четвртак, 5. јул 2012.


Предраг Бјелошевић

РАЈКО ВАСИЋ: „ Томанова игра сјенки“, роман
Бесједа, Бања Лука и Арс Либри, Београд, 2012.

Након романа, Прсти лудих очију,  који се 2010. године винуо у најужи избор за Нинов роман године, Васић, на најбољи начин потврђује високе оцјене свог литерарног првенца, књигом, Томанова игра сјенки, својеврсним наставком узбудљиве романсиране приче о ратнику који живи са јасним симптомима постратног синдрома.  Нови, Антон, а потом Томан, имена су главног јунака, човјека из плејаде у рату битних и незамјенљивих који су по његовом окончању остали дезоријентисани и на маргинама времена.
Стицајем непредвидивих околности главни јунак ће се наћи на малом ненасељеном истарском острву, окружен „морским сиренама“, јединим становницима  италијанског сеоца са обале, младим женама и дјевојкама жељним мушког тијела и љубави...
Увјерљиве, страсне љубавне сцене са камене постеље, заватрене сунцем, вином, маслинама и шумом морских таласа; а након Томанових застрашујућих снова из скоре ратне прошлости; описане су искричавим поетским језиком наелектрисаних пламтећих вокала што афирмишу исцјелитељску моћ љубави и њен тријумф над начелима лажног морала истрошене цивилизације. Управо у тим сценама, Васић исписује наљепше еротске странице које се могу уврстити у сам врх  савремене српске еротске књижевности. 




*
     За оне који су прочитали Прсте лудих очију, читање романа Томанова игра сјенки биће ново, непредвидиво, готово бајковито путовање у ком ће Васић, лик Новог, главног јунака водити и развијати путем најосјетљивијих људских  искушења.
Подсјетимо се сижеа из првог романа јер је веома битан за потпуно схватање и разумијевање ликова и догађаја из романа Томанова игра сјенки.
На једном од „немогућих“ задатка, за све већ отписан, српски борац, Нови, заробљава или боље рећи спашава из безнађа, Белкису, бошњакињу, дјевојку из  напуштеног и разрушеног села, остављену на милост онима који долазе... 
 Тај људски, ратни плијен, у многим сличним ситуацијама изложен најстрашнијим тортутама и иживљавању, Нови одлучно брани од насртљиваца и „осветника“, видјевши у њему на неки начин и животну слику себе самога, човјека без игдје икога, препуштеног на милост и немилост креаторима живота и смрти. Белкиса на поштовање и пажњу узвраћа пажњом која ће се у једном тренутку претворити у чисту љубав...
Али, животни путеви су непредвидиви и Нови ће, своју тиху, дискретну љубав, уз убјеђивање да је то добро за њен даљи живот  предати Мировним снагама у Босни које ће јој,  још док је рат бјеснио, прије потписивања Дејтонског мировног споразума, обезбједити нову, какву такву будућност, далеко на сјеверу, гдје ће градити свој нови живот, али стално с мислима о свом спасиоцу, “ непријатељу“, за кога је знала да је са истим жаром, воли...
                                                            *
Шекспировска тема о забрањеној љубави представника зараћених страна, неће ни у другом роману, Томанова игра сјенки, кулминисати у  трагедију, већ ће постати сан и опсесија, наставити да се развија  у мислима, Новог и Белкисе, мада су послије ратног вихора у Босни, живјели своје наизглед раздвојене животе, једно на малом напуштеном острвцу у Истри, а друго у Шведској.
У роману, Томанова игра сјенки, главни јунак стицајем околности, мијењајући географски простор, ратне услове живота у мирнодопске, мијења и своје име, Нови, Антон, Томан; и на неки начин као да покушава да се очисти од прљавог ратног талога. И уистину Васићев главни јунак из странице у страницу поприма карактеристике драгог и поузданог, вриједног, мужевног, интелигентног, храброг, напросто човјека високих моралних вриједности.
 У вријеме док се још звао Нови, на првим страницама романа, он ће, као српски борац, подузети све ризикујући и свој живот, да спаси тешко повријеђеног у минском пољу за кога ће се испоставити да је ријеч о војнику, дојучерашњем љутом непријатељу из реда хрватских бојовника, несрећном шверцеру дувана, Антону, који и након указане помоћи у муслиманској болници, ипак умире. Нови прихвата да у знак захвалности,  од Антоновог брата прими на поклон мали запуштени виноград у Истри, али и привремено Антонов идентитет како би прешао из Босне у Хрватску.
И ускоро ћемо га видјети како као вриједни виноградар покушава, готово испосничким животом, да заборави бурну ратну прошлост, бједу и недаће човјека који је одавно изгубио вјеру у снове, мада је управо проживљавао неку врсту, награде, бајке, за коју се питао да ли је заслужује...
Мало италијанско сеоце у ком су житељи биле само жене и кћери морепловаца  било је Томанова једина и прва веза са цивилизацијом. Убрзо ће се испоставити, његове ревносне становнице, боловале су као и он сам, од посебне врсте болести. Рата са самим собом. Сукоба моралних норми и људске природе што ће кулминисати у незадрживој експлозији и побједи нагона и спутаване сексуалности над устаљеним етичким и духовним нормама и то у односу са супротним полом из редова дојучерашњег мрског  непријатеља..
Из дубоке психолошке, посттрауматске патње и свакодневних ноћних мора које постају неподношљиве, Томана видају и несвјесно сваким даном исцјељују, силином потребе за физичком љубављу, усамљене, остављене и запостављене жене из тог нестварног италијанског сеоца Остинато у Истри.    
 У симболичном смислу, то мало запуштено острвце и даровани виноград са својим божанственим соковима, представља острво људске наде, обећани рајски врт. Али, и оно ће временом, и поред неописивог мира и љепоте, сладострасја и неслућене физичке слободе, за  Томана, кога из дана у дан све више у сновима прате лица убијених, згаришта и смрт; постати упитно у толикој мјери да ће морати изаћи из те умножене среће“  и потражити ону судбинску, на коју се поноси,  своју једину љубав, љубав из ратног вихора, Белкису, Секу, жену, због које ће и писац Васић, своју романсирану причу завршити  у трећем још ненаписаном роману, а на који ће његови читаоци до тада са нестрпљењем чекати.
Еротизоване приче и «еротски» романи нису новина на нашим крајишким просторима. Писали су их неколицина књижевника, свако на свој начин, у различитим временима и друштвеним околностима које су одређивале «лажним моралом» дозвољени максимум еротског због наводног вријеђања морала и добрих патријархалних обичаја...
Већ код Петра Кочића у Мргуди и Туби, прелијепим приповијеткама са Змијања, могли смо уживати у сликама и описима пуним страсног еротског набоја, за своје вријеме веома ласцивног и  слободног. Прилика је да се присјетимо и романа штампаних крајем осамдесетих , савремених писаца са сличним амбицијама, Ранка Рисојевића, Тијело и остало или еротског романа Ранка Павловића Коњи и јахачи који се могао купити и на трафикама.
Али, Васићев роман се по снази еротског издваја и могло би се  рећи, намеће као један од успјешнијих на нашим просторима. Прије свега по сочном, народском и дијелом измаштаном језику пуном неологизама, локализама и архаичних ријечи које заједно са еротском сликом, јече, сврдлају, ватре и кувају, како би читалац уситину доживио љубавни чин као опште усијање и спој космоса са космосом.
Васић се у роману Томанова игра сјенки показао и као изванредан писац детаља. Веома је припремљен за теме и описе којима се бави. Било да говори о ратним или љубавним згодама, зидању камене куће, подизању винограда, брању грожђа и припреми за цијеђење вина. Он описује тако увјерљиво да нам не преостаје ништа друго но да му вјерујемо. Зато је његов главни јунак Томан увјерљив у свим својим ситуацијама, а посебно кад се рве са кошмарним сновима и прошлошћу која је сва крвава и бездушна.
Нема сумње да ће и нови Васићев роман наићи на добар пријем код читалачке публике због танане љубавне приче из скоре ратне прошлости које смо и сами судионици, па самим тим на неки начин још активно можемо процијењивати њену вјеродостојност, сад и кроз призму готово дводеценијске дистанце.
У оба објављена романа који ће ускоро прерасти у трилогију, Васић је исказао висок степен списатељске зрелости и вјештине како на стилско- језичком тако и на приповједачком и тематско мотивском плану што је гаранција да ће завршни роман о двије људске судбине бити сублимат и пишчевог и животног искуства његових јунака који су још наши животни сапутници и савременици.

OVDJE MOŽETE PROČITATI ROMAN "TOMANOVA IGRA SJENKI" (PDF)