недеља, 21. август 2016.

СПОРТСКИ УСПЈЕСИ
УНИЖЕНИХ И
РАСТРОЈЕНИХ ЗЕМАЉА,
САМО СУ
ЗНАК ЖИВОТА

Када се раскопа јаловина нашег дневног односа према спортским успјесима, говорим о овим просторима земљурица, земуница и државуљака, независне народњикавости и паранационалне егзалтације, састављена од Најбољи смо, најбољи, не може нам нико ништа, уживања у поразима бивше Браће и Јединаћа, извикивања јевтиног, фарманског национализма, пивских парола Ми смо цареви, власт је курац, кориштења спорта као љепила међу нама, и од још стотињак колективно-психолошких процеса, настрану остану медаље, постоља, ранг листе, савези, политика, политичке честитке, дочеци и пријеми, буџетска давања и маркетиншка јадиковка, а на згаришту те сваке Спортске Битке, остане само црна, израњавана, квргава стожина Живота и воље за њим.
Зато се, подсвјесно, толико и радујемо свему томе.
Јер, спортове овдје нису поклопиле мултинационалне компаније, нису их увели у системе високе нељудске профитне и организационе технологије, па је зато Ђоковић морао да испадне из Олимпијаде, јер он ту једноставо не спада, он је из другог свијета, није их узела држава под своје и претворила у геостратешке игре, они нису довољно велики, коликогод златна медаља у ватерполу била битна, свјетска, историјска, тим ватерполом се бави неколико земаља и он је небитан у Свијету Великог Свијета, па су они, спортови и људи, такмичари у њима, остали у могућности да уживају у томе, да се доказују, да се вежу, да покажу гдје су никли и гдје ће клица нова да им буде.
Спортови овдје су Кора Крува Опште Сиротиње.
Шарена бомбона за голотрбу дјецу.
Свјетлост на почетку дана.
Знак да смо живи.
Зато не треба замјерити што у том постспортском успјеху, или током њега, има јевтиног националистичког саструга, балканског примитивизма и пјанске подјебе.
Људи се, тако, једни другима, и сами себи, обраћају са заједом. Признају да су погријешили.
Ну.
У свој тој несрећи непотребе Свијету Великог Свијета, непостојању НДД Сфере, недржави и непарици, Спорт Овјде има будућност. Он има жилу, пупчану врпцу из које ће да црпи снагу.
Он је везан за Живот.
За живот сваког појединца и за живот колективитета.
А Живот, упркос свему, неће пресахнути.
Њему не могу ништа ни логори, ни погроми, ни ратови, ни братови, ни времена, ни бремена.
Спорт, такмичење, побједа, учествовање, Овдје је само Знак Живота.
И не треба га другачије тумачити, ни дневно политички ни националистички дугорочно.
Али, ако је икако могуће, власти и администрација се морају уколијенчити како би спорту обезбиједиле неке услове дјечије масовности, опстанка клубова, помоћи припрема, школовању струке.
Знате, свака Власт је јако глупа да би схватила потребу спорта, културе, умјетности, радости, живота...