ORUŽANE NASLAGE
U pauzi između dvije sjednice Predsjedništva BiH, Cikotić smuvao 11,5, jedanaest i po, tona eksploziva. Nestalo. Nema nigdje. Kao ni zločina u Bugojnu. Kao nepostojeće kuglice pod kutijicama šibica na Komunističkoj Željezničkoj Stanici Novo Sarajevo, 23. novembra 1977. Zipa, rijamu.
Šteta. Ne za eksploziv. Šteta za Cikotića. Onako se uobuče, ugladi, baci švarcenfarben. Pljunuti Al Kapone, Al Cikone, ispod Rudine. A optužuju ga za tih zapišanih jedanaest i po tona eksploziva. Koji na tržištu ne vrijedi više od pet, šest hiljada maraka. Jer je već korišten. Bio u MES, minsko-eksplozivnim sredstvima, pa vađen. A čim je vađen, nema od njega ništa. Dobro, brat, bratu, od toliko eksploziva može da cikne više od šest hiljada kuća, bošnjačkih, sirotinja štedi na cementu, 4.500 hrvatskih, oni rade u Njemačkoj i furaju moderni dizajn, ili 3.000 srpskih. Srbi krkaju beton ko krmetinu. Četiri paklice po 200 grama na noseće stubove i jednu paklicu negdje unutra. Legne ko mlada prve noći.
E, tih nekoliko hiljada kuća je problem. Lakše je zamisliti put virusa internetom nego put tog eksploziva. Zna se samo da je trebao biti u Pretisu. U Pretisu koji je već imao nekoliko žutih kartona. I opet njima.
Tih 11,5 tona eksploziva u stvari su vrh ledenog brijega.
U Bosni, mimo Republike Srpske, jer Naša Država ima samo u Doboju neki pogon za dezajebanciju ratnih sredstava, stručno se kaže dekalibracija, vodi se pravi rat za šverc ratnih sredstava.
Taj Pretis, i drugi pretisi, nikad ne odgovore na sva pitanja o oružju koje kod njih uđe kao nepesperktivna imovina a izađe kao perspektivna crna lova.
Konkrentno. Od 1000 haubičkih granata mora ostati oko 13.000 kilograma mesinga. Nisam precizan jer je rat davno završio, u prošlom vijeku, a ja se stalno bavim Lagumdžijom pa sam malo zaboravio koliko je teška prazma mesingana čahura haubičkog metka, takorekući. Ima tu još materijala ali je mesing najubjedljiviji. Ko je, dakle, zapalio mesing. Besmisleno je više pitati za ekslozuiv. I tako nekoliko stotina puta.
Meni se čini da ih malo ispoliraju filcom i prodaju neznamkome. Na crno. Ko zna koliko je jadnika poginulo od te naše nepesperktivne imovine.
Kažu Cikotić treba da podnese ostavku. Ma, treba izračunati koliko puta mogu da mu se uvrnu muda a da se ne otkinu, onda uvrnuti pa ga objesiti iznad vječne vatre. S golo dupe dole.
A dok cvrči, ubrzano raditi na demilitarizaciji. Eksploziv nećemo nikad pronaći. Ako ovakve oružane snage, koje izgube dva, tri kamiona eksploziva na putu od Cikotića do Predsjedništva, uđu u NATO, nek im je bog na pomoći.
U pauzi između dvije sjednice Predsjedništva BiH, Cikotić smuvao 11,5, jedanaest i po, tona eksploziva. Nestalo. Nema nigdje. Kao ni zločina u Bugojnu. Kao nepostojeće kuglice pod kutijicama šibica na Komunističkoj Željezničkoj Stanici Novo Sarajevo, 23. novembra 1977. Zipa, rijamu.
Šteta. Ne za eksploziv. Šteta za Cikotića. Onako se uobuče, ugladi, baci švarcenfarben. Pljunuti Al Kapone, Al Cikone, ispod Rudine. A optužuju ga za tih zapišanih jedanaest i po tona eksploziva. Koji na tržištu ne vrijedi više od pet, šest hiljada maraka. Jer je već korišten. Bio u MES, minsko-eksplozivnim sredstvima, pa vađen. A čim je vađen, nema od njega ništa. Dobro, brat, bratu, od toliko eksploziva može da cikne više od šest hiljada kuća, bošnjačkih, sirotinja štedi na cementu, 4.500 hrvatskih, oni rade u Njemačkoj i furaju moderni dizajn, ili 3.000 srpskih. Srbi krkaju beton ko krmetinu. Četiri paklice po 200 grama na noseće stubove i jednu paklicu negdje unutra. Legne ko mlada prve noći.
E, tih nekoliko hiljada kuća je problem. Lakše je zamisliti put virusa internetom nego put tog eksploziva. Zna se samo da je trebao biti u Pretisu. U Pretisu koji je već imao nekoliko žutih kartona. I opet njima.
Tih 11,5 tona eksploziva u stvari su vrh ledenog brijega.
U Bosni, mimo Republike Srpske, jer Naša Država ima samo u Doboju neki pogon za dezajebanciju ratnih sredstava, stručno se kaže dekalibracija, vodi se pravi rat za šverc ratnih sredstava.
Taj Pretis, i drugi pretisi, nikad ne odgovore na sva pitanja o oružju koje kod njih uđe kao nepesperktivna imovina a izađe kao perspektivna crna lova.
Konkrentno. Od 1000 haubičkih granata mora ostati oko 13.000 kilograma mesinga. Nisam precizan jer je rat davno završio, u prošlom vijeku, a ja se stalno bavim Lagumdžijom pa sam malo zaboravio koliko je teška prazma mesingana čahura haubičkog metka, takorekući. Ima tu još materijala ali je mesing najubjedljiviji. Ko je, dakle, zapalio mesing. Besmisleno je više pitati za ekslozuiv. I tako nekoliko stotina puta.
Meni se čini da ih malo ispoliraju filcom i prodaju neznamkome. Na crno. Ko zna koliko je jadnika poginulo od te naše nepesperktivne imovine.
Kažu Cikotić treba da podnese ostavku. Ma, treba izračunati koliko puta mogu da mu se uvrnu muda a da se ne otkinu, onda uvrnuti pa ga objesiti iznad vječne vatre. S golo dupe dole.
A dok cvrči, ubrzano raditi na demilitarizaciji. Eksploziv nećemo nikad pronaći. Ako ovakve oružane snage, koje izgube dva, tri kamiona eksploziva na putu od Cikotića do Predsjedništva, uđu u NATO, nek im je bog na pomoći.
