Рајко Васић:

Kњига и писац овдје су понижени

31.03.2011.

Autor: Александра Рајковић, Глас Српске

Имамо талентованих и веома добрих писаца, али су доведени у ситуацију просјачења у којој се "кољу" ко олињали и крастави вучићи у кавезу. Имамо их, али немамо све остало. Нема књижевне критике, нема обичаја у славу књиге, нема климатских промјена потребних књизи. Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Рајко Васић, аутор романа "Прсти лудих очију", који је ових дана доживио издања и на другим језику. Куриозитет је да је књига Рајка Васића једна од ријетких из Републике Српске која је доживјела преводе на македонском и енглеском језику, а ускоро би требало да буде објављена и на њемачком.

• ГЛAС: Ваш роман "Прсти лудих очију", који је био у ужем избору за НИН-ову награду, преведен је на македонски језик. Како је дошло до те сарадње самакедонским издавачем и да ли је у припреми превод на још неки језик?


• ВAСИЋ: Тај превод је посљедица, прије свега, великог активизма Николе Вуколића и константне сајамске и излагачке фреквенције, јер је Задужбина "Петар Кочић" Бањалука - Београд присутна на свим сајмовима и изложбама књига. Тако је и дошло до контакта са македонским културњацима и љубитељима књиге. Морам да кажем, мада то за књигу није важно, не само моју него за било коју, да се ради о активистима културе из малобројне српске заједнице у Македонији који су на најбољи начин спојили овдашњи издавачки каменчић књижевног мозаика са македонским језиком. Роман "Прсти лудих очију" преведен је и на енглески језик с тим што тај превод још треба дорадити, јер су неки дијелови, неке синтагме и неке ријечи скоро непреводиве. Постоје, такође, кораци да се роман преведе и на њемачки језик, али је о томе боље говорити када све буде завршено. Ја немам потребу, а ни издавач, да од романа правимо вјештачког јунака непостојеће сцене, као што то, рецимо, раде менаџери и медији од полуфудбалера пред прелазни рок. Темељна чињеница је да су "Прсти" били међу осам романа за НИН-ову награду (у претпрошлогодишњој конкуренцији) и да ће много воде протећи Врбасом док се то опет догоди неком роману из Бањалуке или из Републике Српске. Aли баш та чињеница многима смета.


• ГЛAС: Јесу ли књиге писаца из Републике Српске довољно превођене надруге језике и колико је то значајно за сваког књижевника?


• ВAСИЋ: Књиге писаца овдашњих не само да нису превођене колико заслужују, него су посве запуштене, забачене и запостављене. Књига овдје има слабији третман него кућни љубимац. Њега барем једном дневно изведу да пишки у парку. Књигу нико никуд не води, не отвара јој врата, не извикује јој име. Књига и писац су овдје понижени, а аутор је сведен на просјака да би платио штампање. У том стању веома је тешко говорити о превођењу. Тихомир Левајац је сам организовао превођење своје приче о убијању дјеце Дракулића. Да није он не би нико никад. Превод је значајан. У супротном, поједностављено, ја пишем, ја штампам и ја читам књигу. Нема већег сиромаштва.


• ГЛAС: Да ли читаоци могу ускоро да очекују нешто ново из Ваше књижевне радионице?


• ВAСИЋ: Пишем други роман. То је, у ствари наставак "Прстију". Требало би да се зове "Градина слободног секса" или слично. Aко се роман може половити, можда сам око половине. Мој план је да напишем и трећи роман, "Цицвара и мед" и да та трилогија опише српског сељака који је прошао рат као инокосни ратник, послије рата постао виноградар и љубавник у страхотичном вртлогу постратног стресног трауматског синдрома и завршио у гнијезду меке душе и коже жене коју је његова исконска доброта спасила у рату и сачувала је од властите и туђе кривице. Биће то, да парафразирам Екмечића, дуго кретање између клања и поклањања. Послије тога немам намјеру да пишем. Нисам у ово ушао да бих био књижевник. Морао сам да се одужим времену које сам провео у рововима и људима, преживјелим и раскомаданим, који су ме прихватили као свога док су ме, овдје у Бањалуци и около, пљували и маршкали ко пса.


• ГЛAС: Каква је, по Вашем мишљењу, домаћа књижевна сцена и имамо ли довољно потенцијала међу писцима?


• ВAСИЋ: Како немамо. Православни свијет је рођен да приповиједа и пише. Чак и када су то биле само неписмене хорде, живјели смо, рађали се, ратовали и умирали, као из приче и из приповијетке. Сјетих се сада добре књиге "Турски друм" Шћепана Aлексића, испосника библиотеке у Билећи. Aли, изван уског круга занатлија и баш задужених, нико не зна за ту хронику. Данас услужници доносе комадић пице на врата, а друштво мисли да ће људи у демонстрацијама долазити да купе или позајме књигу.


• ГЛAС: У којој мјери књижевне промоције помажу писцу да привуче читаоце књизи?


• ВAСИЋ: Постоје двије врсте промоција. Независне, занатске, уске и масовне, оне које се уклапају у неке шире заједнице које можда и немају много везе са књигом. Ја сам за друге. На многим мојим промоцијама дође и много страначких припадника. То је боље него полупразна вијећница у бањалучком Банском двору. Књигу треба промовисати тамо гдје има људи, а не очекивати да она окупи људе. Књига на поклон


• ГЛAС: Како популаризовати књигу?


• ВAСИЋ: И књигу треба водити од врата до врата. Само, то није пишчево. Ја сам у почетку продавао роман, кажу ми треба да се продаје, то показује да се књига цијени. Aли сам одустао од тога. Сада на промоцијама поклањам. Боље је и то него да буде код мене - каже Рајко Васић.