3458.

ТУЗЛАНСКИ

РАДНИЦИ

САМИ СЕБИ

НА СПРОВОДУ

Само кад изађу на улицу, Радници уђу у Вијест.

Дабогда имао па немао.

Некад су Радници имали Радничка Права, Збор Радника, Раднички Савјет, Радничка Одмаралишта, Синдикат, Партију, Социјалистички Савез Радног Народа, Радничко Самоуправљање, Раднички Диспанзер, Хатезе, Радничку Мензу.

Данас имају Ранку Мишић. Свако своју.

Тузлански Радници мисле да им је остало само Орашје.

Та тужна, а истовремено и гротескна, смијешна и вјештачка, Колона Протеста, у ствари је само једна од закашњелих јавки Протока Времена и знакова његовог несхватања.

Тузлански Радници још нису схватили да је Вријеме прошло. Не тако што нема њихове државе, њихових фабрика, њихове партије, већ нису схватили да нема ништа.

И у тој колони, дабоме, нема Радника који су имали оно што сам набројао. И још свашта.

Проток Времена је једна од најопаснијих неелемнтарних непогода за људе. Појединачно и заједно.

Ситне варке их доведу у заблуду да они учествују у томе, да они одлучују о нечему, да се све ради због њих. А када учине неку од тих учесничких ситница, врло брзо схвате да је Проток Времена намијењен неком другом, да је окренут у неку другу страну, да су људи, појединачно и заједно, остали негдје на одроњивим обалама и срмдљивим врбацима и да више никога не могу стићи. Нити кога има на видику.

Ситно је објашњење да су сви из Тузланске Гротескне Колоне, или њихови, гласали за Проток Времена. На Првим Слободним Демократским Вишестраначким Изборима.

То могу да им, сада упутим, као јевтин подјеб.

Ето вам, није вам ваљо Тито и Социјализам, југословенски пасош и велике фабрике. Није вам ваљала Аида, нек вам сад ваља Немаида.

Јер, Аида је постојала прије рата.

Као што сам пред рат ушао у бањалучки аутобус. А возач, огромни брко, не као ова данашња прцомљчад од возача, видјевши да нико неће да излази на станици, прође не смањујући брзину. За кога сте гласали, пизда вам матерна.

Послије сам годинама размишљао о тој Политичкој Реченици. Нисам много могао да закључим. Није Брко ништа више рекао а изашао сам на оној сљедећој.

У Социјалистичком Самоуправљању, Радници су црнчили ко робови. Али су живјели добро. Живјели су редовно. И сигурно. Имали су и Правобраниоца Самуправљања. А од незаконске замјерке Раднику само је горе било у кафани јебати матер Тити.

Данас Радници немају прилику ни да црнче.

Некад су имали Четверобригадни Систем.

Данас немају ништа.

Некад је неко други мислио за њих. Они су требали само да буду Радничка Класа.

Данас нико не мисли за њих. Ни на њих.

Мораће то сами да раде. И да, кад смисле, црнче стопут горе него у Социјалистичком Самоуправљању.

Да ли би било другачије да су другачије гласали, не умијем да одговорим.

Али да су се сви добро знојили, и крв пролијевали, да сруше све што их је држало ко мало воде на длану, јесу.

Без обзира што Тузланска Колона има правац и смјер, и одређен циљ. Орашје. Граница. Одлазак. То је само Колона Лутајуће Свијести. На просторима Бивше Југославије. А и шире.

И није та хаотична свијест само у главама радника.

У свим је главама.

STJEPAN MARGETIĆ, ŽRTVA SLOBODE

Bio je prvi maj.
Prvi maj nije ništa bez druga Tita i komunista.
Generacije rođene u slobodi, demokratiji i naciologiji, ili koju godinu prije pokolja, ne znaju o čemu govorim. Starkelja opet sere o tome kako je nekad sve bilo idealno a sada smo mi svi budale i propast je. Razumijem. Te mlade generacije ne žive u novom vremenu. One su novo vrijeme. I nisu dužne da razumiju. Kad oni, koji su žvijeli kod druga Tita i komunista, nisu razumjeli.
Imali su bezvizni režim, evropsku uniju, sav svijet dolazio u Jugu, prodavali robu svuda po svijetu, okupljali sto i više zemalja, bili pokret, voljeli se, u Banjaluci igrao Dinamo, Vardar, Priština, jebote, Abid Kovačević iz Banjaluke igrao u Dinamu, Poljud plakao kad je Tito umro, ja povezem šator i gdjegod razapnem kraj magistrale, na Jadranu, svi kažu: Zdravo ljudino, bil popija.
Ali, nije valjalo. Tamnica naroda. Ugnjetavanje. Nesloboda. Ne daju slaviti slave i djecu krstiti. Nedaju se vjenčavati u crkvi. Srbi torturišu, žandarišu, udbišu. Raspad. Slažem se. Jedino se ne slažem što su se u to upetljali radnici. Oni su bili carevi. Radili šta su htjeli. Samoupravljanje. Radnički savjeti. Kongres samoupravljača. Kongres dindikata, sunce ti jebem, savezni. Razumijem što su se digli Budiša Kompleksaš, onomad o Proljeću, Savka, ufur, Karadžić Narciosidni Prigradski Priglupi, poslije, Slobo Mirin, Alija Deklaracija. Ali što radnici. Nikad više neće biti ništa. Sve ove protuve koje sam pobrojao, i mnoge druge, deseci hiljada, stotine hiljada, ušle su u istoriju, neki i u sudnicu, kao predvorje istorije. Ali radnici nisu ušli nigdje. Radnici su otišli u kurac. Tako su pravo na rad dali kriminalcima, tajkunima, švercerima, ratnim profiterima. Tako su socijalnu sigurnost mijenjali za nezaposlenost koja se širi kao ambrozija i za nesigurnost maslačka. Tako su svojoj djeci u gene ugradili neizvjesnost. Zalud se školuješ, zalud govoriš jezike, zalud vladaš sposobnostima kojima ni sve generacije prije tebe, zajedno, nisu vladale.
Tako su fabrike, koje su bile Fabrike radnicima, dali u bescijenje lokalnim muljarama starom deviznom štednjom, Antinom privatizacijom, dionicama i akcijama. Dijela su se dočepale i razne lešinarske kompanije iz prijateljske Evrope.
E, tako sam došao do bjelovarske „Iverice“ čiji je vlasnik multinacionalni konzorcij Kronospan. U Iverici je radio Stjepan Margetić, dragovoljac, po fotki, poštenjačina ispod Bilogore, kao i svi tamošnji ljudi. Onda je u ponedjeljak saznao da bi u četvrtak trebao raditi u nekom Kronospanovom preduzeću u Srbiji.
Stjepan se pobunio. Moj ugovor o radu pominje Bjelovar. Ja se nisam za to borio. Tamo su četnici. Agresori. Ja sam u registru branitelja. Imaću problema. Otkaz, Stjepane.
Ne zamjerim Stjepanu. Borio se za Hrvatsku. A ne da ide u najam u Srbiju. Rekli mu, pred rat, drugačije. Država Hrvatska. Neće nas više niko pljačakati, ni naše devize sa Jadrana.
Jedino što zamjerim je Stjepanova: Ne mogu raditi sa onima protiv kojih sam se borio.
Kako si, Stjepane, mogao da se boriš protiv onih sa kojima si radio?
I tako desetak miliona Stjepana u bivšoj ukrvljenoj, upokojenoj, razjebanoj Jugi.
Ne pišem ovo zbog Juge. Peopala. Jebi je. Da je valjala, ostala bi. Nego pišem zbog tih desetak miliona radnika, Stjepana, ukrvljenih, upokojenih, razjebanih.