недеља, 06. децембар 2015.

ИЗЛАЗ
ЗА МОДЕРНИ ФУДБАЛ.
ОСЛОБОДИ ИГРУ
И ИГРАЧЕ.

Дабоме да је Фудбал постао бизнисменски циркус, полигон међународног капитала и пијаца позлаћених безвриједности.
Јер, гдјегод уђе, Пара поквари свијет.
Пара плаћа и оно што памет не прихваћа.
Стога у тим прелазним фудбалским роковима увијек виоре заставе милиона, камиона и авиона. Трансфери играча и тренера су баснословни. Анализе будућих ефеката неког играча или тренера, не постоје. Цијелим процесом влада пара и зарада. Па, кад неки играч не успије, не оправда милионе, њега се препрода скупље или за исте паре. Јер, на њему се треба још зарађивати.
Пара све плаћа.
Тако пара плаћа да врхунски тенисиери, на примјер у току меча и по пола часа бришу лице од зноја, ручником којег младе робиње држе на готовс.
Пара је, дакле, чудо.
Али како у тој ситацији, када је се не може ријешити, напавити чудо и од Игре. Тима. И од Играча.
Веома тешко.
Мурињо и Реал су најбољи вјесници, докази и путокази пропасти фудбала као Игре.
И, уопште, тимови који спадају у катеогорију трговачких, накупованих, берзанских.
Јер они највише страдају од најезде Пара и Капитала.
Стога најздравије, најљепше и најквалитетније успјеси и Игре припадају клубовима који нису у слоју златног, горњег, слоја трговине. Онима који обухватају мање познате и мање скупе играче.
Тако је у златни слој Пара и Капитала, ускочио и Мурињо. Из Порта. Али прерано. Из опанака се не иде у шимике.
Тако је Игру, од Фудбала, направила Борусија, некад Арсенал, некад и Ливерпул. Има их још. Али не много.
Барселона је један од Тимова који најдуже његује Игру. И који је у стању брзо да је поврати.
Само су три ствари потебне да се од Фудбала начини Игра. Мада не успијевају увијек.
·        Карактерни играчи, као личности, и њихова уклопљивост у тим. Фудбалске вјештине и знања се подразумијевају, јер данас је то, као и физичка спрема, скоро уједначено и подразумијевајуће. То значи да звијезде, циркусанти и нарцисоиди, коликогод знали, умјели и голова давали, нису пожељни. Свака звијезда убија три играча око себе.
·        Његовање игре као Слободе, у коју ће се уклапати властити школовани играчи или довођени. Никада игру не треба правити према главном играчу или према роби која је купљена задњег пијачног дана. За Слободу Игре потребно је индивидуално знање, физичка спрема, воља и колективни дух. Задње двоје доноси тренер. На основу Слободе Игре која већ постоји у Тиму. Ако не постоји, онда ништа јер је и тако тешко наћи тренера који је то у стању да обезбиједи.
·        Посједовање лопте. Нема Игре, па ни Слободе Игре ако тим стално отима лопту. То је онда рагби или обично лоптање. Као што је то често у енглеском фудбалу. Посјед лопте омогућује Слободу Игре. Посјед лопте смањује ризик. Умањује број дуела јер је сваки дуел пола – пола по излазу у корист овог или оног тима.
Дабоме, Фудбал функциониеш другачије.
Зато је данас тужно гледати Муриња и његов Челзи. Или Реал. Или Бајерн. Кад налети, јуче, на оне расположене, ослобођене незвијезде.