SIROTINJA U TENKOVIMA,

DIKTATORI POD ŠATOROM

Uhvati me, katkad, ta opšta internacionalna nježnost.

Pa se sažalim nad ovima ili nad onima.

Došlo mi žao i onih libijskih jadnika, sirotinje, koju onaj Gadafi, inače prijatelj Srba, Tita i Komunista, teroriše toliko decenija sa tako malim činom. Pukovnik. Jebo ga čin, ja sam takve, pukovnike, samo ako su bili članovi Esdesa, marškao u ratu. Ma, šta marškao, tjerao ih da mi trčećim korakom, donose minobacačke mine 120 mm, preko njive a bez osigurača. A ja sjedim u 'ladu, i povlačim konopac okidača vršeći tako svoju svetu dužnost agresije na Ejupa Ganića i Jovana Divjaka.

Tužno razmišljam kako su ti libijski sirotani, kad su već preživjeli tolike decenije pukovničke diktature, sigurno navikli da jedu pijesak. Bilo mi nekako normalno da izađu na te diktatorske ulice, prvo u krajevima udaljenijim od Tripolija i Carskog Šatora. I da bacaju pijesak u oči mrskim policjacima, žandarima i malim diktatorima. Jer nema ni kaldrme, nema ni kolja, nema ni izloga da se razbijaju, ni automobila da se prevrću i pale. Nema ništa.

A onda dođe vijest, STJ:

ADŽABIJA - Komandant pobunjeničkih snaga general Abdelfatah Junis rekao je da je NATO uputio izvinjenje nakon što su avioni greškom gađali kolonu pobunjeničkih tenkova nedaleko od grada Adždabije na istoku Libije. Prema njegovim riječima, smrtonosni napad iz vazduha izvršen je uprkos najavi NATO-u da će tenkovi biti prebačeni na prvu liniju. Pobunjenici, koji su pogođeni u vazdušnom udaru, prebacivali su grupu tenkova, oklopnih vozila i lansera raketa nedaleko od prve borbene linije između gradova Adždabije i Brege.

Kako je sirotinja relativna. Moj Ajnštajne. Sirotinja se pobunila. Zato što vozi tenkove,oklopna vozila i vebere i kaćuše a ne vozi Vejrone. Sigurno za to. Onda se sjetim Srba iz Hrvatske. Na traktorima. Koliko je progres napredovao za samo dvadeset godina. Pobunjeni Srbi ispušili na traktorima. IMT 333. Ako libijski pobunjenici ispuše, biće to na tenkovima. Kroz dvadeset godina neki drugi pobunjenici će da ispuše na Spejs šatlovima. STJ.

A onda ovaj gadafijevski, mislim, nesvrstani, dio moje svijesti, pita otkud njima tenkovi. Sirotinji. Decenijskim potlačenicima. Pa se sjetim kako su i naši potlačenici, kad su počeli ratovi, pičili po ratištima pušeći marlboro i noseći rejbanke.

Pa mi tom emajliranom poštom dođe poruka koja kruži internetom, kojeg još nije pogazio Gadafi. A ni Diktator Tito. Samo zato što se nije bio pojavio dok je Božju Ti Mater bio živ.

Zašto je Libija napadnuta?

Evropska unija se suočava sa ogromnim finansijskim problemima, a jedna po jedna evropska drzava proglašava bankrot. Zona evra je ozbiljno uzdrmana i u ogromnim problemima. Amerika je sve svoje resurse potrošila 12 godina unapred jer duguje svojoj i pojedinim državama u svetu 36.000 milijardi dolara. Evropska unija i Amerika duguju Libijskoj državi za isporučenu naftu blizu 200 milijardi dolara. 2012 godine ističu koncesije velikih naftnih kompanija koje polažu pravo na Libijsku naftu. Gadafi je zatražio vraćanje duga ili će sklopiti međudržavne ugovore sa drugim zemljama i kompanijama. Zbog toga je ovo neviđeno razaranje Libije. A, da li je Libijski građanin imao razloga da se buni protiv režima Muamera el Gadafija? Mislim da nije.Ako gledamo standard Libijskog naroda i povlastice koje im pruža država imali su jako lep i lagodan život; živeli su kao mali bogovi. Libija ima 6,5 miliona stanovnika, a ima 14 miliona registrovanih automobila. Ako neko hoće da studira u bilo kojoj državi u svetu on podnosi molbu i država mu obezbeđuje stan, hranu, automobil, besplatno školovanje i mesečnu stipendiju od 2300 dolara. U Libiji se ne plaća voda, struja, gas, porez, krediti se daju bez kamata. Ako u roku od pet godina ne možete da vratite kredit država ga otpisuje ili vraća za vas. Svaki punoletni gradanin Libije kada napuni 18 godina dobija ključeve od stana. Ako hoćete da kupite auto vi dajete 20,30 posto od cene ostalo dotira država. U Libiji za 10 dolara možete da kupite 85 litara benzina ili nafte. U Libiji je hrana gotovo džabe, 10 kg hleba košta 0,15 dolara. U Libiji njihovi građani ne rade fizičke poslove, sve su stranci. Ziveo sam 10 godina u Libiji po raznim gradovima i nikada nisam video ni jednog prosjaka na ulici. Libijci ne idu da rade po belom svetu jer za to nemaju potrebe. U Libiji ni jedan građanin nije izbačen ili mu je oduzet stan ili auto zato što nije mogao da vrati kredit što nije redak slučaj po ovim takozvanim demokratskim zemljama koje su se okomile na Libiju. Iskreno, žalim za Libijskim narodom jer će se pretvoriti u najamnu radnu snagu, raditi za 100 dolara i gde će im ove povlastice biti sve ukinute, a o lagodnom životu kakav su živeli moći će samo da sanjaju.

Ne znam šta od ovoga nije tačno. A naše, tj. vaše, znaju oni kome se obraćam, istraživačko novinarstvo ni da zucne o tome kako je tamo. Jedino sam vidio da kogod je pobjegao, izbjegao ili je evakuisan iz Libije, na bijelce mislim, ne reče ništa ružno o Režimu i Diktaturi.

Ali, svejedno. Tenkovi su legitiman cilj. Čak i kada su sirotinjski. Šajbaj, Džone.