ПРИМЈЕСЕ ЈЕТРВАШЕЊА
И ЈАВНЕ МРЖЊЕ
У ПОЛИТИЧКОМ ЖИВОТУ
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

 
Политика није Јавна Ствар.
Иначе би свако био приведен на Гласање и пред Комисијом заокружио за кога гласа. И потписао се пуним именом и презименом.
То што Људи, који тајно гласају, узму право да јавно учествују у Политици, то је њихово мишљење, да учествују, посљедица је лажне транспарентности свега, од Гологузја до Државе, и мађионичарских западних трикова о важности јединке, која има права да промијени Пол, буде Педер и тражи прерасподјелу Власти мимо било каквих Избора.
Код нас је то и пољедица дуготрајног сеоског живота у коме је двориште, тараба и досег погледа, стољећима играо улогу у формирању Координата о Свијету, Вијеку и Људима.
У Републици Српској је све то, такође присутно.
Болан је прелазак из СФРЈ, Братства и Јединства у властиту Државу.
Широка могућност Избора, Цензус, омогућила је свима да се „баве политиком“. Сваки Одборник мисли да се он бави Политиком. Али, то мисле и његове тетке, стрине...
Политичка неукост, при томе, катастрофална је.
И она се демонстрира у Јавности.
Суђење Предсједнику Републике Српске, све то показује.
Али због те неукости, мало ко ће то да сецира на принципима Политчке Социологије.
Врхунски изданак тог јетрвашења, мржње и неукости, долази од неког ситног присарајског Есдеесовца који важно изјављује:
Ето вам га, браните га, ми нећемо у то...
Други потежу Поплашена.
А не разумију да случај Поплашена и случај Додика немау никакве везе. Ни по избору, ни по легитимитету.
Трећи ће да каже не може нико да се крије иза Републике Српске.
Али, нико неће да каже да се и најгорем Предсједнику Српске, не може судити са „нивоа БиХ“.
Јер тај ниво не постоји. Тужилаштво и Суд су неуставни.
Заједничке Институције нису надлежне над Републиком Српском.
Република Српска је Држава. Има свој Устав, своје Тужилаштво и своје Судове.
Нажалост, има и своје Политичке Будале.