САДОМАСОВНА

КУЛТУРА

Када се, кроз неколико хиљада година буду вршила археолошка ископавања на локалитетима старих култура, Винчанска ће бити заборављена а археолози ће, са највећом пажњом, њежним четкицама да опрашују Дупе Старлете Станије.

Гробница Краљице Нефертити биће већ одавно пронађена и заборављена.

Дакле. Кутлура.

Кад хоћете да уништите неки Народ или Цивилизацију, уништите им културу. Па, на примјер, око Цркве Аја Софија подигнете четири минарета.

А кад неки Народ или Цивилизација пропадне, једино што се још може наћи јесу остаци Културе.

Данима гледам најаву Забрањеног Форума Александра Хршума.

Хршум је Осма Сарајевска Институција Културе. Толико се бори за Босанскохерцеговачке Теме да ми човјека дође жао.

То је као Четницима Четрдесеттреће читати Мафиест Комунистичке Партије.

У тој најави је и нека цурица, дјевојка, рођена вјероватно послије рата, а и ако је мало раније, одрасла је послијерата.

Она каже, отприлике, да има Културе у БиХ. Сека Алексић.

Сека Алексић је Певаљка. Има и неких пјесама. Ја сам је упамтио по томе што је у некој емисији устала и затресла гузицом, уз слоган Ово је Прва Мешалица Србије.

Дабоме да је бесмислено у БиХ говорити о Култури. Или о Култури у БиХ. Или о БиХ Култури.

Тамо гдје не постоји Држава нема ни Културе.

Мада је познато да су Невладине Организације изградиле Пирамиде.

Република Српска је своју Културу одавно заборавила, потиснула и закопала под огромне слојеве и наслаге јаловине. И оставила за нека боља археолошка времена.

Најприје би требало формирати Министарство Културе.

Мада знам да од тога нема ништа.

Затим би требало одвојити средства за Културу.

Мада видим да их нема.

Онда би требало у једну књижурину сабрати оно што је Култура Овдје са покушајем валоризације и рангирања.

Мада знам да то Власти, јер то може урадити само Власт, не занима. Пошто је профитабилније, то је њихово мишљење, оп. а., отићи на Славу Шукалових Светих 260.

Ну.

Може се много урадити и без Министарства Културе и без Пара.

Локалне Заједнице могу да учине највише. До неких бољих времена.

Нисам примијето да је нека већа Локална Заједница, такозвани Додикови Градови, напримјер, позвала, на предновогодишњи коктел, Сликаре, Скулпторе, Писце.

А да не говорим о томе да ником није пало на памет, да установи Сајам Сликарства, рецимо.

Који би могао да буде бољи и културнији од оног тезгоносног Сајма Књига, у шта се претворила свака таква манифестација откако су је преузели приватници.

То би Бањалука могла да уприличи за цијелу Републику. Мада Бањалука и не зна ко све слика ни у Бањалуци. И ваја.

И то по демократском принципу. Сваки сликар и вајар, по багателној цијени, закупи простор и изложи се. Можда нешто, сиротани, и продају. Можда се појави неки Ликовни Критичар, мнијем да их има, кад има толико експерата за Народне Посланике и то, па негдје изрекне какву похвалу или покуду. Па се начине тевепанели. Па људи виде да неко из њиховог краја слика, Сунце Ти Јебем.

Па би Додикови Градови, барем, могли позвати те своје вајаре и скулпторе, кад их упознају на предновогодишњем коктелу, да у граду изобликују нешто. Град ће им на локацију допремити камене или дрвене громаде.

Јер.

Култура је у опасности.

Станија је објавила да послије ријалитија, своје Дупе повлачи из Јавности.

СРПСКА

КУЛТУРА

У ПРЖУЉУ

Фронталерси су објавили интервју са Жељком Пржуљем, писцем. Нисам читао.

Занимљива ми је одмах била насловница његовог обимног романа Рука анђела.

И занимљиво ми је било његово исповиједање о тероризму над рукописом. О одбијању да се помогне из палате једног Предсједника а прихватању бишег Предсједника да се помогне из његове странке.

Занимљиво, не због помињања предсједника, мада је и то дијагностично, већ због тога што се из културе више нико ни нашта не жали.

Замрло је све.

Пржуљ, сирома, каже да можеш да урадиш шта хоћеш али до Бањалуке стићи нећеш. Можда је то проблем. Али је проблем и у томе што нико више неће да каже Можеш да урадиш шта хоћеш али из Бањалуке никуд стићи нећеш.

Рука Анђела је сада у другом тиражу. Али Пржуљ каже да нико и нигдје о роману не говори нити пише. Не постоји.

Све је то познато. И онима, много познатије, који имају више романа од мене и Пржуља. Али шуте. Знају да је најбоље имати неки клан, барем кавански, мада међу романсијерима нема више нема правих каванасијера. Ни међу пјесницима. Не постоји више Дијак Владо што ракију пије радо. И довољно је видјети гдје гони алфа кланџија. Против кога је и против којих је. И томе, или њима, систематски јебавати мајку, реченицу и тему романа.

Мојим романима је помогао Никола Вуколић. Након првог, и Ненад Новаковић. И једна дама, којој не бих помињао име да не би због мене имала проблема, а која је урадила много на промоцији постојања мојих романа. Па и мене као аутора. Да није било њих нико за те романе не би чуо.

Данас је, на овдашњим просторима, написати роман исто као и у амазонској прашуми ископати рупу и отићи у некад лијепу архитектонску Бразилију, сјести и чекати да неко примијети твоју рупу.

Писац је данас упросјачен. Он је доведен у ситуацију да тезгари, мољака, да се понижава код Спонзора за Сто Каемова, како их они зову. Па да на крају штампа читаву страницу Спонзора. Писац је тако постао Спонзоруша.

Мада би било боље написати, негдје, не знам гдје се више и пише, Роман тај и тај, просјака тог и тог.

Пржуљ каже да је на некој промоцији продато седамдесет, осамдесет примјерака његовог романа.

Ја сам ишао за својим романима, на књижевне вечери. Али сам на пола пута престао да идем. Било ме срамота да продајем своје романе. На неколико задњих сам испоклањао књиге. Боље да су код неког него код мене.

Држава Српска, Здесь уже сказал, треба да буџетски, институционално, плати издавање сваке књиге коју неко напише. У доба свакогаубогог и сваконоћног пишања по Интернету, Писање књиге је подвиг.

Уз минималну комисијску рецензију, не о квалитету, већ о томе да нема нешто нецивилизацијско и неприхватљиво, величање фажизма и слично. И изложбу слика. И све друго што се може подвести под културу. Па макар то било и плетење приглавака. Ако немамо ништа друго.

Јер. Нација без културе не може да постоји. Култура је веже за њен простор, за њену земљу.

Нација је Моја Нога на Мојој Земљи, речено то Мојим Језиком. Све друго није Нација.

Свако ко у једној Нацији нешто ствара, у Култури, макар само лутке у дјечијем позоришту, твори Културу овдје а не тамо негдје. Не може се одавде писати у Чилеу.

Зато је Култура прва брига НДД Сфере.

Мислим. Требало би да буде.

Али кад видим ко се све самоузгаја у оној Додиковој Стакленој Башти, у којој нема ни Министарства Културе, дође ми да неку инстант брзорастућу Амазонију засадим около.