СВЕ ВИШЕ

СТВАРАЛАЦА,

СВЕ МАЊЕ БОРАЦА

Наставља се офанзива Момчила Крајишника на историјско мјесто Створитеља Републике Српске.

То је исти онај стари Моман који није могао лако да поднесе сјену Радована Караџића и који је покушавао да заузме све позиције које су му биле доступне, док се Радован бавио фризуром, царевањем, Младићем, Тајфуном, разговорима са странцима, Милошевићем и другим ситницама.

Момчило Крајишник се први пут појавио у политичком животу на слави Радована Караџића, сједећи у углу, без иједне изговорене ријечи.

Послије је Биљана Плавишћ, крознос, упитала Радована, Ко ти је овај.

Остало је Историја.

Моман је одлучио да се више никада не врати у угао.

Ну.

Проблем је национални.

Та грабеж за улогу Стваралаца Републике Српске, није само политичка и карактерна болест једног човјека. Момчила Крајишника.

То је болест Српског Народа.

Како су тада, у рату, Момчило, Радован и Караџић, били одојени од Народа и Војске, тако се сада, у Додиковом Миру, Момчило одваја од Бораца.

Додуше, а поносан сам на то, он с Борцима никада ни био није.

Став Момчила Крајишника Ми смо створили Републику Српску а борци су је одбранили, невиђена је узурпација улоге која им је пала у шаке из најцрње несреће Српског Народа који је, тада, стајао пред својим новим Јасеновцем. Или пред изгоном, у најбољем случају, какав је приређен Србима из Хрватске.

Народ је, из страха и очаја пошао за Српском Демократском Странком.

Није Српска Демократска Странка ни ушла у народ. Није имала потребе. Све је добила на длану и у џепу.

О тој тези Момчила Крајишника, треба да проговоре историчари. Социолози. Политиколози. А и понеко из психијатријског рода војске. Осим Раше.

Није довољно објашњење да се Момчило Крајишник уживио у нову улогу, коју му је, и им је, додијелио Додик, играјући политичку игру против садашњег млитавог Есдееса.

Крајишникова теза је индикатор неотклоњивог тренда код Срба. Тренда Вођа и Вођства без покрића. Вођа одвојених од Народа. Вођа који не ватају Бога За Муда. Већ себе међуножно. Њима не треба Бог.

Они су створили Републику Српску.

Понижавајуће.

То исто прича Дачић. Само што су у тој причи Они Милошевић, он и Социјалистичка Партија.

Сутра ће то причати Вучић. Ја сам сачувао Србију.

Тај синдром Срба који не умију да породе Вођу, а кад се сам излеже, тојест кукавица га подметне, они не умију да га уколијенче, један је од узрока тако стрме историје низ коју Срби иду.

За Крајишникову тезу криви су и Борци Републике Српске. Својим слуганством и Есдеесу, и Есенесдеу и Политици уопште. И рихватањем друштвене олге Гета – запошљавање породица погинулих, станови за породице погинулих – све је то добро али је то типична ампутацја из друштва. Послије рата неки су се сјетили да формирају и Странку Бораца.

То је велика грешка. Борци треба да остану Борци. Чим уђеш у Политику, ушао си у туђи забран, гдје се игра по његовим правилима и гдје се заслуге изједначавају. И дневно, према потреби попишају и посеру.

Републику Српску су створили погинули и израњавани Борци Војске Републике Српске, убијани цивили и преживјели и једни и други.

А Моман и Радован, и многи са њима, изигравали су цареве, државнике и пајаце по Палама, Женевама и Канабету.

Да су Народ и Борци чекали да они нешто створе, отишли би у Пичку Матерну већ прве године.

Треба се само присјетити лутања, од САО до уједињења Републике Српске и Републике Српске Крајине.