ПОГРЕШНА УПОТРЕБА

ТЕРМИНА ВЛАСТ И

КОАЛИЦИЈА,

У БиХ

У својој суштини, Босна и Херцеговина, као Држава, не постоји.

Постоји само Територија која је међународно призната.

У категоризацијама Политичког Система, она такође нема своје мјесто.

Јер је разлика између Нормативног и Стварног, огромна, непојамна.

У корист Стварног.

Уставни Систем у БиХ се може окарактерисати као тронационална и тротериторијална конфедерација.

Што такође нема у Уставном Праву.

Јер, БиХ, натјерана је држава.

Она је, у Дејтону, стицајем геополитичких околности, тада, сјављена.

Њен оквир је импровизовани Тор.

Она има потпуно одијељене три Нације и потпуно одвојене три Националне Територије.

Стога су, Чобани Дејтонски, готово сигурно имали кракторочне намјере са БиХ.

Што не значи да она неће дугорочно умирати и животарити.

За несхватање ових и других чињеница, нису криви Живитељи, Срби, Хрвати, муслимани.

Криве су политичке и националне елите.

Које би то морале знати и непрестано, у погодном облику, обавјештавати Живитељство, изборно, политичко, национално.

Онај ко је на трибинама, не зна и не може да зна као Меси.

Али, Меси мора сваке суботе и сриједе да му то показује и да га подсјећа шта је шта.

Кад Меси то више не могне, мораће да дрес да неком другом.

А, ско публика помисли да може као и Меси, у опаснсости је не само Игралиште, него и Стадион.

Из свега наведеног, у БиХ, код тронационалног Живитељста, изведена је погрешна употреба и погрешно разумијевање појмова као што су Власт и Коалиција.

Већ мјесецима, па и данас у Медијима, кука се о томе како нема Власти у БиХ. Како БиХ још није формирала Власт. Како Паре чекају формирање Власти. Како је посљедња шанса за формирање Власти у БиХ, долазак Ердогана у Србију.

У БиХ не постоји Власт.

Постоје само Заједничке Институције.

А и та синтагма, какво је стање ствари и како је у изворном Уставу, како се Три Нације мрзе, пресвјетлуцаво је тепање.

У БиХ не може, у Заједничким Институцијама, да постоји Коалиција.

Коалиција је немогућа између три одијељене Територије или између представника три Нације које се мрзе и које су ратовале.

Заједничке Институције су строго одређене мозаичке национално-територијалне структуре.

Оне се попуњавају.

Савјет Министара, у Дејтонском Уставу, и Споразуму, чине Србин, Хрват и Муслиман.

Предсједништво БиХ, чине Србин, Хрват и муслиман.

Који се бирају одвојено, у одвојеним изборним јединицама.

И нико се не бира на нивоу БиХ, као једне Изборне Јединице.

То што се у Предсједништву БиХ, веће трећи, трагични, пут налази Жељко Комшић, што је Савјет Министара нарастао на десет чланова, што многи будалаш то назива Владом, што су протекле четири године у Савјету Министара били неовлаштени Срби из ПДП и СДС... само су насилне и противуставне девијације.

Које се у Политичком Систему могу окарактерисати само као покушај Једновјерске Унитаризације.

Са крајњим циљем Мирнодопског Етничког Чишћења Босне и Херцеговине у Босну.

Стога у Републици Српској не треба употребљавати те појмове.

Власт на нивоу БиХ.

Коалиција у Савјету Министара.

СНСД употребљава први појам али други не.

СДС и ПДП употребљавају оба. А нарочито Коалицију.

У њиховом случају, Коалиција је нагуживање Сарај Чадору.

Па би било лијепо да се и СНСД оптужи за то.

Зато СДС и ПДП говоре о Коалицији СНСД ХДЗ СДА.

За шта не постоји ни један аргумент.

Ради се о томе да је свако дошао да попуни свој национално-територијални дио Мозаика.

Да је тако радио и СДС ПДП, побиједивши, претходно, на Изборима у Српској, не би их нико оптуживао за Издају.

И не би их, сада СДА и Сарај Чадор, држали у Савјету Министара.

ПДП И СДС,

ПРОТИВНАЦИОНАЛНО

РАЗАРАЊЕ

ПОЛИТИЧКЕ СЦЕНЕ

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Партија Демократског Прогреса, на свом страначком саборовању, изјаснила се као Партија која се залаже против урушавања БиХ и против њеног обесмишљавања.

Није прецизирано како ће се борити против урушавања, које је, углавном процес који се догађа сам од себе, након што Губитници Рата, у Сарај Чадору, нису искрено прихватили Капитулацију – Дејтонски Мировни Споразум и његов Устав.

Нити је прецизирано како ће се борити против оних који је обесмишљавају.

Мирко Шаровић, предсједник Есдееса, користи сваку прилику да да сигнал Сарајеву да је он против Власти Републике Српске.

То није политичка борба, унутар Републиике Српске, што би требало да буде, пошто су и Власт и Шаровићева Стрнка, географски лоциране искључиво у Републици Српској.

То је сврставање на страну БиХ. Конкретно, на страну Сарајева.

Тако је јуче изјавио да Додикова најава услова да из Уставног Суда БиХ оду стране судије, нема реалности.

То је изјавио само да би се ставио на страну Сарајева.

Јер, реалности нема ни прихватање АНП-а па тек онда формирање Савјета Министара.

Али, Шаровић није изјавио да је тај услове нереалан.

Обзиром да се у Есдеесу само Шаровић оглашава, да је све остало подављено, или претходно, од стране Говедарице, истјерано и елиминисано, ово је знак да је Српска Демократска Странка постала Сарајевска Политичка Странка а не Странка Републике Српске.

Иако је Педепе декламовао да жели да Република Српска буде лидер у свему у БиХ, то је обично једнократно Србовање.

Јер у оваквој БиХ, која неуставно терорише и тортурише, Републику Српску, могуће је бити Лидер само у одвајању, осамостаљењу или отцјепљењу.

Дакле, обје странке Опозиције у Републици Српској, позиционирале су се као Странке Опозиције Српској.

Оне су одустале од минимума националног политичког конструкта свог Програма и своје идеолошке или параидеолошке поставке.

То може да има дугорочне посљдице по Опстанак Републике Српске.

Ако СНСД настави стагнацију, као у протекла два мандата, Национални Гласови, Есдеееса прије свега, лутаће по бестежниском простору и одлазити центрифугираним дијеловима Есдееса или небитним грабљивцима за прегршт Власти.

СНСД мора систематски прилазити Националним Гласовима.

Њих је, сада, на тржишту, скоро Сто Хиљада.

Највећи дио њих треба везати уз суверенистичку политику СНСД.

Ако оду, трајније, малим странкама, мале странке ће их лако изневјерити.

Странци Усранци Запада, на томе, сигурно, раде.

Као што су стрпљиво радили да одвоје СДС и ПДП од српског пупка и сисе.

ПОЛИТИЧКА ЖАЛОСТИЊА

САРАЈ ЧАДОРА

ЗА РЕПУБЛИКОМ  БиХ,

ПРИЗНАЊЕ ЈЕ ПОРАЗА

У РАТУ ПРОТИВ

СРБА И ХРВАТА

Република БиХ је мртворођенче из брака Социјалистичке Републике БиХ и Вишестраначких Избора код муслиманског политичког живља у Сарајеву.

Они то несрећно Мртворођенче и данас хране на флашицу, Фата више нема млијека, а ноћу, кад се погасе свјетла, носају га по кући, тихо јаучући што није могло да одрасте.

Сарајевски Политички Круг, Алијини Декларацијаши, били су приморани, натјерани, да се одрекну Мртворођенчета и да потпишу Капитулацију.

Прво у Вашингтону, када су морали да усвоје Федерацију БиХ, са мрским  Хрватима, па у Дејтону а потом и у Паризу.

Алија Декларација, јавно је, за БиХ, жртвовао Мир.

Није га жртвовао да у њој буду Срби и Хрвати.

Водио је Рат против Срба а врло брзо и против Хрвата.

Да се Хрватска није мијешала, и да НАТО није тукао Србе а помагао такозавну Армију БиХ, односно, да САД нису натјерале муслимане и Хрвате у Федерацију, муслимани би тај рат изгубили много прије Книнских догађаја са РСК.

Али. Они су га, свеједно, изгубили.

Само нешто касније.

Стога никад нису одустали од Републике БиХ, свог ратног чеда у коме су уживали. У лажно опкољеном Сарајеву, као центру Свијета и као Наджртва Свег Свемира.

Стога Република Српска овако треба да тумачи политичко махање Републиком БиХ.

Као Манифест Губитника.

Није то никаква лоша политика СДА.

То је сеанса Губитника Рата.

То треба стално јавно износити.

Треба им стварати Комплекс Губитника.

То треба да осоколи Републику Српску.

Јер то значи и да су актери Сарајевског Политичког Круга, изгубили и Мир.

Они, више, немају оне савезнике које су имали.

И неће их никад ни имати.

Република Српска треба само мирно и полако. Самосталност предасе а Пут подноге.

САРАЈЕВО,

НЕВЈЕРОВАТНА

УПОРНОСТ

У УНИШТЕЊУ

БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Камењарски и Шумски Срби, како неки јунак, коментатор са Кликса.ба, назива Хрвате и Србе, нису ради да се на сједници Колегијума Представничког Дома Парламентарне Скупштине БиХ, нешто помакне у формирању Заједничких Институција док Миљацком тихо иде севдалинка, Наш је Савјет Министара...

Тај колегијум је заказао Звиздић. Који је нови предсједавајући тог дома и стари предсједавајући Савјета Министара.

Кадија те гузи, Кадија ти ужива.

Сарајево, тако, не скрива своје намјере.

Не дамо Србима Савјет Министара а узећемо и Представнички Дом.

Јавности се бацају флоскуле, како Милијарда Марака чека на верификацију у том Дому.

Ко да се ради о поклонима за свадбу.

А не о тешким кредитима. Који ће, кад тад, доћи главе Босни и Херцеговини.

Можда и прије ове Сарајчадорске политике.

То тврдоглаво инсистирање на приграби свега што је у Дејтону приписано БиХ а и онога што је наметнуто и насилно отето од Републике Српске, убјеђује и посљедње неутралне и добронамјерне у БиХ, да се овако више не може и да то не води никуда.

Предсједница Републике Српске је изјавила да је Српској добро и кад је БиХ лоше.

То треба да постане суштина Политике Самосталности Републике Српске.

Да све негативне трендове који долазе из Сарај Чадора, преокрене у своју корист.

И да искористи очигледну истину да Вријеме ради за Српску.

Српска нема потребе да срља било куда.

Политика Сарајева да Рат примијени на Мир, што се у СДА документима зове Повратак Републике БиХ, најефикасније је оружје саморазарања БиХ.

Колегијум, дабоме није успио.

Али. Звиздић је изјавио да рад Парламента треба одвојити од Савјета Министара.

Кратко речено. Муслимани треба да држе Парламент, који је Државни, Законодавни, Наш... а Савјет Министара ни по коју цијену не смије се дати Србима, иако је на њих ред.

Само их, Сарајчадорлије, Звиздаше, Бакирпаше, треба пустити да мирно, државно, дјелују.

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА,

ПРАЗНА „ДРЖАВА“

ПУНА ДЕКЛАРАЦИЈА

Партија Демократског Прогреса.

Чуди ме да није из Скендер Вакуфа.

Тамо је некад било дрвно предузеће Прогрес.

Та, Партија, дакле, а не Странка, упала је у замку да и она донесе Декларацију о Босни и Херцеговини.

Хасо ће, ускоро, питат доктора, Да ми неће шкодит толко Декларација.

А Фату нек јебе ко стигне.

Све Декларације у БиХ, у шта убрајам и девастирани Дејтонски Споразум, силовани Устав БиХ, неуставне тзв Заједничке Институције, Охаер... имају циљ да маскирају стварно стање Босне и Херцеговине.

Све што Декларације данас замажу, сутра ћемо прати Крвљу.

Тако је било и послије Исламске Декларације.

Босна и Херцеговина је Земља Крви а не Декларација.

Зато БиХ треба да нестане.

Да се разиђемо, док још крви имамо.

ПДП у Декларацији, наводи, према писању Медија, да је против тога да се БиХ уништи и обесмисли.

Наводе и читав низ других формулација, које су комбинација плетења приглавака и израде бодљикаве жице приручним пристројима.

Они су за стабилну високодецентрализовану БиХ, у којој је Република Српска, Лидер.

Ова њихова поставка говори да о политиколошким, државним и политичким питањима појма немају а, онда, то још морају да пакују и умивају, како би било ухоугодно страним менторима који се уздају у њих и користе их.

За стабилну Босну и Херцеговину.

Данас, само будала може да извикује тако нешто.

Нисмо да се БиХ уништи.

Док Сарајево, Бакир Сарај Чадор, све чини да је уништи.

А да као нус процес добије уништење Хришћанства, Срба и Хрвата.

Република Босна и Херцеговина, дакле она која је у Сарајеву смишљена, а никад није заживила даље од Ступа, а која је „била“ између Социјалистичке Републике и дејтонске Босне и Херцеговине, коју промовише СДА и сав Сарајевски Политички Круг, још од Париза, пројект је уништења БиХ.

ПДП, знаонезнао, прикључује се том Пројекту.

КАКО БИТИ

ОПОЗИЦИЈА

У СРПСКОЈ

Кад

● Мораш сакрити да волиш Сарајево.

● Кад мораш сакрити да радиш за Западне Странце Усранце.

● Кад ни Вучић неће да разговара с вама.

● Кад мораш да слушаш упуте тајних служби и својски се укључујеш у те Пројекте а знаш да ништа од тога није релано и да неће помоћи.

● Кад мораш да гледаш да други краду Изборе за тебе док Бирачи напуштају политику твоје Странке и не гласају за њу.

● Кад мораш да узјављујеш да је твоја Странка увијек била за јаку и просперитетну Републику Српску а знаш да је све рађено да она, Српска, нестане.

● Кад мораш да будеш Таблоид и Црна Хроника и стално тражиш неку мањкавост, неки скандал, неку аферу, неку незаконитост... како би то употријебио против Власти.

Или да их измишљаш.

● Кад знаш, и кад откријеш неку неправилност, да то не можеш да промијениш док не постанеш Власт.

● Кад мораш да протестујеш против поскупљења а знаш да сви знају да увијек све поскупљује јер је то логика савремене економије.

● Кад не припадаш људима које желиш да водиш и представљаш, или си се одродио од њих.

● Кад не смијеш показати Национализам.

● Кад не схваташ савремене трендове, политички систем и однос Државе и Нације.

● Кад мислиш да Народни Посланици добијају Изборе.

...

Опозиција у Републици Српској, у тешком је положају.

Она већ петнаест година игра сарајевску подсећијску игру и не постоји начин да се из тога извуче.

Штагод би друго сада почели да заступају, нико им не би вјеровао.

А нема преломног догађаја, процеса, који би концентрисао националне страхове опстанка, на основу чега би се могло иступити са Новим Програмом. Као што је то учинио СНСД пред припремљену предају Полиције Републике Српске.

Опозиција у Републици Српској је на себе навукла плашт Опозиције Српској.

И већ више од деценије и по не изјашњава се ни о једном судбинском питању за Репблику Српску.

Политички Актери, били Власт или Опозиција, морају имати одговоре на сва питања, велика и мала.

Морају се увијек изјашњавати.

Нико од њих не тражи да то одмах и учине или остваре.

Али мораш да се изјасниш.

Мораш рећи, Референдум.

Мораш рећи, Отцјепљење.

Опозиција у Републици Српској не може да схвати да опозиционарство није бити само против Власти.

То је само најлакши начин да те неко употријеби против Републике Српске.

Зато је већ постало јадно и тужно гледати како се Опозиционари уживљавају улогу Уличних Мечки и изигравају Истраживачко Новинарство Црне Хронике.

А Плаћени Новинари, умишљају да су Политичари који ће мијењати Свијет, Систем и Власт.

УЈЕДИЊЕЊЕ СА СРБИЈОМ.

С КАКВОМ СРБИЈОМ.

С КОЈОМ СРБИЈОМ.

Срби воле да имају Илузије.

Ко да их је све правио неки прадавни Дејвид Коперфилд.

Задња илузија која је коштала Србе, јесте Сви Срби у једној Држави.

Нормалан Србин није формулисао ту Илузију. Она је из арсенала Боље Рат него Пакт, али је Ненормални Србин масовно прихватио.

Србе је коштала и Илузија Краљевине. Илузија Комунизма. Илузија Федерализма.

Србе је све коштало.

Био сам, годинама, у Српским Рововима Рата.

Никада за тим нећу жалити.

Нити ћу кога за то окривљавати.

Иако су ме тамо послали јер „Извиђачи први гину“.

Жалићу за тим што нисмо непријатеља више побили а својих више сачували.

И у тим Српским Рововима, лелујала је илузија уједињења Нас и Србије.

Многи борац је, до погибије, био увјерен да је то циљ.

Чак и они који су раној фази, у Западној Славонији, још Петокраку носили.

Данас се, опет, провлачи та теза уједињења Српске са Србијом.

То је опасна Илузија.

Само се бојим да не дочекамо да, једног дана, Странци Запада не потакну ту Илузију код Срба.

То би био најбољи пут са нестанак Срба са подручја Републике Српске.

За десет година би постали Југ Србије.

Нестали би у Србији.

Као несрећни Срби из Српске Крајине и Славоније.

Отишли су. А нису дошли. Стигли су а нема их. Срби су а нису ни Србијанци.

Република Српска је Држава Здравог Српства.

У њој на власти нису Издајници, Болесници и Хомосексулаци.

Она не води дијалог о Опстанку.

Као што га води Србија.

Србија, која ће да се одрекне Косова, не може да буде неко са ким ће се Српска ујединити.

Прича о једном Народу, о једној Вјери, стоји.

Али, она стоји и у односу на Русију.

Па је нереално да се уједињујемо са Русијом.

Тако је нереално и да се уједињујемо са Србијом.

Нису нас исте гује клале.

Србији нису клали људе у Јасеновцу. У Јадовну. У Пребиловцима. На Дрини. На Козари...

Републици Српској треба Самосталност и Независност, не да би се ујединила са Србијом већ да би се сачувала Јасеноваца.

Јуче је Весна Пешић, једна мумифицирана антисрпска костурача из ормара српских болесних тавана и подрума, написала како је читала да је скоро сва Полиција Републике Српске, од Вардара па до Триглава, дакле, учествовала у убиству Давида.

Она је добила скоро хиљаду лајкова за тај Твит.

То је, за Србију, мало. Али у односу на мали постотатак Твитераша у Србији, није мало.

И Лујка је Врх Леденог Бријега.

Треба да знамо да многи у Србији мисли да је Србија најебала због наших Ратова овдје.

Да Војводина не мирише Српску. Да Источна Србија не зна за Српску. Да југ Србије није чуо о Српској.

Да Београд не може очима да чује за Српску.

Да Вучић покушава да користи Српску у својим иностраним еквилибристима Болести Пријестоља и Дијагнози Нарцисоидности.

С ким да се уједињује Република Српска.

Са Малим Зворником.

Република Српска је опстала на уједињењу са собом.

И то је наше и национално и вјерско и територијано Божанство.

Србија је већ сада Илузија.

Национална Србија је одавно Илузија.

Нас, Овдје, може спастити само здрави Национализам 21ог Вијека.

У Србији за то нема лијека.

Без својих и без пансрпских Илузија, треба наставити Републике Српске Путем.

ПРЕСТАНИМО СЕ

БАВИТИ САРАЈЕВОМ,

ОДВОЈИМО СВОЈЕ ПОРЕЗЕ

И ГЛЕДАЈМО СВОЈА ПОСЛА

Можемо, још неко вријеме, давати паре за Заједничке Институције.

Али, ми, својом руком, а не да нам Стамбол Сарај узима унапријед.

Можемо гледати ко је нешто радио, користио и Републици Српској. Ево ваше исе.

Савјету Министара, курац, не ради ништа.

Можемо изградити гранични прелаз на Братољубу и са Србијом, као двије државе, уредити пасошку контролу, фитоконтролу, царинску контролу...

Да видимо шта ће Стамбол Сарај да учини тим поводом.

Јебала их њихова три милиона марака.

Република Српска превише пажње даје Сарајеву, Заједничким Институцијама.

Почели су и Срби да мисле да су они Држава.

Погрешна се слика створила. Да је СНСД-у важно да уђе у Власт.

Сарај Стамбол то користи да би сузбијао Републику Српску, онемогућавао је, узимао јој из руку четверогодишњи мандат у Савјету Министара.

Република Српска треба да игнорише опструкције које већ цијелу годину проводи муслиманско Сарајево. Уз помоћ Странаца Усранаца.

Треба схватити да вријеме ради за Републику Српску.

И, кадгод се може, помоћи му.

Овом опструкцијом, такозвана Власт у БиХ само атрофира. А у Српској и Херцег Босни јачају фактори Опстанка.

Сарај Стамбол погрешно мисли да ће се Република Српска предати због Савјета Министара.

Та њихова грешка, и друге, води БиХ, у ствари, назад.

То одговара Републици Српској.

ОД СДА ДЕКЛАРАЦИЈЕ

НЕ ВИДИМО ШУМУ

Данас се нека Будала, у Сарај Чадору, јађеће, сјетила Априлског Пакета.

У Републици Српској, мало ко, од изабраних и именованих јавносника, зна шта је Априлски Пакет.

Не рачунам Станивуковића и Тривићку.

Они све знају.

Дабоме да само изгледа да се неко сјетио Априлског Пакета.

И само је случајно то дошло из СДП.

Априлски Пакет долази као нова Јавноловка.

Послије Декларације СДА о повратку Републике БиХ.

Декларација СДА је само уобличен стари програм. Који се јављао у разним странкама и варијантама, па и у документима СДА.

Република БиХ, Регионалиација, Три Нивоа Власти, државни, регионални и општински, Грађани, Унитарна БиХ, БиХ без Ентитета, Укидање Републике Српске... све је то програм муслиманског Сарајева још од потписа у Паризу.

Многом том програму, његовој промоцији или неспречавању, доринијели су и Срби. Република Српска.

Наивношћу, несхватањем, политичком тромошћу, национаном опуштеношћу.

Тако су, и сада, Срби и Српска, допринијели промоцији Декларације СДА.

Није шкода што су је промовисали, већ што су, од себе, сакрили главни процес који се води из Сарај Чадора.

То је процес Онемогућавања Републике Српске.

Република Српска је дошла у изузетну орбитозну политичку позицију. Путање Члана Предсједништва, који је Сепаратист, Аутономист, Дејтонист, броја делегата у Дому Народа и руковођења Савјетом Министара, нашле су се у једној, Српској Тачки.

То је у Сарај Чадору и Западним Амбасадама, упалило аларм за дјеловање.

Био је то резервни план за случај да изгубе Иванић и Говедарица.

И да им се не накраде довољно.

Декларација СДА уопште није дио тог Плана.

АНП јесте.

А План Онемогућавања Републиике Српске, није аутохтона, усамљена појава, сад, овом приликом, креирана.

Онемогућавање Републике Српске је дио Унитарног Политичког Тренда у који спадају Мостар, Комшић, наметнуте заједничке Институције, неформирање Владе Федерације БиХ, непристајање на промјене Изборног Закона за равноправност Хрвата, не вјештачку већ територијану, практично непостојање другог Ентитета...

Декларација није дио плана али је богомдана за замагљивање УПТ.

Као што покушавају и са Априлским Пакетом.

Док Република Српска не схвати УПТ, као општи оквирни пројект Унитаризације, неће имати ни опсежан одговор према Сарајеву.

Него ће, опет, назадно и неподуктивно, самошкодно, ићи код Вучића.