РЕПУБЛИКА СРПСКА.
ВЛАСТ, НАРОД, ОПОЗИЦИЈА.
КО ЈЕ ВОЂА А КО КОЧНИЧАР.

 
Скретничар је Запад у сарадњи са Сарај Чадором.
Сваких петнаест дана, нека Будала из Опозиције постави питање, Зашто није остварено то и то.
И у Власти су скоро исте врсте Будала. Само, рјеђе причају.
То питање Опозициционих Кикиреза, не говори само о недостатку политичких, опозиционих, националних идеја.
Говори о темељном несхватању Националне Политике.
Национална Политика, као и Политика уопште, није питање дневне нервозе и прозивке.
То је спор процес.
Република Српска је, у пет година, учинила мало у свом Националном Интересу.
Ну. За двадесет година је учинила много.
Након Дејтона, у одушевљењу Миром, Срби нису ни схватили фронтални цунами који је кренуо на њих.
Схватили су много послије.
Али много прије Хрвата.
Данас је Република Српска на Дневни Ред поставила кључна питања свог Националног Интереса.
Није могуће очекивати да се та питања реализују сутра, у сљедећеој години, у првој половини мандата...
Република Српска је изнијела Оријентире за Политичку Артикулацију.
То значи да се и од Опозиције очекује да учини свој дио посла. Да помогне, да нађе реална и бржа рјешења, да их предочи Јавности и Бирачима, да на основу тога побиједи и чини.
Шта Опозиција у Српској ради.
Поред тих епохалних питања, зашто Агенција за лијекове није почела да ради, Шаровић, данас, изјављује да је његова идеја да БиХ за осам година буде Чланица ЕУ.
Етобудале.
Не ради се о БиХ. Ради се о Републици Српској.
БиХ не постоји. Тако се, само, зове механизам за истребљење Хришћанства. Сарајево, и Пет Амбасада Запада, раде на елиминацији Срба и Хрвата у БиХ.
Дакле, Хришћанства.
И ЕУ је блиска томе.
Шаровић, исто, ради против Републике Српске.
Веома је могуће да за осам година не буде ни ЕУ ни БиХ.
А иако буде, још је могућније да ће ЕУ бити у таквом расулу да неће моћи да учлани ни једну НВО. А БиХ, и ако буде, неће бити способна да одлучи да ли је данас петак или уторак.
Дакле, умјесто катализаотра, Опозиција се јавља као Кочничар.
Кочничари су, некад, били смјештени у задњем вагону.
Од Јавног Мнијења, Бирача, Народа, не треба ништа очекивати у Нацицоналној Политици.
Народ у томе учествује на двије раскрснице.
Једној, важној, кад је Рат Опстанка, кад дадне Војску и своје жртве.
Другој, мање важној, кад су Избори.
Народ ће гласати за бољег. Ако нема бољег, гласаће за оног који је ту.
Сва је одговорност на Власти и Опозицији.
На Политичкој Артикулацији.
Од Цркве, Интелектуалаца, Стваралаца... очекује се да помогну, придруже се. Или, само, да не сметају.