница не погледала попријеко.

И данас. И данас. Па зато, Николић, подсвјесно, окривљује магле, сутоне и сумраке.

Није питање шта ће неко учинити против Гаврила и Милунке. Јасно је да ће учинити све. Питање је шта ће учинити они којима су припадали.

Јер њихова храброст не припада само Србима и Србији.

То је био претприродни, предцивилизацијски крик за Слободом која нас је све створила.

Само су се, многи, током историје и токова ситне користи, одрекли, погазили је и заборавили.

Изгубили из вида да је ситница за Слободу убити једног Фердинанда. Као што је другима ситница да због узимања туђе слободе, организју Двије Планетарне Клаонице.