2861.

ДАН

СПАЉЕНИХ

ТРАМВАЈА

Маму Му Јебем, на ову нашу Босну и Херцеговину мора да је нападало стотину агресорских дивизија, триста четничких батаљона, педесет великосрпских обласних група, седам армија и четири нуклеарне силе.

Сваки дан нека годишњица сарајевског херојства, босанског јунаштва, државног шехидства и патриотског џихадства.

Видим. Данас ми тужном сликом спаљених трамваја сугеришу да је тог дана надљудски спашено Сарајево. Од чега. И због чега. Да ли због тога да би Четници могли да га држе опкољеног седам и по година. Добро, није рат трајао толико али се рачуна дупли стаж.

Мени, као писцу и сценаристи пропагандних спотова за Нато, све изгледа да је Сарајево жудило за опсадом а Четници намајерно нису хтјели да га заузму.

Из тог противбарутног блуда сви су извлачили користи. С тим што Сарајевски Политички Круг, у шта убрајам вјерске, културне, интелектуалне, паравојне и криминалне елементе, не све, има и поштених криминалаца, и данас из тог блуда повлачи користи. А Срби само повлаче.

Караџићева политика и војска, тада то није била српска војска или Војска Републике Српске, пошто је Рашо то приватизовао, начинила је огромну грешку борбом за Сарајево. Тај присарајевски српски комплекс надвладао је рационалне анализе. Које нико није ни правио. Да неко не мисли да сам будала.

Срби су требали одмах масовно напустити Сарајево. Као што су га напустили послије Дејтона. Послије Добровољачке, напримјер. То не би ништа донијело укорист али не би се Србима товарила опсада Сарајева. Које није било. Читава Алијина булумента била је Опсаднута. Опсједнута. Опсједнута жртвом и призивом геноцида. Па су, онда, стријељање ратних заробљеника у Сребреници, што је такође, поред тога што је неопростив злочин, и велика српска грешка, једва дочекали да се огеноцидишу.

Дабоме. У Есдеесу нико тада није могао да предвиди ток догађаја. А морао је. Морао је да зна ће Сарајево остати Ваше а Брда Наша.

2858.

У САРАЈЕВУ

ПРЕДЛАЖЕМ

СПОМЕНИК

НЕЗНАНОМ

СРБИНУ

Папа Иван Павле II добио споменик у Сарајеву.

Добро. Мада не видим какве везе имају Павле и Сарајево. Осим што је то знак жеље католичанства да избије на Миљацку. Као што је жеља ислама да избије на Кантриду.

Лажни Сценографи су добили још један аргумент за мултикултиваторство а сиротиња раја и ситни манипулатори још један потенцијални пункт исказивања своје мржње и нетрпељивости. Кад за то дође вријеме.

Ну. Нема везе.

Закачио сам се за споменик због изјаве извјесног грађанина Сарајева који је на привременом раду, гастарбајтера Валентина Инцка, који поводом успоменичења Павла вели да је тај споменик јака потврда да је Сарајево центар међурелигијског живота.

Инцко још каже. Иако у Сарајеву данас нема толико Хрвата као прије рата, нити Јевреја као што је било прије Другог свјетског рата, међурелигијски дух у Сарајеву још увијек постоји.  

Постоји али УК.

А Србе је заборавио. Гастарбајтер Инцко.

И ја мислим да је Сарајево башча међурелигијске боје. Да треба формирати агенцију Уједињених нација УНВЈЕРКО, као што је УНСКО, која ће Сарајево прогласити међурелијским центром свијета и међународном исламско-католичко-православном баштином. А узорак сарајевске башче однијети на Марс. Да се и тамо размулти.

За почетак тог пројекта, требало би подићи споменик Незнаном Србину.

Нико више и не зна да је било Срба у Сарајеву.

2803.

САМО БУДАЛАШ

МОЖЕ ДА МИСЛИ

ДА ЈЕ БиХ

МУЛТИКУЛТИВАТОР.

А И ШИРЕ.

Фидбалски клуб Сарајево, зар то још постоји, ангажовао Љупка Петровића за тренера.

Сви смо мислили да је Љупко Петровић тренер. А сад се показало да је Србин.

Пошто је Љупко био тренер и Звезде а у Звезди је играо и Аркан, они су се знали, јелте. У некој ратној естрадној прилици Аркан се курчио неким чудним оружјем, све Пичке, иначе, воле чудна оружја, шмикенрска, и тутнуо га у руке Љупку. Љупко, јадничак, у оделу, бре, са краватом, узео ту цјевуру и блејао преко ње ко Бинић на простопроширену реченицу. Али. Нема везе. Сарајевски још незабрањени фејсбучари, јебо их ердоган, докопали су се те фотке и ФК Сарајево је одјебало Србина љупког имена.

Прије тога је одјебало Роберта Јарнија. Мада нису рекли, ја мислим да је то зато што је Роберт био у добровољцима Воје Шешеља.

Шта, дакле, закључити о добородошлици Хрватима и Србима у Сарајево.

Прво. Коме је уопште пало наум да иде у Сарајево да нешто ради а не носи фес десет кољена уназад.

Друго. Коме је уопште пало наум да позове некога ко није муслиман, да ради нешто у Сарајеву.

Колико је илузија оставила иза себе Социјалистичка Федеративна Република Југославија.

Докле ће се ратови братства и јединства сматрати успутном зајебанцијом и социолошким проблемом вишка слободног времена на Балкану.

Докле ће Наслови Достојевског да жмире над чињеницом да су Срби у СФРЈ оптужени за Национални Унитаризам да би свако могао имати свој Национални Унитаризам.

Докле ће неки Генералићи да мисле да су Гуглове мапе и њихове мапе. Нека одредишта из наших појединачних мапа морају да се заувијек избришу. Јер она сама, одредишта, све раде да тако буде.

А када је Сарај у питању.

То ће увијек остати Коњовезница. Рупа.

А велика је разлика између равнице, висоравни и рупе.

2640.

МУСЛИМАНИ

УБИЛИ ЦАЦУ ЦУЦУ

ДА БИ ЗАШТИТИЛИ СРБЕ

Сарајски отомаски пропагандисти, у актуелној одбрани Орића од Агресора, Четника, Срба и Додика, покушавају доказати да су они, Сарајево, јер, све друго нису Они и нису ништа, бранили Србе и Мултиетничност, од тих ГАЧ постројби, Геноцидних Агресора Четника.

Тако су, јадници, нашли аргумент из ондашњег опкољеног, гранатираног и уништеног Сарајева, када су најдрагоцјеније ствари били Вода, Дрва, Кру и Срби.

Тада су муслимани, да би заштитили Србе од неког Цуце Цаце, криминалца и пљачкаша, као што је била и већина сарајских парамилитарних банди, дали деветнаест драгоцјених патриотских живота.

Србе су, иначе, свакодневно штитили Ћело, Јука, Џука и Оџука. Бакир је штитио из подземног бункера, подрума и склоништа.

Други аргумент младих сарајских пропагандиста јесте да су у Сарају сачуване цркве, српске, а на тај Сарај је пало три милиона граната. На Бањалуку, кажу није пала ни једна па су порушене све џамије.

Добро. Порушене су. Али нису претваране у цркве.

А да у Сарајеву није било међународне заједнице, срушили би они и Жељин стадион а камо ли српске цркве и католичку катедралу.