МРЖЊА МУСЛИМАНА
ПРЕМА СРБИМА
И РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ
ПОТПУНО ЈЕ ПРОШИРЕНА
И, ТАКО, ПОСТАЛА ЗАДЊИ СТАДИЈУМ

 
На којој би страни била Маховина, да нема Сјевера.
Кад нестане Сјевера, Маховина се тешко сналази и тешко може опстати.
Муслимани у БиХ, од свог настанка, имали су Сјевер.
Отоманска Империја, која им је индуковала прелазак на Ислам.
Противсрпске Силе у WWI.
Хитлеров Нацизам и НДХ Усташтво у WWII.
Тито и Комунизам.
НАТО Пакт у Распаду СФРЈ.
Кроз све те фазе, постоје двије жиле.
▫ Противсрпство.
Као подсвсјесна тежња да се искоријени почетни траг и да се елиминацијом Срба, прикрије стварно стање колективитета.
▫ Незаслужене Награде.
За све што су чинили муслимани у БиХ, били су незаслужено награђени.
Награда за Противсрпски Распад СФРЈ била је најмања.
Јер су муслимани у томе били најмање битни.
Америчани су муслимане оставили у некалибрисаној и ненивелисаној нејасној Конфедерацији.
То је била Казна.
Награда је била прећутна подршка недејтонском и неуставном пројекту Унитаризације који би муслиманима испоручио цијелу БиХ.
И Америчани су знали да то није реално.
Тако да се, у односу на муслимане БиХ, то прећутно одбравање Унитаризације, може, такође, сматрати Казном.
У том времену, нешто више од четврт вијека, муслимани у БиХ су проширили Мржњу према Србима као једини колективни везивни амалгам.
Ништа друго немају. Ни Територију. Ни Државу.
Настављају своје историјске промашаје.
Из два разлога.
▫ Немају способност да живе са другим или уз друге. Јер су увијек имали Зли Сјевер који их је штитио.
Колико су Срби „преспособни“ да живе са другима, на своју штету, толико су муслинами неспособни за то, такође на своју, исто егзистенцијалну, штету.
▫ Јер немају супстанцијални квалитет за Државу. Немају Нацију. А, кад немаш Нацију, не можеш имати ни Територију. Мораш је отимати од некога. То је кључни проблем БиХ, увијек кроз вијекове и кроз њене облике.
Непостојање Територије муслимана.
Нацистички испад извјесног авионског путника из Данске у Тузлу, чији авион је морао да се спусти у Београд, само је врх леденог бријега муслиманске несреће у БиХ.
Њихова несрећа се зове Мржња према Србима.
За коју они мисле да је главни индуктор њихове Будућности.
Као и свака Мржња, и она је раширена међу људе, и у нове генерације, на основу непостојећих параметара, оријентира и чињеница.
То што Срби Српске нису дали своју Земљу, Територију, дакле, муслиманима је предочено, а они су објеручке прихватили, као Агресија и Геноцид Срба над њима.
Тај несклад лажних егзистенцијалних трајекторија и стварних оријентира, учинио је да муслимани, данас, изгледају као да су залутали у БиХ. Као да никад овдје нису били. Не знају куд ће, остали су сами, без иког видљивог који ће их разумјети.
Запад, ЕУ, сви около, унаточ изјавним демонстрацијама, знају шта је на ствари. Али неће и не могу ништа учинити да се то преокрене.
Мржња према Србима ће расти.
Срби и Српска треба да рачунају са тим и да даље корачају путем Самосталности.
Сваки останак у БиХ, са муслиманима, значи опасност нестанка.
Муслимани и желе Србе у БиХ, са собом, да их могу елиминисати. И доћи до њихове Територије.
Раскорак  муслиманске Мржње према Србима са стварним оријентирима и могућношћу опстанка било какве БиХ, биће све већи и већи.
Мржња која се не може опредметити у Држави, у Територији, у Насиљу, а никад не може, иако некад цијена буде огромна за све, доводи до самонестанка и самоуништења.
Муслиманска Мржња према Србима задњи је овдашњи стадијум тог Вјерског Колективитета.
Који ће се завршити њиховим утапањем у општу Мигрантску Најезду на ЕУ.
Јер, муслимани не могу зауставити своју Мржњу.
Пошто је не могу ни поткријепити и објаснити.