ДАН

ОПСТАНКА

Бјежећи од Турчина, Срби су се расипали по Крајинама. И своје православље садили по брдима, гдје Мрски Турчин није залазио.

Касније су се расипали по војскама и туђим ратиштима.

Па су се расипали у биткама најездника и са друге, не само са турчинске стране.

Расипали се по Албанији. И по Плавим Гробницама.

Расипали се, гинући против Фашизма, окупљајући народе, да би, послије могли да буду у каквој таквој сигурној Држави. И да би, много касније, узели себи своје Државе са нешто своје а подоборо и туђе земље.

У то вријеме Србе је расипало по Јасеновцу, по Пребиловцима, по Јадовнима.

Срби по Крајинама су служили другима. Заузврат су добијали Опстанак.

Гаврило Принцип потомак је једног таквог Србина из Крајина. Његовог оца су прозвали Принцип јер је служио Граници и Крајини, по правилу службе и принципу.

Није случајно што је Гаврило потегао пиштољ на Фердинда. Јер је Фердинанд био симбол тих Најездника који су Србе упрезали у јармове и тељиге и тјерали их да им буду слуге.

А како је то, то нико не зна осим Срба из Крајина.

Нажалост, други народи нису захвални Србима низашта. Напротив, да би оправдали своје зло и забијање ножа у леђа, товаре им на леђа и оно што нису урадили. Окриваљују их на правди Бога и Историје.

Данас нема више Срба у Крајинама.

Чак ни у некадашњој Босанској Крајини.

То кукаваца, заборављених у Гавриловом Крају, Дрвар, Гламоч, Грахово, можемо сматрати картографском грешком.

У тој најновијој Најезди на Србе, мада је то приказано као Распад СФРЈ и као Агресија на друге народе и територије, већином на територије гдје су живјели Срби у већини или у конститутивном проценту, Срби су нестали одсвакле, осим из Уже Србије и Војводине.

Нестали су из Македоније. Нестали на Косову. Нестали у одвојеној Црној Гори. Нестали у пола Босне и Херцеговине. Нестали у Хрватској.

Опстала је само Република Српска.

Данас се тај Опстанак потцјењује.

Под притиском дневне несреће која Србе гази ево већ тридесет година, и важним данима се не даје значај.

Глупи Бакир Изетбеговић, повуко на бабу, учинио је да се Срби Српске тргну око 9. јануара 1992е, када је формирана Република Српска, са именом Српска Република БиХ.

И тај назив показује српске илузије према другима.

Срећом да их нису дуго држале и да је са тим завршено.

Није случајно што је остала Република Српска и Срби у њеном облику.

Није случајно да она веже Јасеновачко подручје и Крваву Дрину која их је у Другом Свјетском рату мртве носила.

Тај до Срба много је чвршћи од свих других Срба.

Од Срба Крајина. Од Срба Косова. Од Срба Србије.

Из разних разлога, услова и историјских искустава.

Могу и да се љуте на мене због тога.

Срби овдје, за које Турски Сарај, и интернационални крвожедни идиоти, кажу да су Агресори и Фашисти, знају шта је Опстанак. Знају шта је Своја Земља, Своја Нога и Свој Језик.

Зар је неко мислио да ће се тако оставити земља са које су Срби скупљани у Јасеновац.

Зато су и гинули по славонским ратиштима и сјеверније. Јер је све то Српско, Јасеновачко.

Зато је било времена када је Први Корпус Војске Републике Српске имао и стотинудвадесет хиљада бораца у рововима.

Дабоме да је било дезертера, обичних себичњака, шверцера и лопова.

Али, у односу на борце, то је усрана смрдљива мањина.

У односу на Опстанак и Републику Српску, то је занемарљив талог.

Нека нико, около, ни у будуће вријеме, не рачуна да ће се Срби Српске потурчити и покатоличити, подвити реп, поклонити се или отићи.

С тим процесима је готово.

Што сте ућарили, ућарили.

Стога је Дан Републике Српске, Дан Опстанка.

Тако га треба славити.

Тако му пјесме пјевати.

Тако му молитве читати.

Јер су то славе, пјесме и молитве и за унуке оних који су јутрос рођени.