СРПСКО СТИХИЈСКО
ОБИЉЕЖАВАЊЕ НАЦИОНАЛНИХ
ПОМОРА, ПОКОЉА, ПРОТЈЕРА
И НЕСТАНАКА

 
Срби, као да се стиде што су их истребљивали Турци, истребљивали Аустроугари, истребљивали Нијемци, истребљивали муслимани, истребљивали Хрвати, истребљивали Шиптари...
Та Ситношићарџијска Политика, упљувана овдје, од Турака, уткана је и у друге сегменте српског живота, и личног и националног и државног.
Србија обиљежава догађаје из времена националног нестанка с мене на уштап, с коца и конопца, како кад коме падне напамет.
Ако треба да Београдска Власт буде добра са Немцима бре, не помињу се Шумарице.
Ако треба Опен Балкан, не помиње се протјеривање Срба са Косова и Метохије. Ни да је неко доље заклан.
Ако треба бити Мтел са Сарајевом, Вучић иде у Сребреницу.
Ако Вучићу треба да мало Србује, најновији циљ је Хрватска, онда ће бре да обележва Олују. Али тако да они виде да је то само туга.
Па ће приредити скуп у Новом Саду.
Република Српска ће то у Градишци да обиљежи, протеклих година.
Успут се успоставља значењски хаос. Па на обиљежавања иду изасланици и Опозуција. Они што морају, ови да нешто ситно национално ушићаре.
Прије тога ће Вучић да се шуња према Јасеновцу, ко да бере пужеве. Крај живице. Да неко не види.
Онда ће неко да се сјети да ће Србија и Српска у Доњој Градини, подручју Усташког Логора Јасеновац, да граде заједничко спомен обиљежје или меморијални центар.
Највећи домет србијског обиљежавања трагедија из Нестанка Срба, јесте Вучићева извика да неће дозволити да се икада више понови Олуја.
Шта има дозволити. Нема више Срба за Олују.
Ми у Републици Српској смо већ показали да ћемо изгинути а нећемо отићи.
Знам да малим народима великих трагедија, није лако.
Ну.
Да би опстали, морају да памте све што им је учињено. Да се подсјећају, да дјеца и нове генерације знају одакле су и гдје су.
Ако неко мисли да треба да се братими са Нацистима Истребљивачима, нека мисли, нека се братими и ороди, нека иде.
Највећи дио ће те догађаје уградити у своје национално памћење, не ради освете, већ ради Опстанка.
Република Српска треба да донесе свој Календар Страдања.
Да обиљежи мјеста. Да одржава годишње помене. Да се државним протоколом установи гдје ко од изабраних и именованих иде.
Да се категоризују догађаји.
Да то не буде ствар националних досјетки и доскочица.
Тако ће и наши пријатељи и наши непријатељи, знати шта нам је важно и шта ћемо обиљежавати.
Кад други могу лагати о Олујама и Геноцидима, можемо и ми рећи обичну истину.
А Србија, док национално не проговори, док не роди нацицоналног Вођу, нека гледа своја посла и нека ради како мисли, од случаја до случаја.