ИМАМО ЈАВНОСТ

КОЈА ЈЕ ТЕК ИЗАШЛА

ИЗ ПЕЋИНЕ

ПА СЕ РАЗВИКАЛА

И ИГРА СЕ ЈЕКОМ

Некадашња Слобода збора и говора, дјелује, данас, као игла упала у цунами.

Више не постоји.

Све је Слобода, све је Право, све је Збор, све је Говор.

Јавне Говорнице, више, не постоје.

Као што је Хајд Парк. Али, и као што су Новине, Радио, Телевизија, Академије, Институти, Универзитети, Књижевне вечери, Филмови, Позоришта...

Ауторитети, уопште.

Јавност је постала универзална и свачија.

Како глобална, тако и локална.

Па, једна другу хране.

Свако је добио приступ Јавности.

Зато се сви понашају као да су јуче изаши из Пећине, у којој нису смјели ни да гукну, јер старјешина Пећине или Фамилије, или Мајка Хранитељица, нису то дозвољавали.

И, сада се, неартикулисано и инфантилно, играју својом галамом и њеном јеком и одјеком, од брда и гора, које им нису занимљиве.

Занимљивије им је да се надвикују сами са собом, са оним до њега, или оним невидљивим и непознатим, далеким, а и са брдима.

Јавност је постала иста као и сваки њени појединачни Викач и Извикач.

Јавност је сама себи сврха.

Као што је сваки појединачни Извикач, тек Мазохист Самовоајер.

Свеобухватна Масовност не може да почива на критеријумима, мјерама и љествама.

Стога се као врхунаравни критеријуми Јавности, узимју они доступни свима.

Најнижи.

Љестве услова и улазница тек су извириле из земље.

Они су.

◘ Тужибабство

◘ Јетрвство.

*

На та два кључна принципа, те двије кључне технологије, постављена је Општа Јавност. Као и Национална, Стручна, Културна, Политичка...

Свако ко је мислио да ће Отуђење елиминсати те двије технологије, зајебао се.

Отуђење, човјека од човјека, човјека од рада, човјека од вриједности, иметка од рада, важности од квалитета... поспјешило је и умножило те двије почетне људске особине, до свемирских даљина.

Оне, данас, кроз Јавност почивају, дозвољено је, легитимисано, на лажи, манипулацији, кастрирњу, катранисању, спаљивању, прогону, хајци, набијању на колац... само не на Чињеницама и Објективности.

Не постоји Право Мишљења, Право Става.

То је претворено у свачије Право Одстрела.

Јавност је постала супрамасовно Ловачко Друштво у које се улази стицањем било какве Тастатуре. И у коме нема ловостаја.

Свако је изложен том, Антихуманизму Трећег Миленијума, том арсеналу уништења појединца и његове инокосне и колективне свијести, у коме нема мјеста за једну стару добру Француску Гиљотину.

Једнако и Старлетутка из Ријалитија као и Национални Херој.

Јавност је, данас, Фордова трака за Модел Т.

Не зауставља се.

И не избацује готове Моделе Т.

Већ множи и продукује искључиво Монтере на тој Бескрајној Траци.

ПРОШЛО ЈЕ ВРИЈЕМЕ

ОБЈЕКТИВНОСТИ,

ЧИЊЕНИЦА, НОВИНАРСКИХ ПЕТ

А ДОШЛО ЈЕ ВРИЈЕМЕ

ДА СЕ ЈАВНОСТ МОРА

СВАКИ ДАН ВОДИТИ НА КАВУ

Број играча на терену расте оном прогресијом зрна на шаховским пољима. А Судија остао један са два кукавва Аутотриктера.

Вријеме се згушњава. Дан траје двије године. Још ове године. Сљедеће ће, већ, трајати четири.

Количина Информација је већ сада толика, да она једна или хиљаду њих, које садрже неку чињеницу или све, не може да се нађе никаквим микроскопима ни телескопима.

Чињеница никоме није циљ. Чак ни оном ко је њоме оштећен.

Некад су за чињенице, били задужени Органи и Новинари. А Широке Народне Масе су вјеровале.

Можемо за то окривити било којег од та три фактора, или све, али, Вријеме је било такво.

Данас, Вријеме, није добро и погодно ни заједан од тих фактора.

Данас Плесни Пар Васковић – Кормак, замјењују сва та три фактора. И све Новинаре.

Ко Шта Кад Гдје Зашто, више не постоји.

Све је постало То.

То ти дајем на тацни, у очи, у свијест, у политику, на улицу, по мрежама.

То.

И не имај друго То, осим Тога.

И свих десет заповијести су једнаке.

Не сумњај у То.

То је љигав, аморфан и пластелински флексибилан Облик, само Облик без садржаја, попуне и суштине, иза којег стоји чврст, прецизан и кибернетски испланиран механизам.

Шта у таквој ситуацији да раде Новинари. И Власт.

Да сједну на њиву и Богу кукају.

Јер, за њих, овдје нема посла.

Они, Новинари и Политичари, више нису школовани за то. А и да су школовани, они никог не занимају.

Јер сви све знају.

Од таквог конгломераторијума не можеш начинити Државу.

То су овце, од којих свака жели да буде и чобан, и врљика, и керче, и вратница.

Власт и Политичке Странке, мораће да промијене тактику према Јавности.

Не због Јавности, већ да би се коликотолико, супротставили најезди крадљиваца.

Стање је као и у односу Лопови и Полиција, у крађи кола ислично. Увијек су два корака, организационо и технолошки, испред.

Али боље и каснити два корака, него Јавност потпуно препустити крадљивцима.

С тим што је крадљиваца аута, мало а Крадљиваца Јавности много.

Пошто Министри, Страначки Лидери итд, не могу да сваки дан дају три изјаве, двије КЗМ и четири интервјуа, морају створити свако свој ТБС, Таблоидно-Ботовски Систем, којем ће бити циљ да барем пласира њихово виђење, ако је, већ немогуће доћи до чињенице или је одбранити.

Нека корист се неће постићи али ће се ублажити, успорити или зауставити ерозија Јавности.

Јавност је Национално Добро, као Небо, Земља, Вода, каква ријетка руда.

Али је свима стало да од тога направе Сеоску Курву.

Којој сви, ноћу, приређују Сношај а ујутро, себи дају Значај.

КАД УНИШТИШ

ЈАВНОСТ,

УНИШТИО СИ СВЕ

Сваки припрости појединац умјеће да искористи Јавност како би испао Будала. Што ће му дати велико поуздање, полет и снагу за даље напредовање.

Свака слаба Држава искористиће своју неспособност да Јавност сачини од огромне количине Будала. Чиме ће потписати своју смртну пресуду.

Под Јавношћу сматрам и Гајба Фокус Групу и Глобално Сијело, медијски плашт под којим смо.

Сваком организованом друштву, НДД Сфери, Нација Друштво Држава, потребна је Јавност.

Потребнија од Војске, дакле Силе, Вјере, Културе...

Јер, скоро ништа не може да постоји без Јавности.

Јавност није ту ради информација.

Јавност је космодром Идеја, њихова пијаца, њихов педаљ. Али није тужилац, судија и тамничар.

Јавност је топломјер о здрављу и болестима Друштва.

Покажите ми Јавност, описаћу вам прецизно какво је Друштво, Држава и Нација.

То је веома сложен механизам и не може да буде једноставан.

Јавност не може да се састоји од тачних информација и поштених мисли.

Она мора да функционише по својим невидљивим али стабилним скалама вриједности. Постоје љестве уз које се само Јавност пење. И нико више.

А кад силази, пропада, иде низ усране низбрдице, као и сви други.

Помоћу јавности може се урадити скоро све. Али ће цијена, рачун и посљедица стићи за све.

Што је кориштење Јавности невидљивије, рачуни ће стизати спорије.

Стога и свако моћан, богат, популаран, успјешан, лијеп и паметан, жели да искористи Јавност за себе.

То што може Јавност, то не може ни Златни Дукат, Тврд Курац а ни Крвав Мач.

Није могуће, али би требало онемогућити улазак у Јавност оних који немају ништа од набројаног већ су само Будале.

Такви Јавност не користе за своју добит, доброт и плот, јер ништа од тога немају. Већ је користе само да би свијету и вијеку показали како и шта могу да засеру, забалегају и унереде.

Будале није могуће подвести под Божију Доброт, Опростимо, не знају шта раде.

Будале Јавности вема добро знају шта раде.

Јавност коју преплаве Лажи, Обмане, Манипулације, Дискавлификације, Кич, Подлости, Хајке, Мржње, узавреће у свом свјетлуцавом и обмањујућем смраду али ће уништити цијелу НДД Сферу.

Од чега се Нација никада неће опоравити.

Јер. Јавност има неке механизме које нико други, као дио Нације Државе Друштва, не може да има.

Вага Јавности прецизнија је од сваке апотекарске.

Смрдљива свјетлуцавост, која преплави Јавност, и којој Јавност препустите, на један тас сваке од тих вага, ставља непомјерљиве громаде које претежу у бездане па више ништа није могуће измјерити и вредновати. Више ништа загледаном појединцу није могуће предочити као добро, као пожељно, као видљиво, као упутно и перспективно.

А то му је потребно као и породични одгој.

Породица је потребна ради Сисе и Васпитања.

А, касније, Јавност је потребна ради Пута и Напредовања.

У управо завршеној кампањи, многи политички појединац и медиј, унередиј, усрао је, забалегао, понизио, запишао, помрзио, понизио и уништио дио Јавности око себе.

Та неповратна некроза огољела је и Будалу и Медиј.

Чиме су и себи поткопали раку.

То је једина наша утјеха а штета је непоправљива.

АВ АВ ЈАВНОСТ

Кад сам био мали, сједио сам, једног од многијех дана, на великом Дуду, у дну нашег сиротињског дворишта, који је био толико велики да се надвијао преко цијеле прашњаве цесте, посуте бијелим туцаником из каменолома у Добоју а коју је, цесту, службени путар редовно одржавао тако да рупице нигдје није било, иако је од механизације имао само кабаницу, за случај кише, лопату, жељезне грабље и климаве дрвене тачке.

Сједећи тако, сав умазан дудовима, знао сам сваки пут, у реалном времену, кад се неко појави на путу, још одозго, докле и не видим, од цркве или од школе.

Сеоска Јавност, састављена од шкевради, пашчади, керова, штенади и куја, редно је излазила на канал, с једне или с друге стране пута, код богатијих, само до тарабе, а код најсиромашнијих до иза живице, и шкомукала, лајала и режала на пролазника.

Пошто је Дуд био огроман, а ја био стално гладан, мој дудоход трајао је данима.

Имао сам времена да до крајњих граница проникнем у филозофију сеоског крајпуташког лавежа. Како никад више, у животу и у школама, нисам успио ни са једном филозофијом.

Што је пролазник већи, пасија јавност је жешћа. Кад наиђу волови, посавци, од по шест метара, земља гори а оструга се кида. Иако је дебела ко грабљиште.

Кад наиђе Аранђел са коњима, он је једини имао коње, пошто је код мене претежно био волујски крај, пашчад, и мала и велика, узоре баште и преоре ледине па дјеца не могу ни лопте да играју.

Кад наиђе неки сиротан, са мршавим волујцима у јарму и дрвеним колима која нису видјела коломаза откад су склопљена, елан вођа лавежи нагло спласне.

А онда ја, на Дуду, држећи се за највећи дуд у крошњи, погађам. Јел иде Спасоје. Или иде Радоје. Или иде Дамљан. Или иде Раденкова маћија. И присјећајући се тих колона сиротње, испод Дуда наиђе Спасоје.

Кад, пак, наиђе неко из елите, на бициклу, са посјајеном копчом за ногавицу, Јавност Лајања се такође узбуди, подигне и ужари, као кад наиђе она једина сеоска коњска запрега.

Сиђем, једног дана, са рајског дуда, и кренем према Цркви. Онако бос, скоро гологуз, подеране мајице, веће од мене за два педља.

Нико ни да погледа. Понеко подигне лијево уво, или десно, зависно с које је стране пута. Један жућо отвори око па клапну муву, мене и не погледа.

Гледајући у њих, ударим великим прстом укамен и одмах прокрварим нокат. Расцијепим га. Јауко сам ко да ме гуле. Ни тад се нико од пачшади, керова, цука, штенади и куја, није огласио.

Вратим се са пола пута.

Одмах на Дуд, да неко не види крвав прст, и да још буде какве приузе по голој гузици.

Размишљао сам, послије, много о свему томе, и кад сам у школу пошао тим путем.

Како знају на кога треба да лају. А на кога нема сврхе и репом мрднути. Како никад пси не иду у шуму да лају. Увијек крај пута. И веома ријетко на пут. Како знају да у шуми нема никог за лајање на њега. Зашто лају на волове који вуку кола кад они нити хоће нити могу, нити знају, да их вуку. Зашто је све подијељено и додијељено. Некоме да шкрипи, некоме да вуче а некоме да лаје.

Сјећам се коданас. А и не треба да се сјећам јер је увијек тако. Лежи у ладу, жега је, лиже гузицу, тријеби буве, ако има зубе, почеше се, задњом шапом, повремено, иза ува, а онда, кад неко важан наиђе, скочи ко опарен и лаје ко да иде њемачка моторизована есес дивизија.

А чим прође, отресе прашину, погледа у кућног домаћина, да ли је видио да је Оно лајало. Ако домаћин погледа у њега, маше репом по прашини ко свртањ предкишу.

Да. Историја Пасије Јавности се не мијења.

Послије је, Дуд, да прости неко, постао велики. Одвео ме по разним путевима и пругама, по животима и смртовима.

Али гдјегод сам био и штагод да сам чуо, лавеж је увијек била иста. Ко и данас.

Тачно знам кад иде Спасоје, кад волови шестометарци, кад буше са голим ребрима, кад Радоје.

НЕ ПОСТОЈИ ЈАВНОСТ.

ПОСТОЈЕ САМО

ЈАВНЕ ЈЕТРВЕ.

Андреа Вуковић, некадашња Атевеоица, Атеве је посебна фамилијарна лоза телевизијског Ноћинарства, тамнила, написала је добар апел на бали.фронталу о скандалчићу у коме је учествовала једна друга фамилијарна лоза Ноћинарства, тај ба.фронтал.ба и аутор који је ономад објавио текст о томе како Додиков син има цуру из Бихаћа, која је булиџа и како је то занимљива прича.

Некидан је опет актуелизована женидба. Жени се Додиков Син.

Они који су фашистички против Додика, не могу ни један минут без њега.

То је права суштина деведесетдеветпостотног булуменатријума, у који убрајам и озбиљан политички, и инострани, и опозициони, и јавствени, па и новинарски, који пјене и реже на Додика, и све оно што се иза њега подразумијева, Власт, Режим, други појединци, Пропаст, Криминал, Некриминал, Поплаве, Руси, Човић и тако унедоглед, а ништа не чине да промијене ток ствари, нити ток своје свијести, јер су Гокурац од противника и опозиционара и јер им је добро, пошто су Нешто само док је Додика.

Такви су се значајно умрежили.

И размрежили.

Мада се у Јавност разумију као Тома Николић у друштвене мреже.

Тај текст о женидби Додиковог Сина и Булиџе из Бихаћа, био је глуп и када је написан.

То што га је сада неки портал пренио, а крвожедни и празномождани коментатори дочекали на виле, рогуље и бајунете, само је савременија и прецизнија дијагноза Јавности.

Јавности. Јер ту нема ни Медија, ни Новинарства, ни Етике, ни Савјести.

Нема ничега.

Зато је Андреа Вуковић написала добар Апел. Али не знам коме.

Она је, као и највећи дио, залутала. Он више не може да нађе пут. Када је то схватила, написала је Апел. Са Великим Залуталим Закашњењем.

Јер, баш да је Додик напоштенији политичар на свијету, да вози Трабант, а не стару Бубу, као онај богаташ Мухика, да има подршку већу од Вучићеве, стварне и лажне заједно, по чему је за Јавност битно да се жени његов син.

Зна ли на то ико да одговори.

Дабоме да не зна.

Зато што је наша Јавна Свијест, и свака појединачна, која се воајерски, онанитативно, из петних жила и мудних можданих ћелија, упире да буде у Јавности, сегментирана од Турског Јетрвлука, Сокачког Пексинлука, Умишљеног Присвојеног Стрвинарства и жеље, можда и људске, да се у нечему буде важан, али без икаквог рада и по сваку цијену, по цијену и своје и туђе крви.

Зато се не ради о Слободи Говора. Како то зове Андреа Вуковић.

Ради се о Слободи Гована.

О Отвореној Септичкој Јами.

Мало упозорење. Нећете је више никад затворити.