ПОЕМА

О МРТВИМ

ШЉЕМОВИМА

Изроди и Избожници,

Ви, који стално доносите Ратове,

И ви који их објеручке

Прихватате против Нас,

На крају ћете кусати

Крваве Распуклине

Које калемите нама.

Од силних и пресилних

Гладних Ратова Опстанка,

Распукле су

наше лобање

наша лица

наши шљемови

наши кровови

наши корови

наша земља

наша крв

наша љубав

наша доброта

Распукла је и наша Страхота.

Изроди и Избожници, ви,

Који сте донијели Ратове

Само да би видјели

Како пуца Наша Крв,

Треба да знате Вријеме памти све,

Као што сјеверни лед

Памти десетине хиљада година.

И Распуклине Српске

Остаће

у времену

у душама

у очима

у крвима

у јамама

у гробовима

у грбовима

и у леђима грбавима

Народа из Распуклина.

И вратиће се вама,

Изродима и Избожницима,

Сваког Деветог Кољена,

кад се једном отопе

Ледови Сјевера,

Кад Вукови дигну главе

И кад се рабоши успореде

А подвлаке умноже.

Јер.

Ви сте изроди и Избожници

Које је Створитељ

Навиљцима бацао на отпадиште,

Који су слузавим испусцима

Измигољили испод сваке казне,

Вратили се свијету и вијеку

И прекрили све

Црнином Распуклина.

Чекају вас Распукла Вјешала Ваша.

Мртви били па видјели.