уторак, 22. новембар 2016.

ДА ЛИ ЈЕ
САВЕЗ ЗА ПРОМЈЕНЕ
РИЈЕШЕН ВАСКОВИЋА,
ДА ЛИ СУ СЛУЖБЕ
ПОВУКЛЕ ВАСКОВИЋА
ИЗ ОПТИЦАЈА

Лијепо је све то, скоро репортажно.
Некако холивудски. Сви су около зли, крволочни, и у пропалој пустињи прогањају недужног Блогера а он их, на крају, и не пријављујући пријетње, све побјеђује и одлази, неокрњен, у Легенду.
Док вјетар котрља суве жбунове.
Фашисти из редова Режима нису успјели да му нанесу зло и остваре своје пријетње.
Тако је и Васковић, до даљњег, напустио БиХ и одсјео у Легенди.
Васковић је, ипак, само Жртва. Продукт безочне употребе људи на овом простору. Комбиноване са његовим болеснм потребама да се бори против вјетрењача, да нађе социјалну потврду мимо реалне сопствене продукције, потребе да буде прогањан па и подсвјесне потребе да буде убијен, коју је исказивао неколико пута у својим текствовима.
Он је Жртва Употребитеља, који овдје употребљавају све, од новинара до политичара. Од Подворника до Државника.
Веома се тешко одупријети томе.
Јер наше мале слабости, у првом кораку употребе, нарасту у велике мисли о себи.
Људи без Идеје, без Српства, без независности, подложни су. А таквих је много.
Да ме се разумије, већина људи и није обавезна да има Идеју или да има Српство. Зато имају Државу и Нацију. Које треба да обезбиједе да мирно живе, раде шта оће и не брину опште бриге.
Довољно је што ми је дјед био у Рату, ја био у Рату, за Државу и Нацију. Остало је ваша брига.
Кад се само присјетим медијских пројеката у којима су употријебљени Новинари, и онда стрешени, ко скурца, мада су и регрутовани Ко Скурца и Конопца, онда је то на стотине инокосника.
Слободан Васковић је произведен као медијски потпорањ Савезу За Промјене. Мада је остало неистражено да ли је више био Потпорањ или Ован за рушење Режима.
Једино што могу да признам јесте то да је уживао у тим улогама.
Није био само туђи роб, дакле. Био је и Свој Роб.
Та патетика о прогону и атентатима, ти изливи вучићевства у јавност, то достојанствено обавјештавање да ме нема До Даљњег, личне су ствари, потрепштине болесника.
Политички, До Даљњег значи да је Савез За Промјене остао без идеолога, генератора и трансмисије.
Јер. Васковић је Сазапу наметао идеолошке трачнице. Он им је одређивао да је Убиство Вукелића темељно питање Савеза За Промјене. Да је сабраћајна несрећа у којој је погинуо младић, стратешко питање борбе против Убица Из Режима. Да је СНСД, у врху, односно Есенесдеовци у Власти Српске, Фашизам. Полуфашизам. Да су то најокорјелији Криминалци.
То је Савез За Промјене, без иједног доказа, прихватио.
Па је јадног и жалосног Младена Босића, предсједника Странке, Српске Демократске, водало по Јавности ко будалу око неке киле злата. Што је било темељно понижење за Босића. И за једног Предсједника Српске Странке, каквагод она била а и он.
Па је ПДП прихватио то да јавно експлоатише. Гдје Предсједник Странке, Бореновић, прозива новог Градоначелника Бањалуке о томе да ли је питао министра ко је убио Вукелића.
И то је понижење за једног предсјендика странке, коликогод она прогресивна била.
Па су Педепеови функционери почели јавно да упиру прстом у Фашизам и Полуфашизам у Власти Српске.
Није Васковић сам кривац у томе.
Сазап је то прихватио. Њима је речено Имаћете медијску офанзиву и то користите.
А они, какви су глупи, препустили се Васковићу и Мектићу.
Одлазак Васковића До Даљњег може да значи да су Инструктори, Једна Амбасада и Велики Кројачи, схватили да та тактика пијачног жицања политике и решетарске игре мечке, не може у Политичким Процесима а донесе корист.
Јер то нису Политичка Средства. О томе сам писао и говорио, у протеклих десет година.
Мора да су схватили. Кад је схватио и Шукало 260.
И да значи промјену тактике у рушењу Власти у Републици Српској.
Само не може да значи да су одустали.
Али, истовремено, сигнализира да Република Српска мора да сачини Национални Политички Програм.
Који ће сваком будућем кандидату за Предсједника Републике да буде Оченаш и окосница.