NACIJA NA SEVERU FUDBALA
Nekidan sam se zevzečio kad sam pisao tekstuljak o srbijanskom fudbalskom glupilu. Nisam bio iznerviran kao što su to moji prijatelji sa Saraja ocijenili, pa, branili Pižona od mene, životinje, divljaka i genocidaša. Odavno sam prevazišao taj fudbalsko-nacionalni trans kao nadomjestak stvarnih sposobnosti. Time se sada bave Ljubitelji Zmajeva i Palitelji Vatrenih. Socijalni amateri. A i pravo akoćemo, zašto bi me nervirala igra reprezentacije Srbije. Ne navijam za Srbiju. Od fudbala se može navijati samo za Barselonu i za još ponekog ponekad. Nemam ni potrebu da dokazujem svoje srpstvo navijanjem za Srbiju. Gledam to kao i na svaki drugi fenomen.
Ali, danas sam se iznervirao.
Dokle mogu da ga vade na Srbiju. Onaj Karadžić u svim novinama izjavio, intervjue dao, Izvinjavam se naciji. Jebla ga nacija koja ga trpi.
Izvinjava se Naciji za sve što joj je ove godine „naš fudbal“ priredio. Njegov fudbal. I njegovih. Postoji opasnost da se i drugi počnu Izvinjavati Naciji. Novine će, onda, otići u 3 LPM.
Neshvatljivo je dokle se na ljestvici moći popeo Naš Fudbal u Srbiji. Taj Kuradžić je toliko moćan da može ne samo da otjera Antića, da dovede kretenoidnog Pižona nego može da komunicira direktno sa Nacijom. To ne može ni Predsidetelj Boris. Ubijeđen sam da njegove riječi Izvinjavam se naciji, mogu komotno da se prevedu sa Ko vas, bre, jebe, livadići.
On može tako jer je ispod njega cijela piramida neregularnosti, ucjena, kriminala, namještanja, fiktivnog kvaliteta igrača i trenera, protežiranja bez pokrića i velika količina love u opticaju. Istina, on kaže da je on najodgovorniji, on je Predsjednik fudbalskog Saveza, STJ, ali i mirno samo što ne kaže Šta se kofrčite, sljedeće godine su izbori. Ovo je demokratija, seljačine, ne pada mi na pamet da podnesem ostavku.
Dobro. Pola vode može da pije objašnjenje da je fudbal slika i prilika društva. Recimo Mamić. Mamić je Nogomet. Njemu se pamet otvori tek u avionu. Dođe k sebi. Ne treba otjerati selektora. To je izjava istog tipa kao i Izvinjavam se naciji. U srbijanskoj reprezentaciji prepoznatljiva je sva apatija društva fabrikovana pod kodom Mi nikada, ali nikada, nećemo priznati Kosovo. Vidljiva je i sva nemoć takve nacionalne politike. Vidić je rekao, na penalu, Mi nikada, ali nikada, nećemo dati gol Slovencima. U reprezentaciji Hrvatske vidljiv je nacionalni elan, malo podjaren i prijemom u EU, ali je vidljivije da je u konstantnom padu i da će se istrošiti sa izlaskom Eduarda i te generacije. Biće i oni glupi kao i Pižon & co. Jer na istoj piramidi počivaju. U čemu je razlika između Mamića i Kuradžića. Samo u tome što ovaj drugi ne sere po dvorištu. U reprezentaciji Zenice je vidljiviji inat od nekog nacionalnog naboja. Ma bićemo mi država. To je odsjaj iz njihove podsvijesti. Ali i to je kratkog daha. Ako ne prođu Portugal, raspašće se sve, i smrditi, kao Apriliski paket.
Međutim, to je dio objašnjenja. To o slici i prilici društva. Kako onda to nije kod onih lijepih cura odbojkašica. Pa i kod košarkaša. Pa i kod vaterpolista. Pa i kod Noleta. Mada Nole nije Srbija. On ne jebe piramide.
Objašnjenje je u fudbalskoj piramidi i Faraonu Karadžiću. To je nerazmrsiva Mađarska Kocka u kojoj je svako zaključan sa sto drugih kockica i niko nikome ne može da kaže ništa. Taj sistem proizvodi jalove kretenoide i ubija svaki kvalitet, kod igrača, kod trenera, kod sudija, kod uprave. Čujem da se i jedan Piksi, igračka i japanska trenerska legenda, nudi za selektora. Tolika je moć Piramuda Kuradžića. Nudi se iako je jednom jedva spasio dupe bježeći u Japan.
Tragično je što nema jajca da kaže marš, bre, džukele, u PMF. Fudbalsku.
Nekidan sam se zevzečio kad sam pisao tekstuljak o srbijanskom fudbalskom glupilu. Nisam bio iznerviran kao što su to moji prijatelji sa Saraja ocijenili, pa, branili Pižona od mene, životinje, divljaka i genocidaša. Odavno sam prevazišao taj fudbalsko-nacionalni trans kao nadomjestak stvarnih sposobnosti. Time se sada bave Ljubitelji Zmajeva i Palitelji Vatrenih. Socijalni amateri. A i pravo akoćemo, zašto bi me nervirala igra reprezentacije Srbije. Ne navijam za Srbiju. Od fudbala se može navijati samo za Barselonu i za još ponekog ponekad. Nemam ni potrebu da dokazujem svoje srpstvo navijanjem za Srbiju. Gledam to kao i na svaki drugi fenomen.
Ali, danas sam se iznervirao.
Dokle mogu da ga vade na Srbiju. Onaj Karadžić u svim novinama izjavio, intervjue dao, Izvinjavam se naciji. Jebla ga nacija koja ga trpi.
Izvinjava se Naciji za sve što joj je ove godine „naš fudbal“ priredio. Njegov fudbal. I njegovih. Postoji opasnost da se i drugi počnu Izvinjavati Naciji. Novine će, onda, otići u 3 LPM.
Neshvatljivo je dokle se na ljestvici moći popeo Naš Fudbal u Srbiji. Taj Kuradžić je toliko moćan da može ne samo da otjera Antića, da dovede kretenoidnog Pižona nego može da komunicira direktno sa Nacijom. To ne može ni Predsidetelj Boris. Ubijeđen sam da njegove riječi Izvinjavam se naciji, mogu komotno da se prevedu sa Ko vas, bre, jebe, livadići.
On može tako jer je ispod njega cijela piramida neregularnosti, ucjena, kriminala, namještanja, fiktivnog kvaliteta igrača i trenera, protežiranja bez pokrića i velika količina love u opticaju. Istina, on kaže da je on najodgovorniji, on je Predsjednik fudbalskog Saveza, STJ, ali i mirno samo što ne kaže Šta se kofrčite, sljedeće godine su izbori. Ovo je demokratija, seljačine, ne pada mi na pamet da podnesem ostavku.
Dobro. Pola vode može da pije objašnjenje da je fudbal slika i prilika društva. Recimo Mamić. Mamić je Nogomet. Njemu se pamet otvori tek u avionu. Dođe k sebi. Ne treba otjerati selektora. To je izjava istog tipa kao i Izvinjavam se naciji. U srbijanskoj reprezentaciji prepoznatljiva je sva apatija društva fabrikovana pod kodom Mi nikada, ali nikada, nećemo priznati Kosovo. Vidljiva je i sva nemoć takve nacionalne politike. Vidić je rekao, na penalu, Mi nikada, ali nikada, nećemo dati gol Slovencima. U reprezentaciji Hrvatske vidljiv je nacionalni elan, malo podjaren i prijemom u EU, ali je vidljivije da je u konstantnom padu i da će se istrošiti sa izlaskom Eduarda i te generacije. Biće i oni glupi kao i Pižon & co. Jer na istoj piramidi počivaju. U čemu je razlika između Mamića i Kuradžića. Samo u tome što ovaj drugi ne sere po dvorištu. U reprezentaciji Zenice je vidljiviji inat od nekog nacionalnog naboja. Ma bićemo mi država. To je odsjaj iz njihove podsvijesti. Ali i to je kratkog daha. Ako ne prođu Portugal, raspašće se sve, i smrditi, kao Apriliski paket.
Međutim, to je dio objašnjenja. To o slici i prilici društva. Kako onda to nije kod onih lijepih cura odbojkašica. Pa i kod košarkaša. Pa i kod vaterpolista. Pa i kod Noleta. Mada Nole nije Srbija. On ne jebe piramide.
Objašnjenje je u fudbalskoj piramidi i Faraonu Karadžiću. To je nerazmrsiva Mađarska Kocka u kojoj je svako zaključan sa sto drugih kockica i niko nikome ne može da kaže ništa. Taj sistem proizvodi jalove kretenoide i ubija svaki kvalitet, kod igrača, kod trenera, kod sudija, kod uprave. Čujem da se i jedan Piksi, igračka i japanska trenerska legenda, nudi za selektora. Tolika je moć Piramuda Kuradžića. Nudi se iako je jednom jedva spasio dupe bježeći u Japan.
Tragično je što nema jajca da kaže marš, bre, džukele, u PMF. Fudbalsku.
