петак, 15. април 2016.

СРБИ ЛИЈЕВЕ ДРИНЕ
МОРАЈУ ДА ПОЧНУ
ДА ГЛЕДАЈУ СЕБЕ,
САМО СЕБЕ,
И НИКОГ ОСИМ СЕБЕ

Пун ми је курац празних изјава о Републици Српској.
·        Републику Српску нико не жели да укине.
·        Републику Српску може да укине само њен Народ.
·        Прошле су опасности за Републику Српску.
·        Република Српска је сигурна и за мога мандата се неће покретати велике Уставне Промјене.
·        Република Српска никад неће бити сама.
·        Ми волимо Републику Српску.
·        Република Српска је дио Дејтонског Споразума и ми ћемо подржати све оно што се три народа у БиХ договоре.
·        Република Српска је изнуђен потез. Ми смо, иначе, били за останак у Југославији.
Нисам Националист.
Само волим да кажем на најгрубљи начин.
Али, када сам у Рововима, и послије Рата, док сам био министар, видио шта се ради Србима Овдје, Националист је постао боквица за мене. Моја идеологија није крвлочно српска већ само Рационално Национално. А то укључује све, од Опстанка, Самосталности, Подјеле БиХ. И искључује присаједињење Србији. Барем док се она, за један вијек, не оспособи да изњедри Нормалног Националног Вођу. Умјесто болесних протува разних провенијенција.
Посебно ме испиздила изјава Момчила Крајишника, некидан, који каже да је Република Српска изнуђен потез, јер, ето, Српска Демократска Странка је имала политичку оријентацију да БиХ остане у Југославији.
Јебала вас БиХ у дупе.
Прво. Свакој будали је морало да буде јасно да је одмах послије смрти Друге Титове Ноге, почео Распад Југославије и да су крајњи циљ, не Независна Држава Хрватска, већ Срби. И да се тај Распад неће зауставити док се Србија не оголи до костура. Какав останак у Остатку Југославије.
Друго. Откад су то Срби били задужени да се брину о будућности БиХ и њеном останку у Југославији. Кад су их муслиман и Хрвати, током Другог свјетског рата, клали гдјегод су стигли.
Треће, иако су Крајишник, Караџић, Плавшићка и Кољевић, били политички аматери, морали су, или је неко морао, да схвати да су Срби Овдје аутохтона, заокружена, историска, самосвјесна, самоодржива количина Срба. И да је њихова константна колективистичка особина Опстанак и Останак.
Што значи да су различити од Србијанских Срба. И да је веома опасно их мијешати јер сви други ће проћи као Кнински Срби. Нестаће их. Јер их, данас, у Србији нема.
Те претпоставке треба и данас схватати. Још и ортодоксније.
Ако се не схвате, биће кажњивије.
Јер се улога Српске Демократске Странке може ублажено оцјењивати. Рат је био. Хорде паса бјелосвјетских покушало је да од нас начини стрвину па да је, онда, развлачи око месаре. Циљ је био Нови Јасеновац. За Србе. Само не на једном мјесту. Много пространији.
Српски Колективизам Овдје то је ингениозно схватио. Преточен у страх од Истребљења, Српски Колективизам је створио Српску Демкратску Странку. Није СДС створио Републику Српску, као што сада жели да представи. Република Српска је политичко име за Српски Колективизам овдје. За Страх од Новог Јасеновца. За Опстанак.
Есдеес није био дорастао тој ингениозности. Срећаубога да је Генерал Младић организовао, из разних хорди, Војску Републике Српске. Било је још старјешина. Талић, Келечевић... и други.
То мора остати записано у историји. Као и то да се Србија, Милошевић и његова банда, не Цела Србија, односила према Србима Овдје и Српској, на недолично сраман манипулативни начин.
Данас рећи да Српска никад неће бити сама, веома је празна флоскула. Или рећи да није у опасности. Док на наше очи и очи цијелог свијета, крвожедници гутају не цијеле државе и нације већ цијеле регионе и лепезу нација и вјера, равно је политичком и егзистенцијалном самоубиству.
Кроз ту призму треба гледати срамни одлазак Савеза За Промјене у Власт у Сарајеву. То је чин велеиздаје. Не зато што су то они, зато што су у власти. Већ што су потписали полиитичке аранжмане. И што чине то што чине. Мада вјешто прикривиају.
Али изјава Мирка Шаровића, јучер на другој страни Гласа Српске, платформа је Српске Велеиздаје.
Овдје, у Српској, инетелктуални кругови, универзитетски кругови, политичка артикулација, без обзира да ли је на власти или у опозицији, и најшири културни српски кругови, морају почети да јавно износе своје ставове о Опстанку и Самаосталности Републике Српске. Да се тако дође до дугорочне концепције Друге Српске Државе. Јер је већ данас јасно да је Српска Национална Срж овдје, у Српској. А не у Србији. И да сви они овдје долазе на Национално Корито. А да је одлазак лидера Српске у Београд, само због страха да се не почну односити према нама као Милошевић. Од три окружења Хрвата, муслимана и Србије, два морамо имати на неки начин узасе.
Да ли је то толико несхватљиво. Да ли је то толико застрашујуће. Да ли је то толико немогуће.
Да је лакше служити Сарајеву. Малом Стамболу.

Боље је служити и најлуђој својој глави него било ком истребљивачу, унитаристи и поклопнику.