ФК 132

ЗА ССП,

ПОГЛАВЉА

И ЧЛАНСТВО

У ЕУ

Нема земље на свијету која је ушла као Гологузан у било какве Интеграције а изашла као Рај. Или то, барем, постала.

Интеграције су савремени израз за окупацију, запосједање, анексију.

Некад сам мислио да је мој Дјед Милан највећи лажов на свијету. Нарочито је био талентован зими, кад се рано смркне. А нема Пинка, Хепија ни Ерер Ниша.

Дјед Милан је тесао прагове за Југословенске жељезнице. Растовина тешка. Али ФНРЈ није имала пара, каже Дјед, па сваком увече дају по праг да носи кући, за огрев. И Дјед Милан крене, низ планину, по смрзопизници, са прагом на рамену. Сретну га вукови, гладни ко Сеоска Радна Задруга. Дјед Милан, тако причао, спусти костретну торбу у којој нема ништа, ни мрве курузе, па прагом крене да млати вукове. Жељезничким прагом. Побије скоро све од педесет вукова. Само два побјегну. Један још жив, са сломљеном задњом ногом. Ја му увежем ногу са два клипа. И. Оде, ништа није рекао. Срамота га.

Онда сам мислио да је комунизам највећи лажов на свијету. Златна кашика и то. Затим. Самоуправни социјализам. Радничко Самоуправљање. Па сам хтио да напустим факултет. Али нисам имао пара за полагање возачког испита и школе за трансконтиненталне камионе. Што ме јако привлачило.

Послије сам схватио да је тај Запад највећи лажов на свијету. То што је Маркс рекао да је религија опијум за народ. То је цицуљко, мицуљко.

Цијела историја Запада није историја Демократије, није историја Индустријске Револуције, није историја Напретка, Тржишта и Маркетинга.

Историја Запада је најкрвавија Историја Колонијализма. Окупације, Анексије, Територијализације, Подјармљивања, Експлоатације.

То је једина историја која се догађа и данас.

Исфенирани и уживљени полуполитичари, и политички и функционерски полусвијет уопште, у Босни и Херцеговини, са нагласком на Заједничке Органе и Сарајево, одушевљени су Есеспеом, ССП, Споразумом о придруживању и стабилизацији. Који је, у оригиналу, скраћен као САА.

Сви се утркују у празним изјавама. А и странци са њима. Хан и остали. Домаћи фенирани кикирези листом то оцјењују великом, поклоњеном и задњом шансом за БиХ. Странци испаљују попевке са радних акција. Сад рукаве да засучете, у шаке да пљунете и да у реформама изгинете.

А на циљу, и поред трасе за жуљеве, чекају Ипа Фондови и друге шарене лаже. Кад не добијете и не искористите, онда вас оптуже да нисте способни. Могли сте Јебат Козу. А кад добијете, то они искористе за своје умрежавање, врбовање и куповину људи, не у буквалном смислу, већ у смислу да их вежу за себе и трајно отргну од заједнице и користи заједници.

БиХ не може ништа направити на том путу осим Примати Диктате.

Ни Механизам Координације се не може квалитетно креирати и усвојити јер ће свако то гледати као Политички Документ, као Приручни Устав, у коме треба поништити Дејтонски.

Република Српска мора у том Механизму гледати заштиту, и себе и изворног Дејтона.

Ако то и оставимо по страни, за прилику овог текста, остаје велики проблем Босне и Херцеговине и Републике Српске.

То је свакогодишњи салдо пута европских интеграција.

БиХ и Република Српска, морају бити на добитку. Опасно је бити на нули а самоуништавајуће је бити у губитку.

То значи да се за сваку ставку, за сваки посао ССП, а сутра за поглавља и прилагођавања закона, мора водити Финансијска Картица. ФК 132, нпр. Која садржи Опис, Дугује, Потражује, Салдо, Пренос, на другу страницу.

Шта губимо увозом тог и тог производа без царина. А на чему добијамо више него што ту губимо. Ако смо претходно закључили да стратешки можемо поднијети губитак у првом случају и да то неће уништити наше људе.

Све друго је добровољни одлазак у најцрњу колонију.

БиХ не може тако одбрамбено да се понаша. Није способна за то. Нема воље. А Република Српска не може јер није самостална.

Многи наши Јавносници, у Српској, и не схватају приоритете. Не схватају положај стварне нагужености пред Сарајевом, коме тај еуроколонијализам одговара јер ће тако, нада се, лакше до Унитаризације, и пред Бриселом, односно Нато Пактом.

Влада Републике Српске такође не дјелује способно за тај задатак.

Морају се свим могућим мјерама развијати домаћи потенцијали Српске.

Нека цвјета милиони малих могућности.

Данас сам се сјетио колонијалне јелове стлице коју је ДИ Врбас из Бањалуке, прије рата, извозио у САД. Седам долара по комаду. Седам усраних долара. Али то је био производ. То је био рад. То је овдашње. То људима омогућује егзистенцију. То ствара ланац запослених. Једна обична столица.

Тиме се Влада не бави. Ни Владичићи по Српској.

Највећи привредни пројект је Увоз Аудија. МВЈ.