петак, 17. август 2018.


У СРБИЈИ, ВИШЕ,
НЕ УСПИЈЕВА
НАЦИОНАЛНА
ИДЕЈА

Добро што Вучић лупа о Србији, и Косову, ко Максим по дивизији.
То се увијек догађа кад неког из кошаркашког тима ставиш за центарфора у Фудбалу.
С тим што је и оно гдје је Вучић играо, код Шешеља, више била екипа за Боћање но за Кошарку.
Вучићева ера, Ера Инсталатера, обиљежена је његовим дјеловањем, и великом параинституционалном моћи, мада и извјесном реалном гласовном моћи, које се одвија у ритмичном хаосу и пулсирајућим паратемама које не рјешавају ништа нити имају било какве везе са Политичким Програмом, Националном Идејом, Стратегијом Националног Пута Србије.
Те лепезе не само да нема код Вучића, он је и инсталиран да је нема, већ је нема ни у академским и интелектуалним круговима, у круговима ортодоксне политичке артикулације, у јавном сегменту, у култури.
Некад су, против Власти Комуниста постојали Поп Пјевачи „Усташе“. Данас, у Србији, против Власти Вучића, немамо ни Певаљке Четнике.
Сав Национални Отпор Ери Инсталатера, све здраве Националне Идеје, или барем цртице и скице, сви Нациоцнални Програми, у сегментима, постоје у приватној својини, на Друштвеним Мрежама, разбацане, по Блоговима утрапљене, у појединачним интелектуалним својинама.
Особина те Националне Енергије јесте да је неуништива, као и Енергија у природи. Али је неповезљива, некомпатибилна, нетрансформативна, нема у себи друштвене моћи и политичке кинетике.
Такво стање у друштву, у Нацији, прелијева се и у Политичку Артикулацију.
Зато опстају изумрле врсте, Шешељ, Чанак, Јовановић... а новог што се јавља, безвриједно је, као маховина с јужне стране.
Стварање Савеза против Вучића, логичан је потез. Али је против Вучића.
Није Савез око Политичке Националане Идеје.
Послије Инсталатера, није добољно да дођу Демонтери.