КАКО СУ ЈАЈА, НЕКАД,

БИЛА ВАЖНА,

ТОПЛА И ТВРДА

Не само за Васкрс. Иако се, код нас, испод Требаве, говорило Ускрс. Већ и свим другијем данима.

Кад смо чекали испред Кокошињца, која ће кока прва да снесе.

Сиротиња се било. Па, кад се крава отели, кад нема парадајза, кад нестане сланине, само се јаја једу.

И мали жути курузни колачићи, печени на мањем колу фијакера.

Али за Ускрс, јаја су била нарочито важна. Иако сам био мали, сјећам се, тих дана јаја запале интернет. Моје село. И сви побудалимо за лајковима.

Босонога војска крене по раскрсницама, каквим ничијим њивицима и игралиштима за лопту и пируз палу, по вршалиштима, да се показују јаја, да се туца, да се односе, да се поједу.

Они већи су увијек имали тврђа јаја. Поразбијаше све. И чим га разбије, дајеш му, јер је то казна за твоја мека јаја. Онда они једу разбијена јаја и гледају нас гладне, са висине.

Не могу да се сјетим јајета које сам ја неком разбио и онда поијо.

Увече, причам Старом како је било, како неки имају тврда јаја. Можда су, причало се међу нама дјечицом босоногом, од старе жељезничке шине направљени, можда од растовине тврде. А сигурно су нека пуњена и оловом.

Све те мистерије биле су нам неразјашњиве.

Ја сам се разумио у технологију дрвета и олова. Стари је имао столарску и ковачку радионицу а ја сам од олова излијевао лежиште за шибицаре. То су оне пуцаљке са ексером, мало затупљеним. Па кад у рупу у олову надробиш шибице и удариш главушу ексера о камен, пукне тако јако да и руку може да сракрвави.

Мислио сам да се олово не може излити у јаје. Али шта друго море, маму му јебем.

Неко  је причао да су то јаја од тоте. Тоте су оне пиргаве кокоши које се не једу и нису ко наше кокоши, паметне и то. Већ се држе подаље и само ћуте.

Неки су говорили да се кокошима, пред Ускрс даје само туцани камен или креч па онда им јаја имају трипут дебљу љуску него другим мјесецима.

Послије сам схватио да је то туцање са јајима, губици и туга, исто ко и свуда. У парама, у љубави, у трговини, у изборима, у Животу.

А од свих туга, један Ускрс ми је остао најтужнији. Нисам могао да одам по селу, да учествујем у туцању.

Кад смо орали, Плаота, љевак, стао ми на ногу. Толико сам јауко и ваљо се по њиви да је и Плаота плако.

Стари имо увијек чудо волове. Морају да буду Посавци и најмање дванест метери. Нисам знао да су ти метери мјера за тежину али сам знао да су имали папке ко таве.

И нисам знао шта ћу им ја да их водим, кад немам ни по тог метера. Али чим пустим ланац и одмакнем се они стану. Ко да су имали фотоћелију.

Пошто је доба пред Ускрс кад се скида зимска обућа, а не користиш другу коју немаш, сви смо босоноги, кад је било неприлике, и гологузи, одали са јајима по Интернету.

Били смо срећни боси. Обућа ће опет у октобру. Да се мало угријемо. Јер. Зими је ладно и надвору и у кући. А онда Стари, за Божић води у Цркву на Требави. Она потпођена неким великм каменим плочама које су, сигурно дошле из Сибира и још се нису угријале.

Послије чујем, Црква реновиорана, уграђено подно гријање. Ђе сте тад били, кад су ми ногице отпадале.

Што ће вам подно гријање. Нек цркну душмани. Не знам на кога су мислили. Можда на комунисте.

Истабанамо, тако, за Ускрс, цијело село.

То што неко одбије ноктић о какву каменицу, то су били украси ужитка.

Они старији су стално жалили зашто се цуре не туцају за Ускрс. Ми мањи, а паметнији, нисмо знали о чему се ради па се нисмо укључивали.

Углавном, те године, ногица ми је отекла, помрчила и само сам је држо на бетону да се лади.

Сљедеће године сам се убо на виле. Истом ногицом, једва стиго до болнице, било тровање, умало не оде и до јаја и од јаја. Послије сам, у Рату, мислио, какаве сам среће с њом, ни лопту не знам шутнути, сигурно ћу баш њоме стати на мину.

Углавном, те године нисам се конектово на интернет а нико није дошо да јави како је прошло туцање.

Послије је туцање, знате и сами, изгубило на важности. Јаја су постала шарена, свјетлуцава, циркони, декупаж, чарапе, кравате. Није било битно да су тврда.

Понекад се, као овог дана, сјетим тих времена. Кад сам босоног држао оба јаја у руци, па се, онако тврда и глатка, угрију, ко поскок на сунцу.

Како су код сиротиње јаја важна.

ДАНИ ЉУДИ

Има, тако, дана, знакова и светаца, који окупе и уједине људе, па се сви осјећају као моћно мноштво. А и ако су тога дана сами и далеки, постану некако већи, бољи и важнији.

Васкрс и Божић. Као знакови и биљези Духа Светог и Човјека Клетог.

Крст и Јаје. Као отисци Смрти и Живота.

И други симболи, у другим вјерама и људственијима, на другим подсунцима и хоризонтима.

Уништитељи свијета раде против свега тога и раде против нас.

Само ми, мали, незадовољни, сретни, ушушкани или затрчани и заслијепљени, тешко шта од тога примјећујемо и тешко се одупиремо.

Стално нам, Уништитељи Наши, шаљу лажне знакове и још лажније биљеге, којим нас маме на окупљалишта. Њихова жеља је да сви тамо стигнемо а да нико не зна због чега је пошао и због чега је дошао. Да сви будемо, појединачно Нико а заједно Ништа.

Некад препознамо а већином се намамимо.

Ти лажни знакови и биљези, посвуда су и одувијек су. Само се мијењају с добима и епохама.

Данас је највећи лажник знаковник  Интернет и његове друштвене мреже. Прије тога, било је то Тржиште, па Амерички Долар.

Не спадају у исту врсту али спадају у лажну врсту.

Амерички Долар је мамац лажног имућја и богатства а друштвене мреже су привлачност лажне блискости и надлажне важности.

Све то отуђује људе.

Заборављена марксиситичка филозофија алијенације.

Уништитељи наши, иначе, највише воле кад се забораве умни токови из марксистичке егзистенцијалистике, њемачке класичне филозофије, грчке демоскратије или руског духовног, књижевног и сликовног створитељства.

Сви Лажни Знакови су знакови без душе и духа. То их уједињује у жељи да лажно уједине и обједине људе. Сви они разарају породицу. А након ње, разори се и распрши, много лакше, и све остало.

Ако човјек не зна шта је добро за њега једнога, треба да гледа шта је добро за породицу његову.

Вакср, Ускрс, Крст, Јаје, Божић, Чесница, пак, чисти су нелажни, материјални, живи, стварни, дух.

Зато је Јаје већи ујединитељ данас, од многих Идеологија.

Васкршње Јаје, порука је, можда једна од посљедњих, људском роду. О томе да им је нешто погрешно у окупљеништву, ујединитељству и повезљивости.

Данас, кад се празнује, опушта и окупља, треба тихо да рамислимо како то да наизгед мало, беживотно и невриједно Јаје има у себи толико Духа, Живота, Наде и Вјере.

И како се својом крхком, танком, опном брани од порока, поквари, болести и зараза.