МОЛИ И РАДИ

ИЛИ

КРАДИ И ГРАДИ

Једна Земљорадничка задруга из Лијевче Поља затражила је помоћ у заштити сирије марке Трапист.

Прави Сир Трапист спада у ред врхунских европских сирева али је већ деценијама напуштен и препуштен разним тржишним лешинарима па та марка сад никне овдје, сад ондје. Чак и тамо гдје млијека имају само мечке и дивље кобиле.

Прије рата је велики Агроиндустријски и прометни комбинати Босанска Крајина, АИПК, у договору са Самостаном Траписти, почео производити тај Сир са добрим амбалажним дизајном и промоцијом. А онда је дошао ђаво по своје.

Послије рата Задруга Ливач покушава да обнови Сир Трапист.

Он, као и сваки добар сир, тражи одговарајуће услове, много ручног рада и дуготрајне бриге, да би врхунски стигао на столове.

Некада су Траписти, вјерски ред из Фрнцуске који су у бањалучки крај стигли из самостана La Trappe, па је по њима и тај дио уз Бањалуку, добио име Траписти, организовали фарму говеда у Лијевче пољу и тако створили основ за произодњу квалитетног млијека за Сир Трапист.

Сир Трапист, дакле, своје генетско и рецептуално поријекло, вуче из Француске, земље сирева. То је веома важно за његову робну марку.

Вијести.ба доносе кратак списак оног што је ред Траписта урадио по доласку у Бањалуку.

Dolaskom u Banjuluku, redovnici su izgradili čitav niz objekata: manji samostan (1869.), ciglanu i žitni magacin (1870.), mlin na Vrbasu, mljekaru i sušnicu za šljive (1872.), pilanu (1873.), skelu (1874.), crkvu (1875.), pivaru (1873. i 1879.), ledaru (1876.), ciglanu, pogon za proizvodnju ljepila i tutkala i rasadnik (1877.), suknaru (1878. i 1897.), sirotište, bolnicu i krilo samostana (1878.), štampariju (1879.), siraru (1882.), kožaru (1892.), veliko vodno kolo (1893.), novu pivaru (1896.) i malu elektranu (1899.) i uveli električnu rasvjetu (1899.). 

Њихова идеологија је била Моли и Ради. Односно Шути и Ради. Кажу да је само један у самостану имао право да прича. Остали по цијеле дане ћуте. Раде и моле се.

Углавном, донијели су вуше овом крају, и људима, него сви окупатори у десет протеклих вијекова.

Сир Трапист би требало помоћи свим могућим средствима. Ради се о врхунској технологији на којој се може зарађивати. Јер, на тетрапаковању млијека нема велике зараде. На неким ниовима никакве. Треба дневно продати милион литара па размишљати о заради.

Сир Трапист би могао да окупи и устабили произвођаче млијека а сам би могао бити златни извозни артикл Републике Српске.

То је у складу са мојом економском политиком Десет Прста. Радити и искористити своје многобројне мале могућности. Не уздати се у ЕУ, НАТО, ССП, Сејдић Финци, Реформе и друге свјетлице за балканске будалице.

Иако је јасно да је политика Кради и Гради однијела превагу.

Наш највећи интелектуални и економски домет је Пословни Простор.

Док се сви не посахрањујемо у Пословним Просторима, нећемо се сјетити да треба нешто и да радимо.

3505.

ЗАШТИЋЕНИ ПРОИЗВОДИ,

НЕЗАШТИЋЕНА ДРЖАВА

Кад сам, као млади новинар, из Главног Града, директно стигао у Бањалуку, сазнао сам и за Дајак Чамац. Шта је то. Чамац, јебо га ти. Али има Дајак. Шта је Дајак. То је дрво којим се одгуриваш о дно и чамац плови, Радо, Бела Радо. То нема нигдје у свијету. Само у Бањалуки. По том смо ми јединствени. О томе мораш репортажу да направиш. Ако мислиш да будеш велики новинар.

Ма, Ниђевезе.

Можда у свијету нема Одгуриваш.

Чамац јест лијеп, витак, дизајниран за брзе воде Врбаса, клизи по површини. И Дајак је лијеп. Мада треба снаге и муда за двије кесе да би се дајачило узводу.

У човјековој приороди је да има нешто што нико на свијету нема, барем докле се може довикати. Већ иза сљедећег брда, нема свијета.

Зато је и измишљена институција заштићених производа. Да се не фалсификује нешто што само неки крај и његови људи дају и имају.

Мада је то узалудан посао. Људи су, кроз своје трајање, и богове фалсификовали. Па се сад поклаше због тога.

Сарајски медији јављају да је у БиХ, на основу географског поријекла, заштићено осам производа.

·         Грачаничко керање

·         Цазински кестенов мед

·         Љубушки рани кромпир

·         Сарајевски филиграни

·         Сарајевски златари

·         Сарајевски сават

·         Херцеговачки мед

·         Крешевско потковано јаје.

На Турском Језику се за Сават каже Гравирање.

Дакле. Пола од тога дала Природа а пола су занати који изумиру и њих се не може ни спасити а камоли заштитити им географско поријекло.

Чак и ако елиминишемо општу сарајизацију и у том сегменту, много људског умијећа и труда на основу природног давања, остало је, и остаће, незабиљежено, неупамћено, неиспричано.

Не зато што неке институције не дјелују. Већ зато што не постоји Држава Босна и Херцеговина. И не може постојати. Њено географско поријекло се не може заштитити никаквим институтом тржишног права.

У њој се ни два покојника не налазе и не идентификују једнако брзо и ефикасно. Зашто би се онда два сира третирала једнако.

А кад сам поменуо сир. Сир Трапист. Стигао је до Ливна. Само га нема у Бањалуци. Једно вријеме се, нарочито пред рат, покушавало нешто учинити. Док лопине нису упропастиле Бањалучку Мљекару.

Сир Трапист су овдје, у Лијевче Пољу, правили најбољи људи на свијету, Ред Траписта, којима је вјера налагала да само раде и шуте.

Не знам да ли данас има млијека за такве сиреве. Руку и упорности би се можда и нашло.

Недавно је причано о Унеску и Змијањском плавом везу.

Цијеним сарајску заштиту географског поријекла.

Али. Република Српска, ако већ не може да формира државне процедуре за географско поријекло, требала би да формира Списак Јединствених Производа. У склопу неке већ постојеће установе, академије најбоље, универзитета. Да ради на промоцији и на интернационалној процедурализацији.

То не може донијети ништа у тржишном смислу. Али може продужити културу и оформити Фонд Памћења. Тако су људи организовали и галерије. У којима су слике сликара који више не постоје.

А наших, и Природе, руку, и ума, дјела, па макар то био сир, најбоље су слике нашег свијета.

И до брда и преко брда.