ZAKON
O DRŽAVNOJ POMOĆI
ILI POMOĆI DRŽAVI
Republika Srpska ne treba da prihvati Zakon o državnoj pomoći. Ne samo zbog toga što je to prenos nadležnosti, niti zbog toga što se tu pominje i podržava država.
Taj zakon je ispao iz vremenskog kolosijeka i jedan je od krajstaničnih otpadaka procesa ujedinjavanja Evrope koje više nema i koje se, ujedinjavanje, nije pokazalo čvrstim pred novim ekonomskim kataklizmama koje dolaze iz Svijeta Bivših Indijanaca.
Zakon o državnoj pomoći, serviran Bosni i Hercegovini kao neka stepenica u pridruživanju i statusu, birokratizovani znak da se ekonomski život ne može urediti i usaglasiti u briselskim kancelarijama, preferira Čisto Tržište i Goli Liberalizam. Država ne smije ništa učiniti što bi poremetilo regulaciju tržišta.
Umeđuvremenu, tržište je propalo a neke tržišne kule održava država najogoljenijim intervencionizmom. Ono što je uradila Amerika sa hiljadu milijardi suve love za svoje banke, to nije uradila ni najgora etatistička diktatura ikada u istoriji. Ovo što sada rade Francuska i Njemačka, takođe je najdržavniji intervencionizam koji ne samo da uređuje ekonomske tokove nego i ponovo uvodi, ovaj put na Zapad, nekadašnju istočnoevropsku teoriju i praksu Ograničenog suvereniteta.
Pošto u BiH ne postoji jedinstven politički, ustavni, teritorijalni i ekonomski prostor, Republika Srpska ne smije toj Nepostojećoj Državi prepustiti odlučivanje o Državnoj pomoći. Jer kako je danas zakon predvidio da se država ne miješa u tržište, tako može sutra biti promijenjen i predvidjeti da se Država miješa. A to znači kraj dejtonskog suvereniteta i samostalnosti Republike Srpske.
Njemačka i Francuska ne samo da državno odlučuju o intervrencionizmu oko Eura, Eurozone i Disiplinovanju Grčke, nego ujedinjuju svoje vojne brodogradnje. Šta je to ako nije udar na tržište. Dok se, istovremeno, Hrvatskoj zabranjuje da pomogne svojim malim brodogradilištima. Njemačka, pri tome, odvaja pet mlrd eura za svoju brodogradnju jer u toj industriji, koja zapošljava samo 16.500 radnika, saučestvuju i mnoge druge grane industrije. Šta je to nego intervencionizam koji ruši tržišnu samoregulaciju.
Republika Srpska mora biti spremna za slučaj da se uđe u EU u nekom razumnom roku u kome ona neće propasti pod udarom raznih Grčkih virusa. Ili za slučaj da se dobije status kandidata. Svi hrvatski ozbiljni ekonomisti, i iznutra i izvana, prognoziraju teške dane unijske sudbine Hrvatske. Željko Ivančević, lobist iz Brisela, napisao je knjigu o tome. On otvoreno kaže da hrvatske biznismene čeka borba za opstanak. Ali ovaj put ne samo na hrvatskom nego i na unijskom tržištu. Misli li neko da će, sutra, kad uđemo, neko iz Sarajeva spašavati ekonomiju Repubkike Srpske.
Slavoj Žižek, estradni hit-filozof govori o tome da je brak između kapitalizma i demokratije gotov. Kapitalizam je mrtav, skraćujem njegovu elaboraciju. Nalazimo se, kaže Žižek na dvostranosti: ili anglosaksonski neoliberalizam ili kinesko-singapurski kapitalizam s azijskim vrijedostima. Ako ništa ne poduzmemo, kaže on, a nećemo, kažem ja, čeka nas novi tip autoritarnog društva.
O tome i ja govorim. Čeka nas vijek koji će se u praksi označiti kao Uvod u Autoritarnu državu.
Državu ne treba dati Bosni i Hercegovini jer ona to ne umije i ne može da bude.
Država pripada naciji. Ako to baš nije bilo očigledno u istoriji, u ovom vijeku će biti.
O DRŽAVNOJ POMOĆI
ILI POMOĆI DRŽAVI
Republika Srpska ne treba da prihvati Zakon o državnoj pomoći. Ne samo zbog toga što je to prenos nadležnosti, niti zbog toga što se tu pominje i podržava država.
Taj zakon je ispao iz vremenskog kolosijeka i jedan je od krajstaničnih otpadaka procesa ujedinjavanja Evrope koje više nema i koje se, ujedinjavanje, nije pokazalo čvrstim pred novim ekonomskim kataklizmama koje dolaze iz Svijeta Bivših Indijanaca.
Zakon o državnoj pomoći, serviran Bosni i Hercegovini kao neka stepenica u pridruživanju i statusu, birokratizovani znak da se ekonomski život ne može urediti i usaglasiti u briselskim kancelarijama, preferira Čisto Tržište i Goli Liberalizam. Država ne smije ništa učiniti što bi poremetilo regulaciju tržišta.
Umeđuvremenu, tržište je propalo a neke tržišne kule održava država najogoljenijim intervencionizmom. Ono što je uradila Amerika sa hiljadu milijardi suve love za svoje banke, to nije uradila ni najgora etatistička diktatura ikada u istoriji. Ovo što sada rade Francuska i Njemačka, takođe je najdržavniji intervencionizam koji ne samo da uređuje ekonomske tokove nego i ponovo uvodi, ovaj put na Zapad, nekadašnju istočnoevropsku teoriju i praksu Ograničenog suvereniteta.
Pošto u BiH ne postoji jedinstven politički, ustavni, teritorijalni i ekonomski prostor, Republika Srpska ne smije toj Nepostojećoj Državi prepustiti odlučivanje o Državnoj pomoći. Jer kako je danas zakon predvidio da se država ne miješa u tržište, tako može sutra biti promijenjen i predvidjeti da se Država miješa. A to znači kraj dejtonskog suvereniteta i samostalnosti Republike Srpske.
Njemačka i Francuska ne samo da državno odlučuju o intervrencionizmu oko Eura, Eurozone i Disiplinovanju Grčke, nego ujedinjuju svoje vojne brodogradnje. Šta je to ako nije udar na tržište. Dok se, istovremeno, Hrvatskoj zabranjuje da pomogne svojim malim brodogradilištima. Njemačka, pri tome, odvaja pet mlrd eura za svoju brodogradnju jer u toj industriji, koja zapošljava samo 16.500 radnika, saučestvuju i mnoge druge grane industrije. Šta je to nego intervencionizam koji ruši tržišnu samoregulaciju.
Republika Srpska mora biti spremna za slučaj da se uđe u EU u nekom razumnom roku u kome ona neće propasti pod udarom raznih Grčkih virusa. Ili za slučaj da se dobije status kandidata. Svi hrvatski ozbiljni ekonomisti, i iznutra i izvana, prognoziraju teške dane unijske sudbine Hrvatske. Željko Ivančević, lobist iz Brisela, napisao je knjigu o tome. On otvoreno kaže da hrvatske biznismene čeka borba za opstanak. Ali ovaj put ne samo na hrvatskom nego i na unijskom tržištu. Misli li neko da će, sutra, kad uđemo, neko iz Sarajeva spašavati ekonomiju Repubkike Srpske.
Slavoj Žižek, estradni hit-filozof govori o tome da je brak između kapitalizma i demokratije gotov. Kapitalizam je mrtav, skraćujem njegovu elaboraciju. Nalazimo se, kaže Žižek na dvostranosti: ili anglosaksonski neoliberalizam ili kinesko-singapurski kapitalizam s azijskim vrijedostima. Ako ništa ne poduzmemo, kaže on, a nećemo, kažem ja, čeka nas novi tip autoritarnog društva.
O tome i ja govorim. Čeka nas vijek koji će se u praksi označiti kao Uvod u Autoritarnu državu.
Državu ne treba dati Bosni i Hercegovini jer ona to ne umije i ne može da bude.
Država pripada naciji. Ako to baš nije bilo očigledno u istoriji, u ovom vijeku će biti.
