недеља, 03. фебруар 2013.

1954.
PRAŠINA SE
OPET DIŽE
TURSKIM DRUMOM
 

Ejebiga. Dačiću pokazuju šubare, Nikoliću turbane.
Srbija je upala u bob stazu iz koje nema izlijetanja.
Opet Gluvo Stambolsko. Samo nema Brata Ive. Nešto zauzet Ustavnim zakonom.
Nikolić, Tomislav, Predsidetelj, kreće put Ankare. Poluzvanično je priopšteno da on od Turske očekuje da pomogne u bošnjačko-srpskoj vezi u Srbiji, otkud Bošnjaci u Srbiji, SIJ, i da pomogne u svezi sa Kosovom. Mada nije razumljivo šta tu uopšte može da se pomogne.
U svom radikalskom kompleksu, Nikolić ima pojačanu odgovornsot prema percepciji klasičnih srpskih neprijatelja koja sve srbijanske srpske lidere, bez izutetka, smatra divljacima. Taj kompleks mu nalaže da se nudi i Bratu Ivi i Didi Bakiru. Kadgod oni požele, ja ću doći. Idi, bre. Kojićeš im moj.
Srbija je ubijena u mozak. Niko tamo ne sme da iskaže državničku odgovornost. Da se reši Kosova i da povuče kartu na devetnaest. Pa nek je Evropa, BiH, Hrvatska... okrene. Ako sme. Nije dovoljno uhapsiti Miškovića. Miško je nus proizvod jalove srbijanske politike u poslenjih skoro trideset godina. Takozvani otpad. Nije ni za reciklažu. Miško igra ulogu hapšenja i isporuke Slobodana Miloševića. Nakon toga ništa neće biti novo. Šta je novo posle Cargo Sloba.
Odlazak Nikolića Predsidetelja u Ankaru pokazuje da je Srbija u većem procepu nego što to izgleda. Mnogi će birač sada da kaže Džaba je, bre, izgubio Boris. Džaba je, bre pobedio Toma.
Izgleda da su samo javno, Dači, podmetnuli šubarče. A tajno, Celoj Serbiji, neko maljče, MMJ.