2441.
МУДРОМУДИ,
ЕКОНОМСКИ
ОПОРАВАК И
СВИЈЕСТ ДА ДРЖАВА
ТРЕБА ДА МИ ОБЕЗБИЈЕДИ
ПОСАО, КРЕДИТ, МЕЧКУ,
ПИЧКУ И ЗНАЧКУ

Не волим познате свјетске економисте.

Док сам ја читао Капитал, они су неолибералисали, добијали нобелове награде и, коначно, упропастили свијет, зарад користи својим божанствима, финансијашима.

У такве спада и Сакс.

Мада, понекад, знају да кажу и неку стојну.

Тако је Џефри рекао оно од чега сви бјеже као Ђаво Од Крста. Потенцијали Србије су пољопривреда, прерада хране, нешто рудног богатства, ИТ индустрија и туризам.

Бјеже, јер деценијама се њива, крава и крмача, држе само као резерве државном послу, као послеподневно ангажовање за националну и свјетску економију.

Зато, кад, од Београда, кренеш аутопутем на Југ, залазиш у све већу Необрађену Пустињу. Друмови су пожељели турака ал су њиве пожељеле момака.

Пошто је србијанска свест иста као и српскијанска свијест, као и хрваћанска, као и социјалистчка самоуправна уопште, иста Саксова констатација важи и за Српску. Уз благу елиминацију Итеа.

Овдје, а и тамо, Држава мора да почне промјену свијести. То је први предуслов напретка економије, изласка из кризе, утемељења суверености, припреме за Самосталност.

Сваки поједнац и данас мисли да Држава мора да му обезбиједи Посао, Кредит, Мечку, Пичку и Значку.

На то нас је навикао Тито.

А ми смо се сами навикнули на Мито.

Ту свијест подржавају и накурњачки медији и ускурњачки страни фактори, свако из својих побуда и свог неука. Медијска опозиција власти диже Државу и Власт до неслућених висина јер је чини одговорном и зато што крава неће да једе сијено пуно коњогриза. А Странци Усранци непрестаним форсирањем синтагме да власт мора да ради за добробит грађана. Грађани то, онда, преводе у оних Пет Звјездица из наслова.

Форсирање индустријализације, за коју више нема услова, не само код нас, него ни у европским дијагоналама, као што је прошло вријеме Заједнице за угаљ и челик, тако је прошло вријеме индустријализације и реиндустријализације, само је продужетак те Дајдржављанске Свијести. Дај Државо.

Дабоме. Гдјегод се може удјенути нека фабрика са ледине, треба је прихватити. Онима који раде, треба државна помоћ.

Али. Држава и Власт морају све учинити да се, овдје у Српској, искористе затравине, бујадишта, шикаришта и зечија јебалишта. Огроман распон пољопривреде, од земљорадње, ситног и крупног, масовног, сточарства, ниског и високог воћарства, пчеларства, виноградарства и слично, омогућава ангажовање свог радно способног живља.

Људи имају од чега да живе. Али их се, мјерама, на то мора натјерати.

У свијести се мора промијенити предоџба о граду као рају. Мора се прихватати и наметати филозофија живота у граду а рада на селу. Мора се промијенити филозофија Руралног Развоја, јер је и она Дајдржављанска, социјалистичка, и наметнути филозофија Економског Села.

Тако ће се најбоље спојити земља, нога, нација и држава. Што је предуслов опстанка сваког колективитета.