ТУРСКИ

РЕФЕРЕН ДРУМ

Друмови ће пожељет Турака ал Турака бити неће.

То је зато што су Турци владали Друмовима.

А касније, када су се намножиле Потпурице, и Ћаршијама.

Сарај Чадор, данас, настоји да Босном и Херцеговином влада Политичким Друмовима.

Један од најбољих таквих друмова био је Охаер.

Реферома је исто била добар Политички Друм. Са попречним путевима. Реформа Војске. Реформа Полиције. Реформа Устава.

Калдрмисан је само друм Реформа Војске. Мад ни он не води некуд. Остале су појели вагаши и зарасли су у авдику.

Када се детаљније погледа, сви ти Друмови служе за власт над Србима и Српском.

Зато је један од најважнијих Турских Друмова био прогон Радована Караџића. Ми га, као, тражимо а он се, као, крије.

Ниједан од тих Политичких Турских Друмова не доприноси Босни и Херцеговини ни ко лопата туцаника.

Доприноси само Сарајизацији Сарајева. Од Сарајева, и од цијеле кобива Државе, Заједничких институција, Евроинтеграција... ствара се само један велики Бакир Чадор, Власт која је у рукама Сулејмана.

Чадор, То Сам Ја.

Иста технологија се примјењује и на Референдум Српска.

То је нови Турски Друм против Срба и Српске. Којем је зелену врпцу пресјекао Бакир Чадорлија Хан. Својом историјском реченицом Морају одговарати они који су наговарали Народ.

У више од неколико хиљада година историје државе, царстава, тиранија и Полиса, нико није пронашао Наговарање Народа. Само Бакир. Политиколог. Сунце Ти Јебем.

Од Референ Друма, којим се прогони Додик и Наговарачи Народа, такође, нико неће имати користи. Само ће Република Српска бити под притисцима који ће многима отворити очи, а и онима са стране, да је још мање остало смисла у том међународно признатом простору између Србије и Хрватске.

Турци ће пожељет Босне али Босне бити неће.

БОСНА И

ХЕРЦЕГОВИНА

У РЕФЕРЕНДУМСКОМ

ГРОЖЂУ

Сад је тек видљиво колика је штета за Српску била чињеница да Српска Демократска Странка, након рата, није успјела да се трансформише у Политичку Странку. И Демократску.

Двадесет година је требало да једна Политичка Странка Српске, СНСД, Сарајеву, Унитаристима и Међународној Заједници, осим Русије, каже Не.

Сада се Референдум користи за нови унитаристички притисак, за нови корак у неизборној елиминацији Додика, за нову епизоду изолације Републике Српске. Чиме се, релативно успјешно замагљује неколико чињеница о  случају Бакир 0901.

● Апелација Бакира Изетбеговића Уставном Суду, у име БиХ, немогућа је и недопустива. Правни и уставни пут би био да ту Апелацију покрене неко валидан и са јасно назначеним мјестом у позитивном праву, а ко је лоциран у Републици Српској. И то најприје пред Уставним Судом Републике Срспке. Али, таквог нема. Осим тога, Устав Републике Српске прошао је неколико интернационалних оцјена, ревизија и усклађивања са Уставом БиХ и Дејтонским Споразумом.

● Напад на Дан Републике Српске, напад је на темеље Дејтонског Споразума.

● Напад на Дан Републике Српске чврсто је на путу Унитаризације БиХ.

● Напад на Дан Републике Српске нови је покушај исламског владања Босном.

● Напад на Дан Републике Српске исто је што и Шаховница На Дрини. Корак ка укидању Републике Српске и протјеривању Срба преко Дрине.

Садашња хајка на Рефереднум, Додика и оне који су наговарали народ, као сећијски објашњава Бакир Чадорлија, са свих страна, показује општу конфузију Антиреферендумаша. Показује недостак било какавих политичких аргумената.

Шта је обиљежје антиреферендумских активности, осим неповезаности и конфузије.

● Застрашивање. Празно, неутемељено. Некипут је то Изолација, некипут замрзавање имовине, некипут хапшење, привођење, саслушање.

● Потезање Међународне Заједнице. Од које нема гласа. Осим Замјеника Портпарола Стејт Департмента.

● Измектићарење.

● Позив да се спусте тензије.

● Лажна перспектива. Идемо још брже у евроинтеграције. Окрећемо се животним питањима.

Јасно је да у случају Референдум Српска не постоји Злочин и Казна.

Умоболно је у данашњем свијету, свијету Трећег Миленијума, макар и са лажном пандемократијом, лансирати политичке крстареће ракете са Саслушањем због организовања Референдума. И привођењем.

То може само Сокачки Ум.

Та најава, као и Петиција, и као и општа антиреферендумашка дисонанца, конфузија и дезоријентација, након Референдума, показује само једну ствар.

● Не постоји Визија Босне и Херцеговине, њеног опстанка и њеног стабилизовања. Чак ни код Бошњачког Политичког Круга.

А о Међународној Заједници, осим Русије која је стриктно за Међународно Право, дакле, за Изворни Дејтон, да не говорим.

У Међународну Заједницу убрајам и ЕУ, Брисел, и Нато Пакт, којима БиХ треба само као Комад Земље. Али не са усјевима, жетеоцима и механизацијом. Поготово не са плодовима.

Та чињеница, то непостојање Визије, Воље и Политичке Опције опстанка и напретка БиХ, прикрива се свим расположивим средствима.

Од уставних промјена, реформи, агенди механизама, апелација, до кршења Устава, Општег оквирног споразума за Мир и међународног права.

Коликогод апсрудно звучало, Референдум је у посљедње двије деценије једина легитимна и позитивна акција за очување БиХ.

Управо зато је на удару.

БАКИР ИЗЕТБЕГОВИЋ

ИСТОВРЕМЕНО ЈЕ

И СУЛЕЈМАН ХАН

И ЕБУСУД ЕФЕНДИЈА

Бакир Изетбеговић, босанскохерцеговачки Асадић, насљедник непостојеће династије, неталентовани политичар, незаслужени предсједник Странке Демократске Акције, пријатељ Таџипа Ердогана, није занимљив за политиколошке анализе.

Занимљив је само утолико што се у њему проналази заоставштина наталоженог концентрисаног отоманског технолошког поступка Владања. Дакле, не Власти. Јер, у овом вијеку, и у овом миленијуму, Власт је посве нешто друго од ономадног Владања.

Бакир Изетбеговић, син Алије Изетбеговића, мрачнији је средњовјекаш, назаднији Европљанин и босанскохереговачки муслиман, много нетолерантнији и према брату Фахри и према Влаху Милораду и према Ватиканлији Човићу, и, коначно, много опаснији по БиХ, од оца Алије Изетбеговића.

Упркос томе што је Алија Изтебеговић за БиХ жртвовао Мир.

Јер, Алија је имао екстерне и унутарјугословенске услове за Жртву Мира. Бакир Изетбеговић, пак, нема те услове али систематски разара Мир. Који је БиХ дргоцјен. Јер у првом дану послије нестанка Мира, БиХ више неће постојати.

И то је тај исконски неталент Бакира Изетбеговића. Настао на наталожини Отоманске Технологије Владања.

Јасно је да он нема капацитет савременог бошњачког, босанскохерцеговачког, политичара.

Он је своју улогу схватио као породично насљеђе. У шта убраја и све оно чега се он досјети.

Његова Апелација Уставном Суду БиХ, који то није, који је један октроисани, у правном смислу, а скрпљени и подметнути, у протекторатском, да се укине Дан Републике Српске, 9. јануар, без обзира на разлоге које је тамо навео, наставак је свих претходних уставносудских инструменталних вратоломија, Химне Боже Правде, Грб Републике Српске, али је, неоспорно и ласерски прецизан траг Чадорског, Османског Начина Владања Бакира Изетбеговића.

Он сматра да има сву власт над Републиком Раје и Влаха. Као што је Сулејман Хан имао над животима Искендера Челебија и Паргалија.

Оне не сматра да то право проистиче из његовог изабраног положаја Бошњачког Члана Предсједништва БиХ. Већ је то наслијеђено право. Остало му од Бабе Алије.

Стога је он, прихвативши савјет сарајских правних мрачњака, упао у нову замку. Пред Уставним Судом је покренуо спор Државе и Републике Српске. Поводом Референдума и тражећи да се одлука о Референдуму, док то траје, стави на чекање.

Овдје, у овом тексту, не бавим се правним и уставним стањем ствари. Јер, све је подложно тумачењу запета сили. Све је подложно волунтаристичкој импровизацији. Као што је она сарајска консатација да Референдум у Српској није могућ јер се у Уставу БиХ, дејтонском анексу, нигдје не помиње Референдум.

Бавим се политичким чињеницама БиХ.

● БиХ није Држава. Не само због тога што се у Дејтону она не иментује Државом. Ни због тога што нема елементе Аустријског Члана 7. Ни због Протектората над њом, који то није, већ је импровизаторско волунтаристичка стихија коју је проводио, и проводи, којећио и какојећио.

БиХ није Држава због начина њеног настанка.

Република Српска је, као Држава, натјерана у БиХ. И таква је у њој остала.

Хрвати су, као Херцег Босна, натјерани у Федерацију. И нису, као такви, успјели да се одрже у том ентитету.

● Десет дејтонских надлежности БиХ, односно заједничких органа, не садрже права наводне Државе БиХ над самосталним државним пословима Републике Српске. Па ни над Референдумом.

● Заједничке Институције БиХ, којих се сада лажно назива Државним, Државни Парламент и слично, нелегално, неуставно, без сагласости Великих Дејтонских Сила, надграђене су и проширене и бројевима чланова и надлежностима које ту не припадају.

● БиХ је тек, ако желим да будем добронамјеран, Прећутна Конфедерација. Предсједништво БиХ, које је остало скоро недирнуто, од Дејтона до данас, то потврђује. Чланови Предсједништва су Чланови из Српског Народа, Хрватског Народа, Бошњачког Народа. Они имају право Вета. Дакле, испред Народа. Који тиме, постају својеврсне Државе, чланице Конфедерације. По томе је БиХ Велика Бихтанија. Чека се само Шкотска.

● Дакле. Нема ко да, у име и то мало Државе БиХ, или само БиХ, покрене спор са Републиком Српском. Нико нема такво право нити могућност. Ни један Члан Предсједништва не може рачунати на сагласност око тога. Нико други нема тај уставни, правни и позитивни положај. Тај спор, због свега, није уопште могућ.

● Спор у БиХ може да постоји само између Ентитета. Између Републике Српске и Федерације. Јер оне се у Дејтонском Споразуму означавају Странама у БиХ. Што значи да су биле стране у рату, да су биле стране у склапању БиХ и да су стране за оснивање нових, у Дјетонском Уставу непоменутих институција и надлежности. На основу Споразума Страна.

● Бакир Изетбеговић не може ни у којој ситуацији, стварној и претпостављеној, да покрене Спор између БиХ и Републике Српске. Не може чак ни између Федерације и Републике Српске.

Из чега закључујем да Бакир Изетбеговић овим не шири национализам и сукоб између Бошњака и Срба, јер њега, и без тога, има довољно, не шири предизборни национализам јер не треба ни Бакиру СДА ни Српској СНСД. Он настоји да корак по корак потчињава Републику Српску, да је поништава и да је претвара у Санџак којем управља он, Бакир Сулејман Хан Ебусуд Ефендија.

Он жели да то улази у свијест Бошњака, као исправно, као законито, као природно, од Алаха позвано.

То што ради Бакир Изетбеговић, веома је опасно по Мир.

Изетбеговићевска опасност по Мир је насљедна.

АМАМБ

РЕФЕРЕНДУМСКА

ДРЕСУРА

СРБА И СРПСКЕ

Америчка Амбасада у Сарајеву не оглашава се о запрашивању комараца. Али се зато, маломало, оглашава о Рефрендуму Дан Републике Српске.

Зашто је Амамб и Амамбици Кормак, толико битан један уобичајен, безазлен, Српски Референдум.

Не ради се о издвајању из БиХ, о уласку о Руско – кинеску Унију, или о придруживању Бриксу.

Ради се о Дану Републике Срске. О датуму који постоји у краткој историји Самосталног Српства с ове стране Дрине. О датуму који се не може поништити. Јер није ни поништена Република Српска. Велике силе су је признале, Дејтонским мировним спорзумом и Паришким споразумским потписима.

То што некоме смета Девети Јануар, то је као и мени да смета бацање цвјетова у ријеку Инд.

Зашто, дакле, Амамбица Кормак шаље видео поруку, ко филмски журнал који треба да се приказује у кинима, прије сваке пројекције, у два, у четири, у шест, у осам, у десет, кад зна да то Срби нејебунизашта.

► Амамб и Амамбици Кормак битно је да одржи Илузију БиХ. Илузију Државе. Јер само тако они имају важност. Амбасада. Зграда Амбасаде и сама Амбица Кормак. Иначе би те послове преузела, нпр, Амамб у Будимпешти.

► Да би одржавала Илузију Државе, потребно је одржавати илузију њених органа. Пошто нема мозга, дотична држава, нема душу, нема срце, треба одржавати пипке, гениталије и остале рудименте.

Стога Амбица Кормак меље: Одлуке Уставног суда су коначне и морају се извршавати и поштовати.

Нису јој лекторисали и извршили редактуру. Требало је рећи: Одлуке Нашег Уставног Суда за Србе су коначне и обавезујуће.

Једноставно логорске, ако ме разумијете.

► Веома је опасно у БиХ, која је Земља Протекторат, Протекторат више протектора, дозволити било ком подручју, или територије, или становништва, одлуку о властитој судбини. Макар се радило о устајању прије зоре или лијегању прије кокошију.

А нарочито је опасно ако Република Српска, која је као Држава, ушла у БиХ, и која у њој има позицију Државе, уз многа вандејтонска и вануставна, дакле, неправна, девастирања, мислим на Војску, Порезе и слично, добије Право На Референдум.

► То Право На Референдум највећа је ноћна мора Америчке Амбасаде, Сарајева и Бриселске Бриселкратије. Референдум Српске досад је, том Трију САБ, најјачи синтетизовани халуциноген, откако је почело жвакање сирових плодова кафе.

► Против Референдума нема антибиотика. Не постоји Антиреферендум. Зато САБ, Сарај, Амамб, Брисел, не знају шта да раде. Јер, кад обави Референдум, Срска не мора ништа да ради. Он стоји као оријентир. Није више довољно рећи да Режим замајава људе Национализмом. Па, чим стомак почне да завија, Срби ће сви полетити у крило Амбици, под сећију Сарају и на курчић Бриселу.

► Референдум о Дану Републике Српске је увод у Референдум о Самосталности Српске.

Након овога, треба разумјети Амбицу Кормак.

Много је безболније и лакше, у некој земљи пуцати, и убијати, по школама и тржним центрима, него у некој имати Референдум.

НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС

НИЈЕ ОНО ШТО

ДРЖИМО У РУЦИ

ВЕЋ ОНО ШТО

ДРЖИМО У СВИЈЕСТИ

Десет дугијех година објашњавао сам, у Организацији Есенесдеа, да Политика, и Избори, није мало асфалта, мало шљунка, мало воде, мало бандере, показало се да није чак ни аутопут Бањалаука – Градишка, јер им га изградишка а будале ти изгубе Изборе, већ да је Политика оно што је у свијести, само страначки упаковано и на вријеме испоручено. Да је Политичка Странка, у ствари Политичка Породица. И да се братство, и сродство, не види али је увијек ту, као да је највидљивије.

Код Срба, а и других народа узаврелих подручја, те невидљивости очигледније су од свега другог, створеног, изграђеног, поклоњеног.

Па и код Држава као што је БиХ.

Овдје није важно Сарајево. Важна је Турска.

Није важно да Хасо има. Важно је да Срба нема.

Као и код Срба. Кад је Анто, тијеком рата, вико преко Саве, Чедоооо, немате струје. Ал нема ни Стипе ни Мујееее, ко данас, јека се одовуд чује.

И у Хрвата. Важно је да има Госпе. Које нема. Недајбоже да се доиста појави.

Луди Европљани мнију исто. И они воле да да имају ствари којих нема. Стране Инвестиције. Реформска Агенда. Механизам Координације. Европска Унија. Толико их немају да су ради и нама да их дају.

Ствари којих нема, које се не држе у руци, које се не виде, дају највеће резултате. То су ефектуенти. То су највећи произвођачи нове вриједности.

Опстанак. Слобода. Самосталност.

У ту категорију спада и Референдум.

Којег су, на овим просторима, али у Републици Српској, девастирали, потцијенили, мало олињали.

Али који, након Уставног Суда Републике Српске, иде.

Референдум о Дану Републике неће промијенити ништа, неће донијети ништа, неће повећати нешто.

Он ће само показати куд идемо.

Он ће Републици Српској и Србима дати право да колективно кажу. Да имају право да кажу. И да њихова одлука нје као она ноћна скупштинска предратна сарајевска. Нити као њихов референдум о независности. Нити Српска и Срби траже да се укине Босно моја, дивна, мила. Не тражимо чак ни Јајце да им се укине.

Дабоме да звучи расистички и националистички.

Али, то је оно што раздваја Србе од других.

Зато је Референдум још једна света српска земља по којој ходе. Зато су његови ефекти драгоцјени а невидљиви.

ПРИЈЕ ЋЕ СЕ

СРПСКА ОДВОЈИТИ

ОД БОСНЕ

НЕГО ВЛАСТ И ОПОЗИЦИЈА

ОД РЕФЕРЕНДУМА

Већ сам писао да је Миле Додик Ајнштајн Импровизација а Гатузо Система.

Али нисам писао да се стање погоршава.

У Политичкој Позоришној Академији би, међу првим часовима, требало учити да се Референдум не скида са зида ако не мислиш њиме да пуцаш.

Златно вријеме Референдума, које се никада више неће поновити, било је у предвечерје милосног и раздраганог доласка ружне Кетрин Ештон у Бањалуку.

У Бањалуку су долазили и Римљани, и Турци, и Усташе. Али ништа ружније од Кетрин Ештон није дошло.

У политичком смислу, дабоме.

Тад је Брисел, заједно са својим истуреним унитаризмом, Сарајевом, био у стању шока. Док је Ештон потегла мрском Додику на ноге, у предсједничке дворе.

Република Српска је тада требала, без обзира на долазак баронесе, провести Референдум о Суду и Тужилаштву.

Не зато да се Ештон направи будалом већ зато што је на првој линији борбе против Референдума био Брисел. А Сарајево немоћно.

Након тога, Бирократи Брисела и Стратези Унитаризма, у здруженој борби против Републике Српске, обрнули су ситуацију.

На прву линију борбе против Референдума истакли су Сарајево. А Сарајеву придодали Први пјешадијски Савез За Промјене Пук.

Тако ће се Савез За Промјене, Есдеес и оно што је остануло од Педепеа, као и Чавић Сребренички, борити против Самосталне Српске, Додика и Режима, до посљедњег Референдума.

Додик је сам замрсио Референдум да га више ни мачем неће моћи да пресијече.

Марко Павић, мудромир, у склопу своје опште игре подизања вриједности акција у Коалицији која се, са његове стране, зове Бољи ДНС, изјавио је да његова странка не подржава Рреферендум ако нема опште сагласности у Републици Српској.

Онда је Вукота Говедарица иступио и рекао да неће подржати Референдум о Дану Републике Српске док се не проведе Референдум о Суду и Тужилаштву. А Референдум о Медџиди нису подржали у Народној Скупштини Републике Српске.

Из овог става Есдееса види се да су они потпуно окренути против Републике Српске а не против Режима.

А види се и разлика између смислене политике Деенеса и бесмислене политике Есдееса.

Својом импровизацијом и алијанацијом, Додик је довео до распада подршке Реферндуму унутар Коалиције. Мада није тако, али изгледа као савршен тајминг посјета Амбице Кормак Деенесовом Чубриловићу.

Опстанак Српске, који је у опасности од како је у Паризу потписан ООСЗМ, не може се заштитити импровизацијама. Каква је, очито, референдумска.

Како сада ствари стоје, Антисудски Референдум, онај о Дану Републике није толико битан, славиш Дан Републике и Богтевеселио, тешко да ће моћи да се организује у овом мандату.

А сада је најпотребнији. Када се ломе силнице и овдје и у Србији. И у Црној Гори и у Македонији.

Референдум треба одржати након Локалних избора, у мају, 2017е.

Прије тога СНСД се мора реорганизовати, што ће му помоћи и за локалне изборе, окренути се организацији и огромној бази од 175.000 евидентираних чланова.

За референдум ће добити подршку и других. И оних који никад нису гласали, ни помислили, за СНСД. Само им се људски мора прићи. До сваког човјека се мора доћи.

Тај Мајски Антисудски Референдум био би задњи чавао у сандук Есдееса.

Ако Есдеес не би напустио Пробосански Сарајевски Игроказ и посветио се стварном и реалном опозиционарству у Републици Српској. Па колико мора да траје, нека траје.

За шта, Есдеес, са гарнитуром Босић, нема снаге.

Тада би Референдум одиграо позитивну улогу за Републику Српску, за Есенесде и за Националну Политичку Сцену Републике Српске.

Дабоме, ни након Референдума, Нелегалном Судству БиХ ништа се неће десити.

Али.

Био би то непроцјењиви Капитал Опстанка Републике Српске.

За Есенесде би то била добра степеница за побједу 2018е.

Јер Аутопутеви и Термоелектране не доносе побједу на изборима.

Изграђен је Аутопут до Градишке па су локални избори изгубљени ко на поледици.

Иначе је побједа 2018е још увијек упитна.

ОД

САРАЈЕВСКОГ

УНИТАРИЗМА

САМО ЈЕ ГОРА

АМЕРИЧКА

ДЕМОКРАТИЈА

За разлику од Младена Киле Босића, који Има Мисију, Џонатан Мур, Еуроамериканац, Шеф је Мисије ОЕБС у БиХ.

ОЕБС је Организација за европску безбједност и сарадњу. И Америчанин је душу дао за то мјесто.

То је посве нормално.

Мада ја сањам о временима кад ће се појавити вијест да је Ангела Меркел отишла на одмор а у њеном одуству замјењиваће је Америчанин Џон.

Или кад ће Америчанин Џек постати Предсједник Либије и Извршни Директор уједињених либијских рафинерија и рудника нафте.

Углавном, тај Џонатан Мур, коментарисао је, за сарајске унитаристичке медије, Референдум у Републици Српској.

Гдје се сложио са Инцком да ентитети немају право на референдум о државним стварима. Кобива, такозвани Суд и Тужилаштво БиХ, су ствар Државе.

Ово је велики корак у дркању јавности.

Наложиш Инцку шта да каже па се, онда сложиш с њим.

Мур је још говорио о томе да нико не пријети Републици Српској и Дистрикту Брчко.

Што је потпуно умоболно јер Република Српска и Брчко немају никакве везе.

Да нико не пријети Републици Српској, тачно је колико и постојање мирноће кад једнодневно пиле бациш у рукавац пун крокодила.

У БиХ се једино пријети Махмуљину.

Иако нико не пријети, Устав БиХ, Дејтонски Анекс ће се морати да мијења на путу ка Бриселу.

Јер, и Бугарска, велика земља традиционалног Свог Ја, и Демократије, старије од Грчке, мијењала је свој Устав 80 пута док није стигла у ЕУ.

Да би се Република Српска уништила потребно је само једном промијенити Устав БиХ.

Тако да апелујем на Џонатана Мура да не сере.

Осим тога, у Бугарској живе Бугари а у БиХ постоје Три Нације. И промјене устава се не могу поредити.

Такво Америчко Бацање Демократије у очи, како га проводи Мур, и сателити у Сарајеву и БиХ, значи уништење Српскг Народа у БиХ. Не само укидање Републике Српске.

Република Српска, њене власти, њена опозиција, њена Јавност и њени грађани, морају сваког дана бити на опрезу током тих прича о путу према ЕУ и путу према Нато Пакту.

Јер им се смијеши судбина Срба на Косову.

Зато Амерички Кретеноид Мур и помиње Вучића, ЈГО, који је против Референдума у Републици Српској.

Јер очекује да се Вучић према Србима Српске понаша као према Србима Косова.