ДОК СЕ ХРВАТСКИ МЕДИЈИ
БАВЕ ОЗБИЉНИМ
НАЦИОНАЛНИМ ТЕМАМА,
ПА ЧАК И НЕКИ ЋАРШИЈСКИ,
СРПСКИ, У БАЊАЛУЦИ И БЕОГРАДУ,
БАВЕ СЕ ТРИВИЈАЛИЈАМА.
А У БИЈЕЉИНИ И ОТВОРЕНОМ
ПРОТИВСРПСКОМ  КОЛАБОРАЦИЈОМ.

 
Озбиљно Новинарство, Новинарство уопште, почело је да пропада оног тренутка када су се догодила прва избацивања оловних слова из Штампарија.
Ко ће за безвриједан текст да проводи вријеме над регалима у словослагарници, да уклапа слијепи материјал, прави пробни отисак, па коригује текс па слог...
Кад је нестало оловног слога, за „слагање“ текста требало је веома мало времена, а за прелом неупоредиво мање.
Зато, данас, нема Новинарства.
Постоје Медији.
Медији не почивају на Новинарству већ на Медијаштву.
Кад власник и уредник море бит Кркан, новинар море бит Звркан.
Дабоме, то је симболичан хардверски узрок пропасти Новинарства.
Софтверски, то је општа Либерализација Времена.
Која свему снижава критеријуме.
Медијима су, данас, искључиво Клик Медији, Портали, уз нешто додатака Вучићевих Ружичастих Телевизија.
Тиражне Медији скоро да не треба ни помињати.
Овдје, извјестан број хрватских Портала бави се озбиљним националним, државним, опстајућим темама.
То нема велику снагу јер су Хрвати, своју снагу, у БиХ, разбацали будзашто.
Пола дали Загребу, од остатка, пола дали Сарајеву, од остатка, пола дали у Еуоптимизам...
Ћак и неки ћаршијски Портали покушавају да убацују озбиљне теме, или теме писане на озбиљнији начин.
Дабоме, све је то у оквиру дневних релација.
Дневна озбиљност није неки међаш.
У Српској Порталској Јавности, стање је, стање је, стање је... српско, јебига.
СПЈ је у стању да предочи толико дрваца да више не само да не видиш шуму већ не видиш ни свој нос.
Неколико озбиљних Портала, неколико у Целој Србији, имају минималне посјете и значаје.
Тај српски вашарски, Мечка Решето Дух, и западна либерална антинационална технологија Јавности, амалгамисали су се у савршену прекривку испод које ће свака, и највреднија руда, да иструне док ико икад дође до ње.
У Републици Српској, око које непрестано тиња, и усијава се, лава Опстанка, Медијаштво се извјештило да тривијализује спектар тема, ко дугина лепеза Боје.
То траје деценију и више.
За то вријеме развила се и Тривијализација Свега Постојећег, па су на све друге сцене ступиле безреферентне контрапродуктивне протуве сваке врсте.
Ко у Српској не зна шта нас чека, при оваквом нивоу неозбљиности, државне, јавне, националне, политичке, медијске, нека, сада, погледа Србију.
Она је том медијском технологијом претворена у немоћну пихтијасту масу у привидном облику Државе.
Јер, данас, тамо није Вест да се завршава истребљивање Срба на Косову и Метохији.
Вест је да су Вучић, Брат и Син, стављени на Црну Листу Куртија.

 

МНОГА НОВИНАРСКА БУДАЛА
УМРЛА ЈЕ У ТЕШКИМ МУКАМА
ИЛУЗИЈА ПА ЈЕ, ТАКО,
УМРЛО И НОВИНАРСТВО.
ОСТАЛИ СУ, САМО, МЕДИЈИ.

 
У Ратовима Братства и Јединства у БиХ, и послије, опште мјесто је било оптуживање Новинара за Рат, Рушења, Покоље.
Да није било Новинара, сви би сједили и лежали на Клупама и јели Баклаве. А Ђуро Пуцар Стари би одао по парковима, поваздан, и дијелио дјеци Дугачке Бомбоне.
Данас, у Украјинској Кризи Државе, такође се оптужују Медији. Лажу, стају на једну страну, самоцензуришу се, толико су опасни да их ЕУ, руске Медије, потпуно забрањује.
Чиме се доказује да су Западни Медији потпуно независни и објективни.
Нису Медији, некадашње Новинарство, уопште опасни по Мир, Рат, Сукобе, Хистерије.
Опасно је вјеровање Медијима.
Опасна је њихова употреба.
Опасно је свјесно прихватање поставки које се лансирају.
Опасно је, посредно, прихватање јачега и моћнијега у Војној Сили, који то, успјешно, трансформише и у Медијску Силу.
Новинарима у Социјализму је подваљено да су Седма Сила.
А они се толико уживили да се то није могло сносити.
Тим Новинарима, остацима, у Демократији је подваљено да су слободни и независни. Они су дежурни, пожарни и контролни фактор, они су истрага, пресуда и вјешала.
И они су се, Медији, њихови трећеразредни власници, упосленици у Медијима, Медијаши, исто уживили, искреније и дубље, него Новинари у Социјализму.
Продали се Дрипцима и Западу.
Уживили су се до егзистенцијалне провалије.
У Парламентарној Демократији, да је не карактеришем друкчије, централно мјесто, Стожина око које се све дије, јесте Политика Власти.
Власти која је изабрана на Изборима.
Она, тиме, Изборима, стиче права на алатке и полуге.
Све што постоји у Држави, у мандату који почиње, припада Власти.
И она то корости на основу своје Политике.
Прича о независном Судству, цивилном управљању Полицијом и Војском, независним и слободним медијима...
долази искључиво са западне стране.
Све што је настало на Западу, настало је да би користило Капиталу.
Тако је од првог печатаног Гутенберговог Слова.
Само је Дух, који користи Људима, настао на Истоку.
Капитал, који се појављује у облику Војне Силе и Финансијског Територијализма, контролише и употребљава Медије.
Они не могу ништа да учине.
Могу само да издејствују, великом личном жртвом, да дају мање Образа него Гузице.
И Државни Медији су у употреби. Једнако као и Војска. Као и Порезници.
Али су њихове могућности да имају више Образа, много веће.
Држава је увијек поштенија од приватног власника Медија. Који нема везе са Професијом, Државом, Нацијом...
Употребљава те онај ко те плаћа.
Још више те употребљава онај који ти стално говори да си независан.

 

ПРИЈЕКА ЈЕ ПОТРЕБА
СРБИМА ПРЕДОЧИТИ
ДА ЈЕ ПОЛИТИКА ОЗБИЉАН
НАЦИОНАЛНИ ПОСАО.
КО ЧИНИ СУПРОТНО,
РАДИ НА ИСТРЕБЉЕЊУ СРПСТВА.

 

Кад у Медијима видим, на Морталима, слике Балоначелника Бањалуке или оне србијанске Лезбане, чврсто сам увјерен да декретом треба препјевати онај стих у, Срамоти се, Српски Роде.
Народ најбоље живи кад се најмање петља у Политику.
То, можда, није тачно, јер ће неко рећи да је Политика Демократија а Народ је Демос и мора да буде у Демократији цртица Политици.
Ну. Комунизам у СФРЈ, то је доказао.
Сада доказује и Кина.
Партија ти је Отац а Држава Мајка.
Да ли може без Оца и без Мајке.
Може. Као у Америци.
Послије распада Сфрј Комунизма, мада Комунизам није тачна ријеч, Народ је масовно пуштен у Политику.
Народ је помислио да је он заслужан за то, да је он изборио улазак у Политику. Да је Публика способна да сиђе на терен, отјера Играче и Судије, и игра Фудбал.
За то вријеме, Губари су појели Бога.
Кад је Народ схватио да нема Лопте, било је касно.
Данас имамо једноставну, наручену, циљану, ситуацију.
Политика је пресељена у Медије.
А Медији су пропали.
Народ мисли да је то што се види у Медијима, Директан Пренос њихове Игре.
По цијели дан гледају хоће ли видити себе како дриблају на средини терена.
За то вријеме, Западни Деструктори и Домаћи Дупедајци, раде посао Националне Издаје.
Граде Странке, праве Побједе, распродају Земљу, крчме Србију, даве Српску.
Како је изабран Драшко Станивуковић. Није на Изборима.
Како је дошла Ана Брнабић. Није на Изборима. Није Политиком.
Ну. То су само почеци Срамоте Срба.
Зато сада, умјесто Градоначелника Бањалуке, Српске Западне Пријестолнице, имамо Лажног Јебача. Коме Баба даје упуте шта да јебе.
Стварност је, нажалост, другачија.
Оно што се прича у Бањалуци, о Балоначелнику, и његовим сурадницима, није допуштено, ни у овом времену, написати.
Али, Медији тјерају своје.
На Операцији Балоначелник Јебач, тачно се види који су Медији под шапама Запада.
Некад то изгледа да су тамо уредници плаћени, на црно, да то раде. То је спорадично. Ради се о Мрежи која мора да извршава Губарске Пројекте.
Трендови су очити.
Некада озбиљни бањалучки Портали, постали су Просрали па, онда, Мортали.
Нису више у игри.
Један Блогер је препуштен сам себи и свом рекетирању. Тачно се види кад почне о некоме писати а кад престане.
Преко њега, више, не иду Губарски Токови и Анархични Канали.
У Србији, Медији су концентрисани на Таблоидне Телевизије са Националном Фреквенцијом. Занимљива је та синтагма, Национална Фреквенција. Сугестивно натура да је то националано а не оно што је државно, званично. И сам Вучић напада РТС. Државну Телевизију.
То значи да напада Државу Србију.
Иде на Таблоидне ТВ, јер ту може да игра Ћоркана. На Државној би требао да буде Државник. А то није и не може.
Новине, које су блатоидни врх, спале су на 50.000 тиража.
И одавно живе на Блатоидним ТВ и на интернету.
Вучић је заузео сав медијски простор.
Он је и државник, и фудбалер, и прогностичар, и истрага и суд, и курва и криминалац... само реците шта треба.
Он је најбољи доказ да се Политика преселила у Медије. Да је Народ, који је Демос, остао без свега па и без Политике у коју је, тако, крваво и жртвенички, полетио.
Дакле.
Та свеприсутност у Медијима, који су безначајни, по тиражу и политичком утицају, јер таблоидитет није политички ток, значи само једно.
Док се тамо површина мрешка, испод површине цунами се крчка.
Западни деструктори обављају посао.
Док Балоначелник „јебе“, спрема се велики изборни посао у Републици Српској, за који он не зна и није ни предвиђено да зна.
Није у тој ситуацији само Балоначелник Јебач.
У истој је и Мирко Дркаџија.
Ни он не зна шта се испод ради, док будалаше против Републике Српске.
То је та фиранга иза које и испред које теку одвојени токови. Двије одвојене Стварности. Они који су иза мисле да је знање оно што на цести виде. Оне који су на цести, ккурац боли ко је иза Фиранге.
Једини српски спас и нада, још је владајућа Странка у Српској.
Велика Странка може зауставити негативне трендове и водити Политику као национални а не Таблоидни Посао.
Ако хоће и може. А и једног и другог је свакодневно, све мање.
У Србији, нема такве могућности. Изгубљена је занавијек.
Зато, један Твитераш рече да би од свих Српских Земаља, најрадије погинуо за Републику Српску.
Док ви држите свијећу једној Прилуди, Ћоркану.
Матер вам јебем.